Mladi srpski pisac Nebojša Krljar od 2016. živi u SAD, a prihod od svog hvaljenog romana "Zlatni krst" namenio je u dobrotvorne svrhe.
Teško se piše na prazan stomak, a još teže pod konstantnim pritiskom i nepravdom. Ne kažem da sam bio gladan, stvarao sam dovoljno uz podršku roditelja da “sastavim krajeve”. Za nekog ko je bio potpuno apolitičan, praktično nema mesta u državi Srbiji. Da se razumemo, ja volim Srbiju, ali ta Srbija trenutno ne voli ni sama sebe. Šta ja onda mogu očekivati? Ovako u razgovoru za portal “Naši u svetu” govori Nebojša Krljar, mladi srpski pisac koji od 2016. živi i radi u Americi.Njegov prvi i veoma hvaljeni roman “Zlatni krst” izašao je krajem 2018. godine, a autor je prihod namenio u dobrotvorne svrhe. Prihod od prodaje na američkom tlu namenjen je za crkvenu školu Sveti Simeon Mirotočivi u severnom Majamiju, a u Srbiji završnim radovima na crkvi Svetog Save u Gračacu, opština Vrnjačka Banja.
x Knjiga Zlatni krst je izazvala veliko interesovanje.
-Iskren da budem, veoma sam zadovoljan interesovanjem za knjigu. Počelo je od mojih prijatelja i rodbine na samom početku, a onda, jedna, druga preporuka… Poslednje dve-tri nedelje dobio sam nekoliko izuzetnih pisama podrške od potpuno nepoznatih ljudi, koji su na ovaj ili onaj način za vreme praznika došli do moje knjige. Kao mladom autoru, takve stvari su mi izuzetno važne, motivišu me za budući rad, ali i usmeravaju i teraju na određeni oprez gde su uočeni propusti. Knjigu, sem što je moj prvenac, ne smatram posebnom. Nadam se da će bar nekom od mojih čitalaca biti posebna, omiljena. Nije da pišem zbog drugih, ali svakako ne pišem samo za sebe. Ono što privlači čitaoce je radnja puna neočekivanih obrta, ali i specifičan pogled na živote likova i izbore koje prave. Fikcija u fikciji i traganje za odgovorima u najmračnijim snovima na svaki odgovor nam daje još jedno, ako ne i više pitanja. Snađeni i nesnađeni u prostoru, (ne)vremenu i (ne)prilikama dobili su svoj prostor na stranicama “Zlatnog krsta” i svoj deo životnog testa odradili uglavnom na sebi svojstven način.
x Prihod od prodaje namenjen je u dobrotovorne svrhe.
– Niti živim, niti planiram da živim od pisanja. Pišem zato što volim, a pišem samo kad smatram da je vredno čitanja. Mada, ideju da moje pisanje može zapravo pomoći nekom prepisao sam od mog prijatelja Ilije Šaule. On već par godina podiže sredstva za školovanje mladih talenata sa njegovog rodnog Korduna. U mom slučaju, odabir gde i kome pomoći je bio prilično jednostavan. Iako “Zlatni krst” nema praktično nikakvih religijskih osnova, ja sam ideju za delo dobio na dan postavljanja jednog takvog krsta na crkvi Svetog Save u Gračacu. U tom selu sam odrastao i završio osnovnu školu. Verovanje, post i redovan odlazak u crkvu je bila, slobodno se može reći, rutina moje porodice. Pošto crkva doživljava potpuni preporod u prethodnih nekoliko godina, osetio sam potrebu da i sam doprinesem na neki način. Ideja se dopala ocu Milanu, pa samo krenuli u realizaciju. Pošto sam diplomirani učitelj po struci, sledeći odabir je postala crkvena školica u Severnom Majamiju. Do sada samo imali jedan događaj na kome smo podizali sredstva, a uskoro će uslediti i prva zvanična promocija. Školica je praktično u nastajanju, posluje sa ograničenim, ne tako visokim budžetom, pa je prirodno pomoći.
x Počeli ste da pišete u Srbiji, a sada živite u SAD. Zašto jedan pisac, koji je imao dobar početak u otadžbini, odluči da se odseli?
– Odgovor na ovo pitanje bih najradije preskočio. Teško se piše na prazan stomak, a još teže pod konstantnim pritiskom i nepravdom. Ne kažem da sam bio gladan, stvarao sam dovoljno uz podršku roditelja da “sastavim krajeve”. Za nekog ko je bio potpuno apolitičan, praktično nema mesta u državi Srbiji. Preko glave mi je bilo “naprednih” stranačkih zapošljavanja, unapređenja, lažnih doktora, malih i velikih. Kad kažu da je mala granica između genija i ludaka, ja bih rekao da je još manja između bajkovite zemlje snova i stanja potpunog apsurda. Da se razumemo, ja volim Srbiju, ali ta Srbija trenutno ne voli ni sama sebe. Šta ja onda mogu očekivati?
x Da li je SAD Vaša konačna adresa i da li tu uspevate da se bavite pisanjem?
– Želeo bih da Sjedinjene Američke Države budu moje dugoročno rešenje. Dosta je nepoznatih činilaca u jednačini života koji trenutno vodim, tako da je planiranje dalje od dve-tri godine (pod uslovom da zdravlje služi) izuzetno teško. Dosta dugo sam se, takoreći tražio, kako na poslovnom, tako i na privatnom planu. Imao sam puno sreće da vrlo brzo upoznam jednu izuzetnu osobu. Nakon samo nekoliko meseci našeg zajedničkom života, ona je postala moja supruga, a zatim i majka naše prelepe devojčice. Od kako sam postao roditelj, vreme koje preostaje za čitanje i pisanje je poprilično smanjeno. Svakodnevno zapisujem ideje, različita razmišljanja i nadam se, kad dođe vreme za neko novo delo, sve ove crte, skice, nakaradne žvrljotine će se sklopiti kao slagalica i dati sebi svrhu i željenu formu.
x Koliko Vam je pisanje pomoglo da prebrodite odlazak iz Srbije?
– Odlazak sam preboleo radom i velikom željom za dokazivanjem u potpuno novoj sredini. Kulturološka razlika je izuzetno velika i življenje uz parole “Dnevne doze prosečnog Srbende” vodi mlade u potpuni ćorsokak. Amerika ostvaruje snove, ali nije dovoljno samo sanjati. Što se pisanja sa “ove” strane okeana tiče, smatram da mi više doprinosi povratku nego išta drugo.
x Kakvu podršku i pomoć može da dobije ili gde da potaži mladi srpski pisac u Americi?
– Sjedinjene Američke Države su poznate po tome što se praktično ništa ne dobija tek tako, ali se velike stvari mogu postići, zaslužiti posvećenošću, trudom i predanim radom. Razvoj stvaralaštva mladih autora ima nesagledive mogućnosti, ukoliko pišete na engleskom jeziku. Da to ne bude nepremostiva prepreka za one koji se služe veštije srpskim, najzaslužniji je jedan gospodin, pisac iz Vest Čestera, Pensilvanija. Ilija Šaula, koga sam već ranije pominjao u tekstu u velikoj meri pomaže mladim stvaraocima da dođu do svojeg prvog štampanog izdanja. Preko Književne radionice “Kordun” i u saradnji sa beogradskom, izdavačkom kućom “Alma”, Ilija je do sada direktno pomogao štampi i izdavanju velikog broja naslova, među kojima je i “Zlatni krst”. Verujem da Ilija ima svoje snove, ali izvanredno ostvaruje snove mladih pisaca iz Srbije i dijaspore.
x Kažu da Vaše vreme tek dolazi, da li radite na nekom novom delu? Hoće li možda odlazak biti tema za neki novi roman?
– Trenutno radim na nečemu sasvim drugačijem i nema više nikakvih odlazaka. U “Zlatnom krstu” svi su nekuda otišli, a niko se nije vratio iz različitih razloga. Šta znam, možda je vreme, bar za početak da pišem o povratku. Dosta čitalaca mi se požalilo da su pustili po koju suzu čitajući “Zlatni krst”. Ta suza je zapravo samo pokazatelj da su živi, dušom otvoreni i čisti, a “Zlatni krst” takve nikada ne napušta.
Biografija
Nebojša Krljar rođen je 1991. u Kraljevu. Osnovnu školu “Branko Radičević” završio u selu Gračac, pohađao je srednju Ekonomsku školu u Kraljevu, a osnovne akademske studije i zvanje diplomirani učitelj stekao u Jagodini na Fakultetu pedagoških nauka (nekad Pedagoški fakultet Jagodina), juna 2015. godine. Od maja 2016. živi i radi u SAD. Pisanjem se bavi od treće godine osnovnih akademskih studija kada je postao deo literarne sekcije fakulteta. U saradnji sa izdavačkom kućom “Alma” iz Beograda i književnom radionicom “Kordun” iz Vest Čestera, Pensilvanija, izdaje svoj prvi roman „Zlatni krst“ krajem 2018. godine. Kratke priče „Zašto?“ i „Gerionov simonist“ ušle su u knjigu „Antologija literarnih radova učenika i studenata-od Učiteljske škole do Fakulteta pedagoških nauka“ objavljene decembra 2018. godine. Trenutno radi na prikupljanju materijala za novu knjigu, ali i podizanju sredstava za crkvenu školu Sveti Simeon Mirotočivi u severnom Majamiju. Prihod od prodaje romana “Zlatni krst” na američkom tržištu ide pomenutoj školi, dok prihod od prodaje u Srbiji je namenjen završnim radovima na crkvi Svetog Save u Gračacu, opština Vrnjačka Banja.
Izvor: Naši u svetu
