detalj slike: KRK Art dizajn

Listić

 Aleksandra Đorđević

Kad sam ga poslednji put videla, bio je daleko. Razmazan na uglu Miljkovićeve i Ulice platana. Uspela sam još jedan, poslednji put da snimim kako maše listićem za loto, a zatim se utapa u zelenu, oker i bordo u vrtlogu od lišća, semafora i ljudi kroz koje je prošao autobus.

Devet! Zašto devet? Rođena sam devetog. Dva! – kaže on – omiljeni mi je, i nije kečina. Smejali smo se priželjkujući da nam radost bude srećna, kako je umeo da kaže. To je bio prvi loto listić koji smo ispunili i prva mala prevara koju smo zajedno sproveli.

Ajde, daj – uhvatila sam ga za ruku – jesi li siguran? Neće primetiti? Prepusti to meni, odmahnuo je rukom i presavio lažni kontrolni kao da je pismo. Stavljajući ga u unutrašnji džep jakne, nasmešio se sebi u bradu i promrljao, ne znam da li brojeve ili želju, ali formulu ko nekad pred rođendanskom tortom kad su mu pege svetlucale više od očiju. Tada mu tata još nije pio i zvali smo ga gos'n profesor.

Joj, plašim se ako me otkrije. Daj, opusti se, dobićeš trojku. Poenta je da ti ne upropasti život, a ne da zabriljiraš u informatici. Pogotovo ne u Paskalu, dodala sam. Kome to treba? Namignuo je – Ne brini, neće ništa primetiti, radio sam to već kol'ko puta. Kad se izvali na kauč posle posla, još bolje ako je i popio čašicu. Ušunjam se, pronađem tvoj krasnopis, zamenim. Očas posla, pljesnu mi odjednom pred očima. Veče. A on je iz polutame stasao iz želje koja će mi se ostvariti u jednu koja nikad neće. Gore-dole ramenima, nije to ništa, i oči su mu bivale toplije. Jasnije, zrelije sam ga morala voleti. Skočila sam sa stolice. Učestvovali su i nos, i jezik, i ruke. Meko i stidljivo smo se voleli. Kao vuna i svila, kamilica i šlag. Topao kao njegov vrat bio je prvi poljubac. Otimajući se za šesticu na lotou ućutkali smo se narednim.

Kad smo poslednji put ispunili listić? - očijukao je navodeći na žutu trafiku napakovanu magazinima, lizalicima i gumenim carstvom. Ma ne znam... Ranac na pola zadnjice, krejon i indeks u ruci. Uspeli smo, šta će nam šestica na lotou? E al' si partibrejker, nemoj da prekidaš tradiciju. Tradiciju? – ponovila sam. Je l' to sad naša tradicija. Obesio mi je ruku preko ramena, a ja sam gledala u Ušće smeškajući se i puštajući ljude, i reku, i Kalemegdan da mi prođu kroz dan. Njegova ruka na mom ramenu – rampa, branik, ram. Zaustavite svet! Red je na nas.

Listić sam magnetom prikačila za friz. Nisam saznala koja je dobitna kombinacija. Kuckala sam stare pločice i razmišljala kako on na isti način razdvaja i spaja brojeve. Revizor i restaurator. Zvuči kao ime nekog klasika.

A zatim sam na Trgu spojila mozaik u sliku. Preko zlatne i vizantijsko plave gazile su stotine. Lepota je prolazna – setila sam se. Ali zapravo ona opstaje, a uglovi gledanja, posmatrači i neoplemenjeni prolaze. Umetnost ostaje. Baš si našla šta da studiraš – začikavao me je – ali uvek je slušao i prepoznavao sfumato. Nije mi žao što sam upisala umetnost, od svih veština, ona je najakademskija.

Ne znam kad smo prestali da budemo deca i ko nas je ubedio da smo morali: roditelji, profesori, diplomirani odrasli. Emanuel, erazmus student iz Urugvaja, uselio se u moj život sa štafelajem i leptiricama. Sa još jednim umetnikom u kući, mislila sam da će zidovi biti šareniji. Neobavezno smo razgovarali, neobavezno se voleli i bezvezno srasli. Hoder! Između boja, četki za kosu i njegovog pokretnog orkestra, provlačili su se dani zatrpani računima i listićima za loto. Ja sam i dalje igrala. Stan sam pretvorila u atelje, svog nesuđenog ljubimca premestila u vreću za spavanje. Krečila sam zidove najpre u ljubičaste tonove, zatim u modro i bordo, i konačno u crno i belo. Ali ostali su zauvek zidovi. Emanuelova kosa je rasla. A on, moja devetka, otišao je u Sloveniju da postane čovek. Ovde ne mogu, rekao mi je mašući listićem. Ovde ću ostati sin jednog pijanca. I zaradiću ili kostobolju ili sindrom propalice kivne na ceo svet.

Ne znam tačno kad sam prestala da igram. Možda kad sam u lototeci srela školsku koja mi je rekla da je otvoren projekat za restauraciju mozaika u Sremskoj Mitrovici i da će me preporučiti ako želim; ili kad sam umesto šestice „ubola” prodavca. Mnogo si nezrela za svoje godine, rekla mi je mama razmazana od farbe. Mnogo si seda, odgovorila sam  i zaposlila se u restoranu podno zgrade. U pravu si, skinula sam listić sa frižidera, od ljubavi i umetnosti ne može se živeti.

Pre sedam godina davala sam otkaz; pre pet godina, davala sam otkaz; prošle godine maštala sam o restauraciji spomenika kulture u Sloveniji, o Triglavu i Tartimijevom Trgu.

Danas je nešto usporen dan. Slušam kuvaricu kako zapomaže zbog četvorke svog sina u sedmom razredu. Naksi radio odgovara evergrinom Sve smo mogli mi. Ulaze mama i još jedan sin. Glava se s laktova seli na vrat. Dunem da rasteram vlasi i duhove, i nasmejana se nacrtam pred gostima. Svi odigrani brojevi vrte mi se u očima, ovaj crtež je akvarel, razliva se... Dečak je uvukao glavu u ranac. Po brzim pokretima ruku rekla bih da je unutra ili telefon ili slična sprava na kojoj igra igrice. Tomaž, prestani. Sinovi i mame, pogleda me brineta ala Marion Kotiljard zarumenevši se. Prst joj putuje kroz torte na meniju. Dugujem mu za deveti rođendan. Iz ranca 'brp', još nedovoljno istrenirano. Tomaž, sram te bilo, ne podriguje se u restoranu. Izvinite, ja za njega ne postojim. Nekad je to stvar očeva i sinova, dodajem cvokoćući hemijskom. Ili možda ne. Nisam mislila... Uvlačim se u ruke i noge, ko u pipke, i sve mi je malo. Da se uselim u njen sramežljivi osmeh? Tesno. Da joj pridržim tašnu. Dalje. A tek taj ukrućeni dlan. Samo nemojte spominjati. Oči pitaju KOGA. O-C-A. Izvinite.

Neću da upoznam dedu, javlja se raščupani mačak. Zašto ja idem na svoj rođendan kod njega? Što on nije došao? Zato što idemo kod tate na groblje. Pre nego oči, još nezrele, nedogledale, pozdravile su me pege, ta dobitna kombinacija šarma i slučaja. Docrtavala sam ih nekad, kao brojeve. Pramen nikad nije slušao.

Kad me je poslednji put pozvao? Kad sam mu poslednji put pisala? Koliko je prošlo? Smena boja na semaforu u nedoglednom ponavljanju. Plazma, u redu. Negde je pisalo, negde se provuklo njegovo ime, na Fb-u, na lotou, na reklami na prevozu. Kad bih mogla da se setim kombinacije. Noge su mi se ukopale u zemlju, kao onog dana u autobusu, a oker, bordo i zeleno prošlo je kroz moj život – na Kalemegdanu, na poslu, u krevetu – vraća se kroz krošnje u bordo jakni, sa tajnama u rancu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: