detalj slike: KRK Art dizajn

PTICA SELICA

Taksista je iskolačio oči kao da je tražila da vozi na Mars. Obrazi su mu bili mesnati i nezdravo rumeni, usne iskrivljene, a pogled pun lukavstva, bližeg iskvarenosti nego urođenoj bistrini.

„Ne vozim u Borču. Most... Treba mi mnogo vremena da se vratim u grad.“

„Ali ja ću platiti za vaše vreme!“, rekla je, svesna da skupi koferi i stav drske devojčice iz belog sveta nisu ostavili utisak.

„Niko ne vozi u Borču.“, pokazao je prema taksi satnici.

„Pa šta predlažete, da uhvatim tramvaj?“

„Nema ovde tramvaja. Nisu postavljene šine.“

Tup je baš kako i izgleda, što je kod taksi vozača retkost. Mina je volela nomadski duh ljudi koji su birali da im radni vek prođe na točkovima. Retko bi propustila da sa njima razmeni koju reč, jer je, po velikom skitalačkom iskustvu, znala da će u taksiju čuti najkorisnije podatke o mestu koje upoznaje, najsmešnije i najpaprenije viceve, ili pak cinične opaske, koje će ponavljati godinama pred različitim ljudima.

Sreća je, eto, odredila da prvog neduhovitog bukvana među taksistima sretne baš pri povratku u rodni grad. Najtopliji i najživlji rasadnik plemenitih mangupa, ako je verovati Mininim roditeljima. Beograd, raskošna trpeza bez granica, grad ogromnog srca i otvorenog uma... Grad koji je to dvoje razmaženkovića napustilo početkom devedesetih, sa bebom Minom u rukama, čim je život u njemu prestao da bude besprekorno ugodan.

„Nema veze, sačekaću da ih postave.“, promrmljala je.

Taksista je i dalje upitno zurio, pa je dodala: „Šine... Sačekaću da postave šine, ili da se iskopa rupa za metro... Šta mislite, šta će pre?’’

„Mislim da će ti ovde najpre sleteti avion!“, odbrusi joj čovek. „Lep, krilati avion, da tebe, kao i ostale ptice selice, vrati u južnu i toplu materinu, odakle dolećete da nam solite pamet...“

Pa dobro, nije sasvim tup, ali mu baš nedostaje smisla za humor. Zašto se toliko uvredio na malu, po Mininom uverenju sasvim bezazlenu šalu?!

Slegla je ramenima i okrenula se da traži novo taksi vozilo, kad joj zapišta mobilni telefon. Čudno. Već je pristiglo ono „dobro došli“ sa ponudom za telefoniranje po najpovoljnijoj tarifi domaćih operatera.

Pa da! To Aleksandar šalje poruku. Saša, kako je govorila Minina majka. Ili Sale, kako joj se potpisao brat od tetke u prvom dopisivanju, koje su kao odrasli uspostavili.

„Ne sedaj u taksi.“, pisao je. „Odraće te, kad shvate da si strankinja. Dolazim po tebe.“

Nisam strankinja, ljutnula se u sebi. Srpski mi je dobar, znam i žargon. Možda se primećuje strani naglasak, ali sasvim malo... Krv nije voda. Čak i ako kažem nešto pogrešno, nisam strankinja!

Ipak, bila je ptica selica, taksista je to pogodio. Proputovala je svet, i to ne kao turista, da razgleda znamenitosti i neobične predele, već uvek sa čvrstom verom da će se tamo daleko, pod novim nebom, konačno i skrasiti. Ni priroda njenog posla ne protivi se promenama boravišta: svaki pansion, sobica u hostelu, ili terasa sa pogledom na more, lako postaju Minina kancelarija.

Možda je to obrazac koji je preuzela od roditelja. Tetka, Saletova majka, nikad nije htela da ode iz Srbije, iako su je zvali i nagovarali. I uprkos tome što kraj propalog braka i slabo plaćenog posla nastavnice, bezbrojnih trzavica i opšte nesigurnosti u svakodnevnom životu, za ostanak nije imala previše razloga.

Ni Sale nije voleo lutanja. Svakog leta se sunčao na istoj plaži u Grčkoj. Vikendom je pravio roštilj u društvu prijatelja iz detinjstva. Uredno je lajkovao Minine fotografije na Instagramu, ali samo zato što ih postavlja njegova sestra. Takvi su mu bili i komentari.

„Gle, ošišala si se!“, napisao bi, potpuno slep za izlaske i zalaske sunca, vrhove planina, romantične dvorce, ili bilo šta što je Mina smatrala vrednim obilaska i fotografisanja. Sale je, očigledno, bio ptica stanarica.

Ali, Minini roditelji nisu baš bili selice. Otišli su da se ne vrate. Povratak u Beograd („kući“, kako su oboje i dalje govorili) nikada među njima nije bio predmet razmatranja. Možda im je, u svojoj nezrelosti, sudila isuviše strogo. Iako su rasli kao mažena, pažljivo odgajana i obrazovana deca, u tuđini su udarnički zapeli da stvore tajpristojni život, koji im je izmicao kod kuće. Oca su joj pre nekoliko godina silno uvredili primedbom da je ekonomski migrant.

„Ekonomski – malo sutra!“, čula ga je kako gunđa.

A onda je, na pitanje zašto su zapravo otišli, dobila potpun odgovor. Nije, kao ranije, govorio da su hteli stabilnost, plate dovoljne da pokriju mesečne troškove, red i mir, taj takozvani pristojni život.

„U ovom mravinjaku nemaju pojma šta je pravi život!“, uzviknuo je. „Ali, ja nisam mogao da pucam na ljude kod kojih sam do juče išao na žurke. Jednostavno – nisam mogao.“

Minina želja da putuje u Beograd majku i oca zatekla je nespremne.

„Hoću da uživo vidim tetku i Saleta. Želim da obiđem nanu.“

Nana. Tako su zvali Mininu babu po majci. Stanovala je u kućici na rubu grada, koji je poslednjih godina živnuo i postao ogromno novo naselje na levoj obali Dunava.

Pismo te starice, slabog tela i sjajno očuvanog uma, doneo je prekookeanski avion u koverti šarenih ivica, na kojoj je bilo ispisano samo Minino ime. Upravo zato o pismu roditeljima, kao ni bilo kome drugom, nije rekla ni reč. Malčice se mučila da odgonetne uzdrhtali starački rukopis, više zbog navike da čita isključivo odštampano, nego zato što joj je nedokučiv bio smisao naninih rečenica. Još kao dete ponosila se poznavanjem jezika kojim niko u njenom razredu ne govori.

„Dođi da te vidim pre nego što umrem.“, pisala joj je nana. „Ti si moja krv.“

Te reči danima su bile kao vatrom ispisane u Mininoj svesti, a konačnu odluku da se spakuje donela je zahvaljujući sada već bivšem momku, Adrianu. Imali su vezicu od tri dana i dve noći, značajnu samo po načinu na koji se prekinula.

Adriano je bio sveži doseljenik, poreklom iz Napulja. Zgodan, razgovoran i na prvi pogled veoma simpatičan, a, zapravo, sujetan i za duže slušanje dosadan. Pucao je od gastarbajterskog patriotizma. Minu je prvo vodio da proba pravi espreso, kod svojih zemljaka, naravno. Zatim su išli u italijanski restoran, pa na koncert muzičara koji je tek gradio karijeru, i koji je bio izuzetan zato što je, nije teško pogoditi, čist Napolitanac!

Pošto joj je Adrianovo isticanje porekla već uveliko dodijalo, čula je sebe kao, bez razmišljanja odgovara na kompliment:

„To je zato što sam iz Srbije. Naše su žene u Evropi najlepše.“

Desetak dana kasnije, na desetak kilometara iznad nivoa mora, ponovo je čitala nanino pismo. Pitala se da li je nepripadanje bilo ono što ju je oduvek mučilo, kao tup i uporan bol što se javlja na mestu odsečenih udova. Nije se nastanila, niti makar duže zadržala, nigde na planeti – zato što nijedno od tih mesta nije bilo njeno.

Molila je Saleta da vozi lagano, tako da joj ništa ne promakne. Mada, jasno joj je da ne može u jednom danu upoznati grad. Mogla bi da obiđe mesta o kojima su joj roditelji pričali, ako išta prepozna... Ili da krene nasumice, u vlastita iskustva.

U svakom slučaju, prvo ide da poseti nanu.

Htela je da samo ušeta u dvorište i da staru ženu iznenadi rečima: „Evo, došla sam.“ A izenadila je i samu sebe kada je sa kapije viknula:

„Nano, vratila sam se!“

PODELITE OVAJ TEKST NA: