detalj slike: Krk.art@designe

Kad su nas otpisali

Želeli smo

silno da se svidimo,

pa smo gologrudi nasrnuli

na zid.

Majmuni – stručno su nas

skidali pincetama

i posmatrali

pod suncem.

A sunce je oduvek 

visoko,

tako jasno,

kao stručnjak

ćutalo o razvoju čoveka.

Mi kroz špijunku

Nekad, kad smo se voleli,

dani su nam bili dugi.

Drugi su se oblačili,

mi smo bili ljudi

koje kiša

nije mogla da izbriše.

Nosili smo radoznalost oko vrata,

imena u narukvici sata

da ne zaboravimo.

Al' vreme zaboravlja nas.

Nekad kad smo se voleli,

kroz prodavnice je prolazio svet,

mi kroz jezike gubili granice –

stranci koji su imali sve.

Iznela sam vazu iz Praga

iz koje je provejao sneg,

vreme je promenilo tok

misli potiskuju smeh.

I dalje tražim

ključeve od stana

iako ne verujem u povratke,

i postavljam za dvoje.

Naoblačili smo se,

ja nosim tvoje

lice u naručju i slušam kišu

dok ispraća

ljubavnike na stanicu.

Svet prolazi, a uvek je tu.

Otkrivam je u naručju,

pola tebe, pola mene

smeje se i plače u trozvučju.

Verovali smo, naivno i slepo,

i ostali zaključani:

s jedne strane vrata – ti,

s druge strane vrata – ja.

Kako umiru ljubavnici

U soliterima,

na plakatima,

u kinotekama,

tramvajima

vole ljubavnici.

Žive kô svako;

pokome je sako

pohaban,

đon istanjen,

rever nakrivljen.

Drže se

za ruke, šipke, reč;

zaklanjaju od buke

i u malim stanovima

pretvaraju grad

u šapat.

Neki su poznati

u Tunisu i Kazablanci,

neki su prohodni

kao tuneli,

obični stranci,

zaboravljeni

kao rukavica

na klupi.

Žive kô svako:

nekada jako

žale što im je

život istrošen,

ne mare za pare

i druge tričarije.

Već odlaze na putovanja

i od malih poziva

u veče

valjaju poljupce.

Neki svetle

na reklamama

i između spavanja

mirišu na lavandu.

Ruke su im nežne,

želje neizbežne

i ostaju na majicama.

U glavama

i hodnicima,

u romanima

i zbornicima

živeli su

slatke, male živote

oni koji umiru veliko.

PODELITE OVAJ TEKST NA: