detalj slike: KRK Art dizajn

MOJA VANKA

Dragana Đorđević

U maglovitim sećanjima na rano detinjstvo, ponekad izroni ona, moja Vanka. Ide ka meni, nasmejana, pružajući mi ruke. Oblači mi cicanu haljinicu, svu rascvetalu od raznobojnih sitnih ljubičica. Češlja me sporim pokretima, trudeći se da ukroti moju dugu kosu. Gumicom mi vezuje poveći pramen i stavlja na njega veliku belu mašnu. Ustaje, zagleda me sa svih strana dok joj se osmeh širi licem. Zadovoljna je sobom, sredila me je za fotografisanje, jer fotograf uskoro stiže u selo iz obližnjeg grada.

Visokim, grlenim glasom mi kaže da ne mrdam sa stolice. Već sam navikla na njen preglasan, ponekad nerazgovetan govor. Posmatram je dok namešta maramu gledajući se u ogledalu. Vesela je, fotografisaće se sa nama. Sa nepunih trideset godina biće to njena prva fotografija. Iz džepa na džemperu vadi broš i stavlja ga na haljinu. Prstom joj pokazujem da skine maramu, ima lepu, dugu kosu. Upućuje mi bujicu reči, ljuteći se. Selo je to; devojke u njemu nose marame, ne može gologlava, šta će reći okolina. Ćutim, ne razumem ništa od onoga što je rekla, ali neću da joj pokvarim radost.

Isuviše sam mala da razumem ovo mesto u kome je posleratna beda još vidljiva. Izgubljeno u vremenu i prostoru, daleko od velikih gradova, selo živi zarobljeno svojim običajnim pravilima. Postajem nestrpljiva i kroz prozor školskog stana izvirujem ne bih li ugledala čeze kojima fotograf treba da stigne. Vidim roditelje, seoske učitelje, kako sa đacima postavljaju klupu i stolice ispred škole. Vanka izvodi sestru i mene na seoski sokak. Čvrsto nas drži za ruke da se ne isprljamo, jer ovo je za nju i nas veća svečanost od intoniranja državne himne.

Utišasmo se svi, osluškujući konjski kas i praporce koje je vlasnik čeza stavio. Uz njištanje konja čeze se zaustavljaju. Iz njih silazi sitan, omaleni starčić. Na njemu je bela košulja, ruska rubaška. Gospodin Ivan Sidorov, belogardejac, jedini je fotograf u ovim krajevima. Nošen vetrovima iz ruskih stepa, bežeći od Crvenoarmejaca, za kraj svog životnog puta odabrao je mesto pored Dunava.

Sada ozbiljno i posvećeno postavlja svoj fotoaparat, izdajući uputstva mešavinom srpskih i ruskih reči. Prvo fotografija „daskala i daskaljice“ sa đacima, tako su u nevelikom vlaškom selu zvali moje roditelje. Posle njih postavlja nas. Mojoj Vanki ruke već oznojene od uzbuđenja. Na majci i njoj nežan osmeh. Ovekovečen traje više od pola veka.

Čuvam sećanje i sliku na čijoj poleđini je majčin rukopis: „Maj 1959. g.“

Ne pamtim kad i kako je Vanka došla u našu kuću. Čini mi se da smo mi došle istovremeno. Onako kako su roditelji unosili kredenac, sto, stolice, one teške i masivne kombinovane sobe, tako smo nekako i nas dve „unete“ da ostanemo zajedno. Vanka je uvek bila tu negde oko mene. S jutra, onako krmeljavu i bunovnu, uzimala bi me u krilo i pevala tako glasno da bih se odmah razbudila. Bila je nagluva, pa je zato govorila bar za dva tona više nego što je bilo potrebno.

Poslovala bi po kuhinji, pričajući nešto sama sebi, dok sam joj se motala oko nogu. Nije pokušavala da me nauči vlaškom jeziku, tako je mogla slobodno da se ljuti na one koji su je povređivali. A bila je povređivana od kad se rodila. Porodica sa mnogo dece i ocem koji je za frtalj rakije radio seoske poslove. Za njega dovoljno. Do večeri ona mu je davala snagu da previdi gladna dečja usta i usahlu ženu umornu od bede.

Nogom bi sa treskom otvarao vrata od kojih bi se stara kuća, već sklona padu, zatresla. Deca bi se samo čvrsto pripila uz majku, znajući šta sledi. Posrćući pijan, ljutito i nezadovoljan uvek istim jelom, obarao bi sa stola lonac u kome bi bila skuvana čorba od onoga što bi žena dobila kopajući po tuđim njivama. Bes je iskaljivao na njima, tukući ih. Vanka je bila sigurna da joj je sluh bio oštećen od batina, jer otac nije gledao gde udara. Trpela je, jer za bolje nije znala.

Godine su se smenjivale, kućerak postajao sve tešnji za poodraslu decu. Tako su počeli da je napuštaju. Bežali su iz nje noseći mladalačku nadu da će sebi sagraditi neko bolje mesto za život. Samo je ona ostala uz roditelje. Njena nagluvost nije bila ulaznica za srećniji život.

Starija sestra pokušala je da joj pomogne, pre svega zarad sebe. Udajom se odselila na drugi kraj zemlje, daleko od sela u kome se rodila. Pozvala je Vanku da joj čuva decu, a rekla je, možda će joj naći i muža. Otišla je da vidi taj drugi svet. Ubrzo je shvatila da će u njemu opet služiti druge, kao što je već radila u roditeljskoj kući. Vratila se.

Jednolični dani smenjivali su duge noći bez sna. Već je nakupila dosta godina. Bila je „baba devojka“ za selo, prestara da bi zasnovala porodicu. U ovim krajevima udavalo se sa petnaest, šesnaest godina. Par godina nakon venčanja ove devojčice su imale već po nekoliko dece. Deca su rađala decu. Ona je samovala, kloneći se seoskih priča koje su se poput repova sokacima vukle o njoj.

Roditelji su odmah po završetku Učiteljske škole bili raspoređeni da rade po selima istočne Srbije. Premeštali su ih iz jednog u drugo. Najduže su se zadržali u Vankinom selu. Selo je bilo bez elektrike, ako u nju ne uračunam dva sata koja su puštana uveče od 19 do 21 čas. Drvene poljske klozete na kraju dvorišta ili bašte imala je svaka kuća. Za noćna pražnjenja bile su ispod svakog kreveta stavljene noše, usklađene po veličini sa starošću usnulog spavača.

Voda se donosila sa pumpe, a oni bolje stojeći imali su u predsoblju kazanče sa malom slavinom, ispod koje je na gvozdenom postolju stajao lavor. Bio je to prvi korak u razvoju budućeg lavaboa. Muka je bila za kupovinu svega, od hrane do gasa za petrolejske lampe.

Seljani su imali za svoje potrebe bašte koje su zvali kupusare, ili na vlaškom „varzarije“. Radovala sam se kad bi me vodili u njih. Na ulazu je bilo posađeno cveće: neven, kadifa i petlova kresta. Iza njega stajale su leje zasađene raznovrsnim povrćem. Ipak su bile nedovoljne da se porodice nahrane i svi budu siti.

Pomoć je pristizala u vidu UNRINIH paketa. Za njihovu podelu bili su zaduženi roditelji kao učitelji. U tome im je pomagala Vanka. Trebalo je prepakovati konzerve kačkavalja, mleka u prahu, čuvena Trumanova jaja takođe u prahu i kabanice.

Ja sam, kao i ostala seoska deca, bila željna mnogih stvari. Bila sam u maloj prednosti što sam te pakete mogla da vidim pre ostalih đaka. Tako sam se jednom prikrala kad nikoga nije bilo u učionici i krenula sa degustacijom. Prvo sam probala mleko u prahu, jela sam ga onako slatkastog, ali mi se nije dopao, nisam znala da se rastvara. Onda sam prešla na kačkavalj. Prvi put sam ga videla i ukus je bio božanstven, tako mi se bar činilo. Prejela sam se, zaboleo me je stomak, ali sam dobro zapamtila posledice majčine reakcije. Od tad mi je bio strogo zabranjen pristup UNRINIM paketima.

I danas mislim da su bili tako čarobni, kao da su stigli iz neke bajke. Amerika koja ih je slala za mene tad nije značila ništa. Moj odnos prema njoj se nije promenio, čak se i pogoršao.

U ovako kritičnim situacijama, kad su batine i kazne bile na pomolu, uskakala je moja Vanka. Branila me je lavovski, prebacujući krivicu na sebe. Tvrdila je da me je ona poslala da joj nešto donesem iz učionice, da je zaboravila da me potraži pošto sam se dugo zadržala, desetine razloga je našla da me zaštiti.

Stajala bi ukopana kao Smederevska tvrđava između majke i mene. Krila sam se iza nje dok god ne bi odobrovoljila majku. Bila sam joj nerođeno dete koje je živelo u njenim devojačkim snovima. Obasipala me je nežnošću i zagrljajima. Ovo drugo mi je bilo važnije, bila sam gladna maminih poljubaca i milovanja.

Majka, dete zahvaćeno ratnim vihorom, izbegla iz Hrvatske, sa nepunih trideset godina tri puta je oboljevala i lečila se od tuberkuloze. Nosila je paničan strah da ne zarazi svoju decu. Umesto njenih, bile su tu ruke moje Vanke. Smestila bih se u njeno krilo, toplo i meko poput ptičijeg gnezda, i ćutala dok je ona poslovala, povremeno me ljubeći u kosu, čelo ili ruke.

Sa selom i njegovim meštanima sam se, pored roditelja i Vanke, brzo srodila. Jurcala bih bosonoga prašnjavim sokacima sa seoskom decom. Volela sam seosku zavetinu, kad bi iz grada dolazio sladoledžija, čika Senadin. Stizao je na nekoj vrsti bicikla sa koga su visile dve kante sladoleda. Dolazak je najavljivao neprestano zvoneći, dok su deca trčala za njim dižući veliku graju.

Kugla i kornet mogli su se dobiti za jedno jaje ili jedan dinar. Izgleda da je kornet bio skuplji od sladoleda, pa bi čika Senadin stavljao kuglu na dudov list deci koja nisu ničim mogla da plate. Duševan i namučen čovek, Goranac koji je iz Gostivara došao trbuhom za kruhom sa brojnom porodicom.

Pare od roditelja nisam ni pomišljala da tražim, ne bih ih dobila. Ali zato sam, čim bih pojela kuglu, trčala kod Vanke po još neko jaje. Davala mi je krijući od roditelja. Bila je to naša prećutana tajna. Kad bi se desilo da me uhvati gušobolja, pred majčinim strogim i upitnim pogledom ćutale smo obe kao da su nam jezici odsečeni.

Leti me je vodila na Dunav. Oko tela mi je vezivala prazne tikve i tako sam, batrgajući se sa njima u vodi, učila da plivam. Bili su to moji najsrećniji dani detinjstva.

Sebe sam poistovetila sa seoskom decom i zato mi je teško pao prelazak u grad. Roditelji su dobili rešenja o premeštaju na nova radna mesta u obližnjem gradu. Njihovu prvu radost zamenilo je pitanje: „Šta ćemo sa Vankom?“ Ne sećam se koliko je dugo trajao razgovor roditelja, znam samo da smo na špediter pored stvari stavili i nju, i svi zajedno krenuli u grad.

U gradu nije bilo školskog stana, već smo iznajmili kuću brodarca negde na periferiji. U jednoj sobi sestra, ja i Vanka, a u kuhinji roditelji. Pošla sam u prvi razred. Bila sam uplašena seoska devojčica, dok nisam shvatila da je nazovi „gradska škola“ mnogo gora od seoske u kojoj su roditelji imali i stan.

Nismo imali stolice u učionici, samo klupe. Svakog dana sam vukla ulicom do škole svoju stolicu. Bila sam u prednosti nad onom decom koja su nosila hoklice, moja je imala naslon. Htela je ona da mi je nosi do škole, ali su roditelji strogo zabranili. Taman posla da postanem razmažena seka-pekmeza. Kao učiteljsko dete morala sam da budem očigledan primer drugoj deci, kao mali ogledni miš, kalili su me vrlo odlučno.

Zabrinuto je stajala na kapiji, gledajući za mnom kako u jednoj ruci nosim đačku torbu, a drugom, provučenom ispod naslona, vučem stolicu. Školski dani su tekli, prelazili u godine, a ja sticala nove drugove.

Još pamtim onaj dan kad sam se vratila iz škole u vreme ručka. Za stolom nije bilo pete stolice ni petog tanjira, nije bilo moje Vanke. Objasnili su mi da je otišla, da se udala i da više neće biti sa nama. Taj čin udaje nisam baš dobro razumela. U svojoj dečijoj glavi prvo sam pomislila da me više ne voli i počela da tražim razloge i mučim sebe pitanjima da li sam je ja možda nečim povredila. Bila sam sva u dečijim igrama. Skupljala sam i razmenjivala salvete, sličice čokoladica „Životinjsko carstvo“, punila album slikama svetskih glumaca iz onih pločastih belih žvakaćih guma i radovala se minijaturnim plastičnim igračkama koje sam pronalazila u kutijama praška za veš „Radon“ O ljubavi sam znala kroz dečija začikavanja koja su se kod mene završavala suzama kad bi mi neko rekao :“ Dragana i Dragan, muž i žena, kokoška pečena“ Mnogo kasnije sam shvatila da je Vanka našla i zavolela svog Đuru. Kumovi su joj na svadbi bili moji roditelji.

       Novi deo njenog života o kome je noću snevala ćuteći se ostvario. Proradio je u njoj praiskonski genetski kod svake žene da bude majka. Čim joj se zaokruglio stomak, uhvatila je svog Đuru pod ruku, otišla je u svoje selo da obiđe roditelje i ponosno prošeta seoskim ulicama. Rodila je ćerku i dala joj moje ime. Danas, ovim zemaljskim svetom hodaju dve Dragane, dve Vankine ljubavi. Iako mnogo mlađa od mene, volimo da jedna drugu zovemo “moja Gaga.“ Nastavila je da me voli kroz svoje prvorođeno dete. Kasnije su na svet došle još dve ćerke, Brankica i Gordana. Porodica se proširila a sa njom i borba za opstanak. Vanka je uvek bila vredna ali je sad dodala jednu novu osobinu, energičnost.  Materinski instinkt joj je davao snagu u borbi sa malim primanjima, bez svoje kuće, sa Đurom koji je voleo da popije. Odlučno je povela sve tri ćerke, malene jedna drugoj do uha, i pravo u kancelariju ondašnjeg predsednika opštine. Tražila je plac na kome bi podigla kuću. Rekla mu je kako je umela i znala, da će mu ostaviti ćerke sve dok napismeno ne dobije taj komad zemlje. Ponudio joj deo zemlje poprilično udaljen od centra. Odbila je ljutito vičući na njega, kako on misli da njene ćerke jednog dana idu u školu same tako daleko. Nije za nju postojao autoritet, titula, zvanje već samo njena porodica. I uspela je, dobila je komad zemlje na kojoj je nikla prvo jedna soba. Vremenom je radeći dograđivala i proširivala svoju kuću. Đura je umeo opasno da je razljuti. Kad bi se zapio u nekoj od gradskih birtija, zaključavala bi ćerke i išla da ga traži. Našavši ga vikala je na njega pred svima. Znala je onako razgoropađena i da ga udari a onda odvuče kući. Za nju je porodica bila sveto mesto. Cena da ga sačuva i odbrani nije postojala. Njena kućica u cveću postala je veselo mesto gde su se okupljale ćerke sa muževima i decom. Vanka je postala baka. Sad joj osmeh nije silazio sa lica. Ona, mali božji rab na zemlji ispunila je svoju životni san.

     Bio je vreo letnji dan kad me je pozvala njena najstarija ćerka, „ moja Gaga“ i rekla da mama poboljeva i da bi htela da me vidi. Dosta je vremena prošlo od našeg zadnjeg susreta. Danas sam sigurna da me je jako malo ljudi u životu dočekalo sa tolikom radošću kao Vanka tog letnjeg popodneva. Staračkim rukama me je grlila i ljubila. Okretala oko sebe da me dobro vidi sa svih strana. Šešir na mojoj glavi, dugačka lepršava letnja haljina i visoke potpetice su je očarale. Ushićeno mi je rekla da sam postala prava gospođa. Trčkarala je po dvorištu lakonoga iako u poodmaklim godinama u želji da me ugosti onako kako joj je srce govorilo. Malo bi pričale a onda bi skočila setivši se šta bi još mogla da stavi na već prepun astal ispod asmanluka vinove loze. Onda je nestala na kratko i vratila se sa zaklanom kokicom, poklon za mene. Rasplakala sam se onda kao i sad dok pišem ove redove. Dobijala sam mnogo poklona u svom životu ali ni jedan nije nosio u sebi toliku ljubav kao ova preklana koka koju sam iz njenog dvorišta ponela. Bio je to naš poslednji susret, ubrzo je umrla.

      Ostala sam dužna mojoj Vanki. Dug da vratim ne mogu. Nosim to kao mali greh učinjen njoj i neznajući da sam je povredila. Saznala sam za to ovih dana u razgovoru sa njenom ćerkom, „mojom Gagom.“  Tog davnog dana u kome sam blistala od sreće, gradeći snove od oblaka verujući da sudbinu mogu da prevarim, sebično sam bila okrenuta samo sebi. Nisam se setila moje Vanke. Nisam je pozvala da taj dan podelimo zajedno. Došla je krišom da me vidi. Mogu da navedem hiljadu  opravdavajućih razloga ali nijedan neće biti dovoljan za mene. Ona mi je oprostila ali ja sebi ne mogu.

    U letnjim noćima kad se zagledam u nebo puno zvezda, postoji jedan mali blistavi roj samo za mene. Svetle nad mojim zemaljskim životom oni koji su me voleli. Verujem da je jedna iz tog roja, zvezda moje Vanke.

PODELITE OVAJ TEKST NA: