|
|
|
 | Todor Bjelkić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
RADOSTI MOJA, PULINU MOJ Ma, pravo da ti ja reknem: nijesam ti se ja odma ovdje doselio i ovo malo kućice skućio. Prvo ti je to bilo vako: dođemo ti mi u Srijem, da l će biti pedeset četvrte ili pete, muka natjerala, u onoj prljugi tamo četvera gladna usta: žena i troje djece, a i ja, bogami, gologać i gologlav... Imam oću, al nemam mogu! I tako ti krenemo u kosidbu: stari Manojlo, kosibaša, u pet ga sela nije bilo, Miloš Purižgalo, pokojni, rakija ga balzamirala i spolja i iznutra - pa, poslije, sam od sebe, vrat u konop uguro; Luka Binjadžija, a ono „binjadžija“ zbog tog što mu tamo, na onim našijem sjelima, prelima, zborovima i koje-kakvim ujdurmama, niko nije smio nit mogo na put stati i, da prostiš, ja, evo, sav nekako erlav, gurav i, opet da prostiš, sav nekako podbočen... Ja, Petko, a zvali me „Kajem se“... Prvo se ja ko malo ljutio, al, mal-mal pa uvatim sebe kako reknem. „Kajem se“... A kako i ne bi, mrku ti žunu šarenu, kad sam posve svjestan: uradim li dobro - kajaću se, to mi rođena zgurena leđa šanu - a oću l` da zabašurim, em se ušeprtljim, em ne umijem, a i po džepu mi uvijek udaralo, ko da me u slijepo neko namjerno odadžune...Elem, krenemo mi na kosidbu, a jedva nekako novac iskuckali za put. Vozi „gara“ tri bijela dana, nije to ko sad bilo neki ekspresova, kad li četvrtog dana, a mi s one strane Fruške gore, čekamo na raskršću `oćel doći neki gazda... U neko doba, more bit četir ili pet uzjutra, ide jedan, oči mu ko na zejtinu, vrijeme toplo, mi pod dudom spavali, a njemu šubara na glavi... Nešto se ja, u sebi nako rezoniram: čim on šubaru u ovo doba godine ne skida - taj se stalno kaje, da prostiš, ko i sam... Al, pogodimo se nekako, njegova rana, i torbe nam napuni bjelim ljebom, lukom i slaninom, jakako... Odvede nas na livadu a trava - straota jedna... Mrku ti žunu šarenu, odjednoč me poduvati želja: ma što nijesam goveče, il neka ostala marva - pa da se sit najedem ko čovjek; tako je trava bujna, zelena, lijepa i zdrava. Opljunemo ti mi u šake, britke kose u junačke ruke, Manojlo prednjači, a iza nas ostaju trbušasti otkosi, da prostiš ko krave steone - samo mlijeko iz njih što ne poteče...Nešto mi poznata ova Fruška, laka mi na srcu, ko da sam tamo, u mom selu... Pa, i sunce sve nešto zapinje za brežuljke i za drveće. Ne da mu se da uroni u blagotvornu noć, pogotovo kad je kosidba, a Manojlo veli da će još malo u Americi biti dan i da će, kobajagi, milijarde ljudi krenuti na poso... Ja sve sumnjam da su milijarde, a i nešto se kajem što smo uopšte došli na ovu livadu... Kad li tamo, s one selske strane, idu trojica! Vidim ja: dobro biti ne mere! Zdravo, ljudi! Mi odgovorimo. „A, na priliku, zašto vi kosite ovu našu livadu?“, pitaju oni. Tuc-muc, tamte-vamte, ispade da je to njihova livada, kobajagi oni braća, a vidi se da je svaki od zla oca i od gore majke, da nas je onaj sa šubarom pošteno naerisao i mi smo odma bili svjesni... Kažu oni da njiovu livadu niko ne smije da kosi, to je trava za priplod i da će nas tužiti do boga što smo im upropastili taki čair. A o dnevnici i nadnici da se ne prkelja! Jedino se Luka Binjadžija raskoračio s kosom, al mi mu reknemo da je selo uvijek jače od svatova...Elem, onemoćam ja, a ovi moji zaopucaju u Neradin. Veli Manojlo, kao najstariji, čim je ne-ra-din da su tamo naši ljudi, a ja ostanem u ovom selu, sa kosom. I džabe mi od nje, nego se privatim da kod Krculje čuvam ovce. Nije šala, ima ih triest i predvodi ih magarac. Kaže mi Krculja: evo ti i Bujze, pulina, ker je pametan, sam vraća ovce - ti samo zapovijedi! Prvi dan čuvam ja ovce, a Bujza, kad vidi da neka zastrani zakevće i već ju je vratila u stado. Nikada nijesam ni vidio ni sanjao da jedno pašče more bit tako pametno - kao iksan! Došlo vrijeme i ručku, raspakujem ja torbu, izvalim se ispod debelog rasta, a Bujza se svila kraj moji nogu i, kao dijete, žmirka bistrim očima - samo što ne englendiše i očekuje nekakvu ljepotu iz one moje sirotinjske torbe. Pogledam ja: ovce se, bogami, raštrkale, pa ni magare se ne vidi. Kažem ja Bujzi: „Idi, pobogu, i povrati ovce!“ nijesam ja znao, a niko me nije ni uputio da treba reći: „Bujza, ej idi lijevo! Idi desno!“, i još joj uz to pokazivati i glavom na koju stranu treba da ide. Gleda pašče u me, vrti repom kao da će i da zacvili pomalo, al da posluša - neće! Dobro, kažem ja njoj, kad nećeš ti - vala, neću ni ja! Meni je Krculja reko da ti samo zapovijedim, a ti vidi šta ćeš i kuda ćeš! Jal svaća, jal ne svaća, tek ti ona ostade sa mnom na ručku i, mrku ti žunu šarenu, dobro omasti brke s ono moje slanine, tri prsta debele... A ovce, fala na pitanju, zaždile u šumu pa sam ih dva dana poslije skupljao. Ma, gdje to more bit pametno kad ih magare voda...I u taj mjesec dana zavoljela Bujza mene i moje ručkove, čisto se udebljala. Pa, kad sam pošo kući, a ona ni makac od mene, džabe što je tjeram da se vrati, sve me stra tužiće me Krculja... Izgubi se ona, brat bratu, jedno petnaes-dvajest minuta - kad li već iza sledećeg grma ona čeka i radosno maše repićkom, i sve tako do stanice... Žao mi da je tu ostavim, ubiće ko, bojim se, tako čestito kerče, a znam: u voz ne mereš, brez dozvole, nikakvo živinče unijeti. A ostavit je ne mogu i riješim ja da je pod kradom odvezem u onu našu sirotinju. Potrefi su tu i Tomo, naš čovjek, kondukter iz susjednog trećeg sela, pa zažmiri i na jedno, pa će ti i na drugo oko, ter ti ja Bujzu ispod sjedala, pa pravo kući...`Ej, mrku ti žunu šarenu, da samo čuda vidiš: zatrči se Bujza u ona naša goveda i ovce, a oni divlji, nije to ko vamo u Srijemu, pa ti se marva zaobada i raštrka - u drugom srezu smo ih poslije nalazili. Poče Bujza da slabi, da vene: nema slanine i teška joj, jadnici, ova naša kuruza. Gledam ja nju i sve se mislim: imaš ti pravo, Bujzice, ne mere se od tvrde prove više živjeti - valja nama drugog selameta tražiti. Mislim se ja i smislim: valja se vamo u Srijem seliti - pa kud puklo, nek pukne. Rečeno, mrku ti žunu šarenu, i učinjeno: isprodam lijepo ono nekoliko posnih njivica i krčevina, popakujem djecu sa ženom i Bujzom, pa opet na „garu“, u Srijem široki i ravni... Malo se skućimo, a Bujza me opet u misli nadala: treba nešto i ovaca kupiti, a djeca će s kerom lako s njima na kraj, i još će moći i za školu učiti... I tako ti velim: ovca po povca, a danas imam svoje stado, jakako Bujzini unuci, jal će biti praunuci, vole me i služe ko i baba im, i uvijek med njima ima po jedna Bujza. Pa se nešto smišljam: lijepi pulinu moj, radosti moja, šta bi sa mnom bilo da Bujzu nijesam upozno. A sad sam gazda, ne mako se odavle ako lažem: i šubara je tu, i kožun i kožne pantole imam - pa jal ti volja kožu okrenit unutra jal napolje... E, moj Petko, fala tvome čestitom i pametnom pulinu i nek mu je laka zemljica crna, pomislim čim izjutra ovce na pašu pušćam, i nikad se više pokajo nijesam.
|
