detalj slike: KRK Art dizajn

MEDITATIVNA PROZA ILIJE ŠAULE

(Recenzija zbirke eseja »Misaoni horizonti«, Književni ESNAF, edicija Reč i smisao, Beograd - 2026. i još nekoliko reči o stvaralaštvu Ilije Šaule)

Aleksa Đukanović

„Ne govorim sa visine, i ne dolazim sa titulom; stojim ovde, na tlu koje diše i trpi, kao jedan od vas, kao drvo koje je nekada hodalo. (…) Najdublje lekcije skrivene su u najmanjim bićima.“ – Ilija Šaula

Srpski književnik, slikar, izdavač i kulturni pregalac Ilija Šaula – koji već decenijama živi na relaciji između Sjedinjenih Država i Srbije – odavno je poznat u svojoj domovini kao umetnička i kulturna pojava koja je potpuno samosvojna i autentična u svom umetničkom stvaralaštvu i opštem kulturnom izrazu: u svojoj prozi, uredničkom radu i vizuelnim, odnosno likovnim umetnostima.

Kao takav svestrani stvaralac i višedimenzionalni umetnik kome su proza i poezija od 1980-ih godina izvorni umetnički izraz, on je i poslednjih godina izgradio ne samo svoj veliki izdavački pokret i umetnički svet u kome je okupio sam »krem« novih i darovitih ali i odavno potvrđenih i afirmisanih pisaca i stvaralaca u domovini i rasejanju, već je istodobno i istrajno nastavio da veoma uspešno i temeljito radi na daljem razvijanju vlastite poetike, umetničkog senzibiliteta, književnog postupka, sugestivnosti, misaone dubine i stilistike svoje proze: pre svega u pripovednoj i romanesknoj prozi i esejima; tako je stvorio, u tematici, stilu i poetici, do sada, apsolutno ekscentričnu i originalnu prozu čiji se noviteti: struktura, forma i suština nikako ne uklapaju u dosadašnje poznate hipotetičke modele i smerove nastanka stilističko-strukturnih »noviteta«, već u suštinski drugačijem ruhu ostvaruju nešto novo: nešto što je na „granici“ svega a ne pripada ničemu do sada znanom i postojećem – ni glasovitoj postmoderni, ni borhesovskoj školi, niti je deo današnjih novijih tokova sveopšte i neodređujuće multižanrovske »amalgam« proze koja nadilazi svaki dokumentarizam i slavnog začetnika Borhesa te završava u nejasnoj magli miksture »svega i svačega«…

Šaulina poetika »ne koketira« sa savremenim društvenim a sve češće i umetničkim tokovima (čija neumoljivost i prečesta misaona površnost gutaju kvalitet i vrednost pred sobom na konto jeftinih i kratkorajnih pseudoumetničkih senzacija čega je današnji svet prepun). Šaulin umetnički »obzor« je, zahvaljujući autorovoj umetničkoj i ličnoj tj. moralnoj izoštrenoj supstanci, zatvoren za sve civilizacijske i kulturološke nevrednosti čiji se uticaj danas presipa iz društvenih interakcija na sve stvaralačke ljudske akcije kao kipuća voda po ljudskoj koži…

„Umetnik mora imati snage da se kreće suprotno od matice svog vremena.“

A to piščevo kretanje odvija se u svim pravcima: u temama, stilu, poetici, skrivenim porukama, (van)umetničkoj ili društvenoj (ne)angažovanosti, jer, kako vidimo, jedino je u istoriji umetnosti prava mera za svaku vrednost – kontra mera. Sve između nije sigurno i predstavlja rizik za nečiji opus – hoće li biti zavrednovan ili ne na sudu istorije i zadugo posle autora.

Malo je pisaca koji su svoj književni izraz uspeli da izgrade a da se u njemu ne prepoznaju fragmenti poetika drugih autora, književnih predaka ili temeljnih umetničkih autoriteta. Šauline knjige, sve odreda, poseduju svoju vlastitu osobenu poetiku čije se visoko produhovljene niti, mentalna ležernost, gotovo leksikografska analitičnost/prilagodljivost temama i zadivljujuća radoznalost za najraznovrsnijim ljudskim pojavama i zbiljama, te terapeutska vrednost za čitaoca, naravno, očituju i u: snažnoj oniričkoj ali i realističkoj asocijativnosti, bezgraničnoj maštovitosti, dubokoj imaginativnosti, hirurški preciznom rešerširanju svih tematskih elemenata, misaonoj i sugestivnoj dubini kao i u jakoj dozi filantropije i antropološke svesti o dobru i korisnom/ispravnom – a sve se ovo teško može usporediti sa nekim pređašnjim pojavama u književnosti, ne samo srpskoj.

Jer, ovakva sadržina nečijeg opusa najčešće je obeležje – ne »negovanih« i od sredine uvek privilegijama »ušuškanih« pisaca – već onih »samoniklih«, samosvojnih koji su sve počeli sami sa svojim snagama i koji su uvek morali računati samo na svoje vlastite umetničke dubine, dar i sopstvenu sadržinu – koje je moralo biti u znatnoj dozi, da bi uspeha bilo.

Čitati pojedine autore, »raditi« na njihovim delima, upijati njihove veštine i sposobnosti a ne ostaviti direktno tragove svih tih stavova, poetika i poruka u svojim vlastitim delima – već izgraditi nešto potpuno novo može samo autor snažne autentične umetničke energije čija potreba za umetničkim izrazom po jačini i snazi prevazilazi svaku drugu životnu strast a isto tako nadmašuje i energiju/duh/poetiku koja postoji u delu upravo tog autora-»autoriteta« mrtvog ili živog (ma koliko to ime bilo »veliko«) koji se smatra formativnim za jedan novi autorski svetonazor.

* * *

„Savremeni čovek ne pati od neznanja. On pati od viška neutemeljenog znanja.“ – Ilija Šaula

Dobivši najznačajniju književnu nagradu u svojoj domovini koja se dodeljuje srpskim piscima van zemlje – za svoj fantazmagorijski roman »Midar«, nagradu sa imenom velikog srpskog pisca »Rastka Petrovića« – i dobivši niz drugih značajnih nagrada (»Oskar Srbije«, »Dragiša Kašiković«, »Ravančanin«, itd.) Šaula se potvrdio kao značajno ime u srpskoj književnosti u zemlji a još i značajnije ime u srpskoj egzilantskoj književnosti, ali se takođe etablirao i u književnim tokovima van Srbije – kao stvaralac čije se književno umeće (ispoljeno u desetak veoma značajnih dela) – danas uspešno nadmeće i sa mnogim imenima koja odavno deluju u svetu i u Srbiji kao stvaralačke ličnosti kojima je opus priznat i valorizovan u najvišim nivoima.

„Naše telo nije zatvor, već hram. Hramovi moraju biti čisti, jer samo u čistom hramu može da se nastani svetlost“ – Ilija Šaula

Knjiga eseja koja je pred nama – »Misaoni horizonti« sabira u sebi sve gore pobrojano o Šaulinoj prozi. U strukturno-žanrovskom rasponu ova knjiga »šeta« od nečega što na prvi uvid i naizgled podseća na iscrpnu istraživačku reportažu/studiju u delovima – do dubljih mislećih filozofskih pouka sadržanih u proznim pasusima koji su, i po strukturi i po umirujućem tonalitetu i stilistici, nalik onima iz knjige »Znakovi pored puta« jedinog srpskog nobelovca Iva Andrića…

Autorov pristup svakoj temi – (bilo da je govora o »običnim temama« poput: podele pisaca na »velike« i »male«, preko dubljih životnih pogleda i varijacija poput onih: o vremenu, o prisnosti, o ljubavi, do onih tema koje i pomažu i vode do suštinskih životnih sagledavanja svrhe ljudskog bitisanja, poput tema: čitanja, ljudskog dijaloga, kontrole bogaćenja, ženskih bića, egzila i putovanja, političke ne/podobnosti, politike kao paradigme ovog sveta, krajnjih dometa tehnologije, ljudi bez vizije i ideala, posmatranja beskućnika, analize snova, razloga za odsustvo logike u mnogim ljudskim potezima, žudnje za pravdom čija potreba nikada nije bila veća no danas, novca kao simbola onoga što je čovek, obraćanja prirodi kao svojoj stvarnoj biološkoj majci, religije kao dogme i instrumenta manipulacije, savremenih oblika ekumenizma, »trećeg doba« kao vremena koje je dar a ne negativitet, svrhe velikih umetničkih skupova i sajmova širom sveta, itd.) – toliko je neopterećen krajnjim zaključcima, nenametanjem svog vlastitog viđenja ili »ispravnog viđenja rešenja problema« te zrači ogromnom dozom nečega strahovito pozitivnog u duhovno-poetičkom smislu što bi se moglo nazvati najpoželjnijim »učiteljskim« ili »roditeljskim« načinom da svome »detetu« odnosno čitaocu probudi unutrašnje receptore i veštine da potpuno percepira tematske niti i da ih adekvatno prilagodi svojim iskustvima i osobinama, i da ih tako na najbolji način upotrebi u vlastitim životnim potragama i svojoj svrsi – bilo koja da je.

Ne postoji tema ovoga sveta koja, reklo bi se, ne zanima i ne dotiče neverovatni i začudni umetnički um Ilije Šaule u ovoj enciklopedijskoj knjizi eseja snažnog eruditskog a istodobno lako čitljivog i pitkog izraza. Zapravo, ovo i nije samo knjiga eseja… To je i zavidna antropološka studija u nastavcima, to je zapravo disertacija o današnjem svetu i njegovim složenostima, protivurečnostima, problemima, misterijama, pojavama, dobrim i lošim posledicama njegovog funkcionisanja – to je »doktorska« disertacija, razume se. 

Jer ovi eseji prevashodno jesu kulturološki, sociološki i društveni. Tim je pitkije njihovo čitanje jer ih nije napisao samo »naučnik« već umetnik i pisac, ugradivši u njih, pre svojih pogleda, iskustava i stavova – svoj senzibilitet i lični stil. Radi se, naravno o umetniku koji je to po prirodi svoga bića, a ne po profesionalnom obrazovanju; radi se o iskonskom umetniku i piscu ogromnog duha čije se duhovno bogatstvo, kako vidimo u ovom štivu, teško može izmeriti u »kilometrima« moždanih tunela i zakutaka u kojima ima još ko zna čega sve ne

U pristupu svakoj temi, pojavi i zbilji pisac se svim snagama oslanja na vlastiti razum kome poklanja svo poverenje, a nikako opštim mišljenjima, masovno dostupnim podacima, nepreglednim svedočenjima pa i onim »notornim istinama« koje su i u ovakvom svetu još uvek »nedodirljive«… da, još uvek (ali ne zadugo). Zato ovoj knjizi možemo verovati. Potpuno verovati.

Autor svemu prilazi sa najtanjim, duboko ljudskim osećajima a svoj senzibilitet koristi kako bi ušao u suštinu, prešao nogom i mislima iza fasade prve slike te zašao tamo »iza« i sam se lično uverio »kakvo je pravo stanje stvari«. Takva misleća i umetnička potreba ne može a da ne dovede do ispravnog suda i štiva koje je lekovito u svakoj formi.

Šaula tako pogađa u srž nebrojneno mnogo pojava na našem svetu kojih veliki broj ljudi nije svestan ili ne želi da ih bude svestan u punini, a možemo ih nabrajati dugo i u nedogled, pa tako, primerice, da izaberemo: za Šaulu »alkohol nije samo ljudska slabost već društveni mehanizam kao sredstvo kontrole.« Stolećima i milenijumima, naravno. Razume se, alkohol je uzet kao najpogodnija metafora, ali zamislimo samo koliko bi pojava i stvari danas mogli zameniti sa rečju »alkohol«? Odista, bezbroj.

„Naše telo nije zatvor, već hram. Hramovi moraju biti čisti, jer samo u čistom hramu može da se nastani svetlost“

– jedan je od najtačnijih sudova ovog najslobodomislećeg autora koga danas ima srpska egzilantska književnost. Odnosno, nije reč samo o metafizičkoj tačnosti ovog suda, već o njegovoj sveopšte-prisutnoj očiglednosti koju Šaula podvlači, reč je o njegovoj notornoj istinitosti (koju mnogi ne žele praktično i realno da prihvate), i o njegovoj refleksiji na sve ostalo!

Dakle, istina nije samo jednoznačna; kada se ona javi, reflektuje se svuda: ne samo u poređenju ljudskog tela kao hrama, već svega životnog: zdela za cveće, posuda za hranu, čaša za piće, hartije za pisanje, ekrana za čitanje… sve što je nečisto ne može dati ploda. A prvi čisti prostor treba da bude um i telo, kaže Šaula.

Ono što Ilija Šaula takođe govori i naglašava jeste neraskidiva povezanost svega sa svim – uma sa telom, tela sa hartijom za pisanje, hartije sa ekranom za čitanje, teksta na ekranu sa znanjem, znanja sa socio-odnosima i plodovima ljudskog rada i života, itd. Ako je prvi izvor nečist – um ljudski – ne može biti ni čistog ploda, a ovaj vaskoliki svet toliko dugo funkcioniše kao da ne razume i ne poznaje ovu najprostiju i najpotrebniju ljudsku uslovnost koju Šaula na tako jednostavan i lekovit način čitaocu pruža kao na tacni i najsmirenije ga upoznaje sa načinima kako da u sebi i van sebe dohvati tu »mudrost«.

„Savremeni čovek ne pati od neznanja. On pati od viška neutemeljenog znanja.“

Ovde Šaula, posle valjda skoro pola veka – ide rame uz Krležu, Brehta pa i Siorana i potvrđuje njihove stavove i vidike koji su oblikovali njihove opuse, ali Šaula ide i nekoliko koraka ispred njih, pogotovo ispred Krleže koji je ljudsku »glupost« i neznanje video kao uzročnika sveg zla.

Danas, u moru podataka i informacija, imamo veoma malo »glupih« ljudi uslovno kazano, tačnije, onih neobaveštenih, ali imamo isuviše mnogo poluznanja, poluistine, nedokazanog i nepotkrepljenog znanja, itd., koje je uzrok svom ovom planetarnom haosu i cirkusu koji preti da ugrozi sve vitalne uslove ljudskog opstanka na ovoj zemlji – od duhovnih do materijalnih.

Ljudi danas lutaju – između potrage za srećom u svetu do potrage za smislom unutar sebe, i to je obeležje 21. stoleća. U toj potrazi ljudi danas ispoljavaju najrasprostranjeniju bolest našeg doba: obezduhovljenost, obesmišljenost života i odsustvo svrhe – a kao posledicu svega toga još i: nedostatak volje, manju potrebu za ispravnim stvarima tj. moralnim odnosno realnim/ispravnim/dobronamernim ophođenjem prema sebi i svemu oko sebe.

Do svega toga ljudi su doveli sebe same netačnim, polutačnim, prebrzo izvedenim stavovima i pogrešnim zaključcima kojima su prekrili gotovo svaku pojavu u ljudskoj civilizaciji. Kada ne umete da date pravi odgovor na pravo pitanje – čovekom um obuzima haos, izgubljenost a potom potres koji preti da uruši ceo ljudski sistem vrednosti – i kao pojedinca i kao kolektiva.

A svemu tome je kriv pogrešan način prilaska svakom problemu ovoga sveta – koji se ne temelji na onom realnom – šta je to zaista potrebno za otklanjanje problema već na onom – što ljudi iz svojih vlastitih sebičnih potreba i svesnih ili nesvesnih ograničenosti duha nameću silom.

Knjiga »Misaoni horizonti« Ilije Šaule ne daje sve odgovore, ona nije najmudrija knjiga na ovom svetu, ali ona jeste ono čega danas u literaturi nema. Ona je svojim tonom, svojim glasom i svojom anatomijom (uspeli) pokušaj da se velike ili male, zapravo sve važne teme ljudskog života pomenu i obrade na takav način koji ljudima daje nadu da su mnoge nedaće ili problemi rasta ovog sveta ipak rešivi – i da su rešivi, ne nikakvim ubojitim oružjem ili intelektualnim/društvenim potresima velikih razmeta, već da su, jednostavno, rešivi samo sa jednom malom ali dovoljnom dozom pozitivističke filantropije i radoznalosti koja ne negira ništa ali ni ne nameće ništa!

Ona samom svojom pojavom kroz Šaulin jezik postaje međaš koji tera ljudski um na pozitivne vidike, odnosno misli, a samim tim i poteze. Jer, kako govore svi stručnjaci ljudske duše – dovoljno je samo napisati tačno na papiru sve probleme, i to je već pola rešenja.

Problem je što ljudi za ovih nekoliko milenijuma, koliko hode ovom zemljom, ne znaju, ne žele ili nisu sposobni da jasno uoče gde su pogrešili, pa prema tome ni rešenja nisu moguća ako ne detektujemo izvor potresa. Šaula nam ovde pokazuje tačan popis svih tih pogrešnih gledišta i problema. I već je pola rešio, jer njegovo oko, kako vidimo iz ove knjige, ne vidi samo ono što je očigledno na prvi pogled – njegovo oko je sposobno da zaviri i duboko unutar spoljašnje forme, u suštinu, bilo da je govora o čoveku ili krupnim procesima ovoga palog sveta.

* * *

„Samo ono što je stvoreno iz ljubavi ima šanse da preživi.“ – Ilija Šaula

Po skromnom sudu autora ovih redova, možda i najkorisniji tekst ove knjige koji pokazuje svu umnu i umetničku širinu autora i istovremeno tekst koji bi mnoga čitalačka srca i njihove logične receptore u glavama obmotao velikim, lekovitim, pozitivističkim plaštom optimističke i filantropske meditativno-terapeutske vere u život jeste Šaulina »Beseda o pčelama« u kojoj se kao u ogledalu, bez reči, vidi i prepoznaje sram umnogome štetočinske ljudske vrste pred vrednošću i svetošću neuporedivo manjeg bića na ovom svetu, a pisac u ovom esejističkom monologu postaje i najbolji ljudski terapeut, psihijatar – dakako, za one kojima srce ljudsko još nije otvrdnulo do kamenosti.

Od pčela bi, dakle, trebalo početi da učimo, mi ljudi. Do sada, to nismo čuli ni od jednog pisca u povesti ovoga sveta – do Ilije Šaule, i važno je taj fakt ubeležiti.

Ova knjiga poziva na probuđivanje ljudske svesti, ona upozorava na bitne lomove u svim (meta)fizičkim zakonima ovog sveta zbog ljudskih (ne)dela – ova je knjiga zapravo jedna od onih štiva koja govore o budućnosti, ali ne sa stanovišta dosadašnje istorije, već isključivo kroz prizmu ljudske duše i uma – koji Šaula, kako vidimo, i predobro poznaje.

Ovom knjigom – koja ljudima pruža ono što im je najbitnije – jedan snažan realistični i istodobno pozitivistički pogled na probleme ovoga sveta i njihove lične rastrzanosti, Šaula je bez spora, danas postao u svetu jedan (da upotrebimo njegov vlastiti termin) od najboljih srpskih »kulturnih diplomata«.

Jer, da su tumači ovoga sveta (naučnici, ekonomisti, kler, filozofi, itd.) za jednu mrvu ovako, poput Šaulinog stajališta u životu, lišeni svake negativnosti, pristrasnosti, sujete i sebičnosti – ovaj svet bi već odavno bio bolje mesto.

Ova knjiga poziva na probuđivanje ljudske svesti, ona upozorava na bitne lomove u svim (meta)fizičkim zakonima ovog sveta zbog ljudskih (ne)dela – ova je knjiga zapravo jedna od onih štiva koja govore o budućnosti, ali ne sa stanovišta dosadašnje istorije, već isključivo kroz prizmu ljudske duše i uma – koji Šaula, kako vidimo, i predobro poznaje.

Ovom knjigom – koja ljudima pruža ono što im je najbitnije – jedan snažan realistični i istodobno pozitivistički pogled na probleme ovoga sveta i njihove lične rastrzanosti, Šaula je bez spora, danas postao u svetu jedan (da upotrebimo njegov vlastiti termin) od najboljih srpskih »kulturnih diplomata«.

Jer, da su tumači ovoga sveta (naučnici, ekonomisti, kler, filozofi, itd.) za jednu mrvu ovako, poput Šaulinog stajališta u životu, lišeni svake negativnosti, pristrasnosti, sujete i sebičnosti – ovaj svet bi već odavno bio bolje mesto.

P. S. 

O ovoj bi se Šaulinoj knjizi eseja dala napisati i obimnija studija, jer ova knjiga naprosto vapi za svojim »otvaranjem« i »raščitavanjem« i to nebrojenim i stalno ponavljajućim, nadasve, kao i svaki lekoviti proizvod koji obogaćuje – a u ova brza vremena – i smiruje ljudski um.

PODELITE OVAJ TEKST NA: