detalj slike: KRK Art dizajn

SKICA ZA PORTRET KNjIŽEVNOG PREVODIOCA: ILEŠ FEHER

Aleksa Đukanović

U evropskoj književnosti postoje mostovi koji su građeni institucijama, državnim programima, kulturnim politikama. Ali postoje i oni drugi, tiši, izgrađeni rukama jednog čoveka koji je, iz unutrašnje potrebe, iz ljubavi prema jeziku i pesmi, spojio dve književnosti koje se gramatički ne dodiruju, ali se u njegovom radu prepoznaju kao bliske. Takav most je izgradio Ileš Feher — pesnik, prevodilac, doktor hemijskih nauka, čovek koji je mađarski poneo iz detinjstva, a srpski usvojio kao da ga je oduvek nosio u sebi.

Rođen u Kastavu,(Istra) oblikovan između seoskog i ribarskog života, između Temerina i obala Tise, između nauke i sporta, Feher je u jednom trenutku života izabrao ono što ga je najdublje određivalo: reč. Ne reč kao tehnički znak, već reč kao unutrašnji ritam, kao emocionalnu temperaturu, kao prostor u kome se dva jezika mogu sresti bez prevoda, u pesmi. 

„Prevodim samo ono što osetim. Ako pesma ne uđe u mene, ne mogu ni ja u nju“, rekao je u razgovoru za Književni ESNAF.

Ta rečenica je možda najtačniji uvod u Feherov prevodilački rad.

Feher je dvostruko jezičko biće. Mađarski je njegov prvi jezik, ali srpski je usvojio do mere prirodnosti koja prevazilazi puku bilingvalnost. On – kako vidimo – ne prevodi spolja, već iznutra. Ne prenosi reči, nego unutrašnju logiku pesme. Ne imitira ritam, nego ga preobražava u ritam drugog jezika.

Kada prevodi sa mađarskog na srpski, radi u smeru otvaranja: mađarska zgusnutost i jezgrovitost prelazi u srpsku prostranost i asocijativnost. Srpski mu omogućava da udahne pesmu do kraja, da joj podari širinu, da joj dozvoli da se razgrana: „Srpski mi daje prostor da udahnem pesmu do kraja“.

Kada prevodi sa srpskog na mađarski, proces je obrnut: srpska metaforička raskoš mora da se sabije, da se pročisti, da se svede na esenciju. Mađarski jezik je ritmički kompaktniji, manje narativan, više unutrašnji: „Mađarski ne trpi suvišnu reč. On je kao voda — nađe put, ali ne voli prepreke“, kaže Feher.

U oba pravca, Feher ne prevodi pesmu, on je ponovo stvara. Zato je njegov opus, koji broji više od četiri hiljade prevedenih pesama i sedamnaest dvojezičnih knjiga, zapravo jedna velika, zajednička knjiga dve književnosti – srpske i mađarske a ujedno i jedan od velikih nerazrušivih mostova dve bogate kulture.

Feherov rad, zapravo, ima dimenziju za budućnost: onu koja se ne vidi odmah – Feher je svojim radom postao bitan kulturni most između dva naroda, činjenica povezanosti koju će istorija književnosti zasigurno vrednovati svojim sećanjem. U Mađarskoj je predstavio stotine savremenih srpskih, bosanskohercegovačkih i hrvatskih pesnika. U Srbiji je približio mađarsku poeziju novim generacijama čitalaca koji je ranije nisu poznavali: „Ako dva naroda razumeju tuđu pesmu, onda se već razumeju mnogo dublje nego što misle“.

U vremenu kada se književnost često povlači pred brzim sadržajima, Feher ostaje veran sporom, strpljivom radu. U kontaktu je sa srpskom i mađarskom dijasporom širom sveta, podržava mlade pesnike, objavljuje autore koji tek traže svoj glas, pomaže onima koji nemaju pristup velikim izdavačima. Njegova posvećenost je tiha, ali neumorna; njegova skromnost je deo njegovog autoriteta – baš poput panonskog mentaliteta koji nikuda ne žuri a svuda stiže.

U pesničkom svetu Srbije i Mađarske, njegovo ime je opšte mesto. Ne zbog nagrada, već zbog rada, zbog predanosti i zbog ljudskosti. Feher je jedinstven u Evropi i svetu: čovek koji je svojim prevodima učinio da se dve književnosti bolje prepoznaju, da se dva jezika još približe, da se dva naroda bolje razumeju: „Ako sam nekome otvorio vrata prema drugom jeziku, onda je moj posao već imao smisla“.

A njegov posao — njegov životni rad — kako vidimo, ima smisla mnogo većeg nego što on sam želi da prizna. Zato je Ileš Feher danas ne samo prevodilac, nego i čuvar mosta između dve kulture, dve poezije, dva sveta. I zato zaslužuje najviša priznanja književnih zajednica i jedne i druge zemlje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: