detalj slike: KRK Art dizajn

KREMENKOREN

 (MLADICE UVIJENE OKO PREDAČKOG STABLA)

Zorika Pavlović Davidović

        Mileva Lela Aleksić novom knjigom ide još jedan korak dalje u svom književnom izražaju, kako tematski, tako i specifičnim narativom. Izreka da je ,,istorija sveta istorija ratovanja'' vezuje se sa radom britanskog filozofa Arnolda Tonybeeeja i njegovog ,,A Studu  of Historu''( Studija istorije)gde je opsežno promišljao kako ratovi i sukobi,uopšte,oblikuju ljudsku civilizaciju. Ako sa opšteg pređemo na pojedinačno, ova izreka bi mogla oslikati glavni motiv Leline knjige. Istorija, prikazana preko razgranatog stabla jedne srpske porodice, može reflektovati širi pogled na našu nacionalnu istoriju, ističući da su ratovi, ustanci, bune, borbe...često bili ključni faktor koji je oblikovao naše društvo, ali i državu, kao i kulturu kroz vekove.

      Vođena usmenim predanjem potomaka, Lela nam, zapravo, pripoveda porodičnu sagu jedne časne srpske porodice koja čuva škrinju kulture sećanja za sva buduća pokoljenja. Lelini junaci i junakinje su gorštaci, ponikli  na skrivenim mestima, kao kakva endemska bića, obdareni iskonskom snagom. Lela nam otkriva jedan specifičan, skoro zaboravljen svet, gde su čast, zavet i obećanje  imali težinu i bivali na pijedestalu moralnih vrednosti. Reč, nekada teška, nije se rasipala, već morala se držati  kao zastava, visoko  na jarbolu. Lelina priča, kao svečarski vez na belom, srpskom platnu, podseća i traži od nas da preispitamo sadašnji poredak vrednosti, a u odnosu na ona vremena kada su u porodici, ali i među prijateljima i zajednici, u  kojoj se obitavalo, podrazumevala sabornost, kada su se iskreno delile i tuga i radovanja, rađanja i umiranja kao komad pogače i proje. Sa, skoro, liturgijskim poštovanjem, Lela gradi likove, ocrtava predele, pažljivo ih ređa hronološki, uveravajući čitaoca u autentičnost. Kažu da je dobar pisac onaj kome se veruje, a Lela je to, upravo, postigla svojim rukopisom.

       Lelin narativ je bogat arhaizmima, posebno turcizmima, koji su se, delom, zadržali do današnjeg dana u izvornom ili prenesenom značenju u srpskom jeziku. Takođe, kroz prizmu likova iz različitih krajeva-od Kuča, Leskovca, Užica i padina Zlatara pripovedajući svim bogatstvom dijalekta koji nose, predstavljaju se slike različitih krajeva Srbije i njihova istovetnost u raznolikosti. Iako pisana u epskoj tradiciji ,,tvrdoću'' reči Lela omekšava iznijansiranim, lirskim elementima. Te lirske slike su, posebno, izražene u opisima ljubavi na jedan poseban način voljenja, kroz širok raspon transponovanih emocija.

       Zapis se prostire kroz vreme, preko naših razlomljenih prostora, a započinje s ognjišta Matije Despotovića, smeštenog u Sjeničkom Sandžaku, praktično na karauli, a svega petstotinak metara od  teritorije slobodne Srbije. U to vreme, teritorija s druge strane Uvca  bila je pod turskom upravom, pod tuđim zakonima i adetima. Lela nam nizom metafora oslikava težak i mučan život pod tuđinom, ali i istovremeno stamenost i rešenost opstanka porodice, kao genetska vertikala, oko koje se uvijaju mladice, rastu i listaju do nebeske Srbije. Trpnja Srba pod Turcima, posebno pod osmanskom vlašću koja je trajala nekoliko vekova, bila je složena i bolna. Srbi su trpeli teške poreze, namete, nasilje i gubitak autonomije. Suživot običnih ljudi, različitih vera, Lela prikazuje preko lika zanosne Ajše, pevačice, čija sudbina predstavlja odraz tragedije običnih ljudi sa obe strane. Gramzivost glavešina, bahatost vlastodržaca i njihovih poslušnika je bila teška svakome ko se po dobru poznavao. Obraz, kao simbol date reči, kao jedan od motiva koji se proteže kroz sve strane ove knjige, je upravo ta varnica iz kremena  koja zazori i obasjava  i vaskrsava kad je mrak bio najgušći nad srpskim zemljama. Kroz složene odnose sa Osmanlijama, Srbi su tokom vremena, razvili čitave strategije preživljavanja, uključujući trgovinu sa Muslimanima, dok su istovremeno nastojali da saačuvaju svoju tradiciju i veru.

        Menjali su potomci Despotovići prezimena, bežeći od zuluma, zavaravajući trag zverima, ali ne zaboravljajući Krsnu slavu svoje porodice. Tokom sedamnaestog i osamnaestog veka mnogi su bili prisiljeni da se preimenuju ili konvertuju na islam, dok su drugi bežali u unutrašnjost  ili u druge predele kako bi izbegli Turke. Cele porodice su išle put planina i šuma, u zbegovima, tražeći sigurno mesto da sviju nova gnezda za buduće sokolove. Lela nam kazuje da se prezime menjalo prema glavi porodice, te je tako bilo ugrađeno u sećanje da traje i da se nastavi. Braneći svoj rod, Matija Despotović se žrtvuje zarad svojih najbližih, a koji u njegovu slavu, ugrađuju njegovo ime u novo prezime, da bi i dalje živeo kroz njih i budući narašataj. Koliko je puta bila rušena i koliko puta se dizala sa spaljenih utrina, ne samo jedna porodica, već i država, ali nikada poražena, nikada klonula jer je večno sačuvana u predanjima potomaka, u pesmama, na strunama gusala.

      Svaka oblast je imala svoju hajdučicu, svoju Čučuk Stanu, koja se kod Lele pojavljuje kao simbol prekida običajnih prava Osmanlija, koja su se kosila ne samo sa slovom zakona, već i čašću, a koja ipak nadvladavaju snagom osećaja želje i ponosa da se pripada tom prostoru, da se ognjište sačuva za buduće naraštaje. A, dom je tamo gde mati zakriljuje novi izdanak, dok sokol ne raširi krila. Lela nam kazuje o Soki, čovečici i hajdučici, koja nakon što joj je muž posečen, nalazi izvanrednu snagu  da se osveti i pogubi agu, ali i da plod svoje svete tajne prenese da raste u slobodnij zemlji.  U takvom mikrokosmosu žena je poput nosećeg stuba na koji se oslanja svaki zid kuće, svaka greda krova ispod kojeg se rađaju novi sokolovi-tačka povratka, nastanka i trajanja. Kao vrisak Lela pripoveda o Đetinji, koja žubori bolom majki, koje su najtežom žrtvom čuvale svoju lozu neukaljanu. Gorštak ne hvali svoje hajdučice rečima, već pogledom i delima svoje čiste duše. Postojan i dovoljno snažan da izdrži breme gladi i ratovanja i da zadrži svoju krv skupljenu u hrabrom srcu.

      Smenjivali su se sukobi, drhtalo je nebo nad ovim krajevima, manje je bilo mira, nego dana buna, ustanaka i ratovanja. Istorija stradanja se ciklusno ponavljala, a kada je majka Srbija zvala, umetnost  je, često, znala da zaćuti. Umetnici su se vraćali u svoju zemlju, a kistove i pera su menjali za puške i zavoje. Žene su pratile svoje najmilije, očeve, muževe i sinove i čekale, čuvale stečeno kao hajdučice, da vatra s ognjišta ne zgasne i da ogreje najmilije po povratku. Tragovi predaka ostaju svetli, kao putokaz ali i nauk i opomena. Upravo ta tvrdokorna trpnja ostavila je jake posledice na srpski identitet i kolektivnu memoriju. Oblikovala je istorijske tokove, koji su uticali na budućnost naroda kroz njegov inatan karakter. Lela nam daje uvid, kroz lik Rajka Matijevića, kako se ostaje krotak u nepokoru, kako se može biti i čojstven i vitežan i u zla vremena. Brat se po delu poznaje, a pod krstom zavet je jači od svake kleti, jer čovečnost se, upravo, tada ocrtava, a u vremenu dobrim preslikava.  Upravo se tim svelim tragovima, vratio deo porodice na iskonsko vatrište i obnovilo se ono što im je, jednom, silom bilo razoreno i oteto.

       Ova saga podstiče nadu, utvrdu vere, da će  vilovitim Vilovima i Ljubičinom ravni i dalje nicati neke nove, mirisnije trave hajdučke. Iz kremena Despotovića razvilo se stameno hraststablo Sokića i Matijevića, koje se grana i pušta mladice sve do današnjih dana, hrleći ponosno ka budućim vremenima.

      Lela je svojim perom urezala svoje slovo zlatotiskom podno stabla-da svedoči i podseća za vijek vijekova. Ovom knjigom, Lela potvrđuje svoj čudesni dar pripovedanja, svoju doslednost u nameri da sačuva od zaborava ono što svi mi nosimo kao zapis, ali i amanet u genima.

PODELITE OVAJ TEKST NA: