detalj slike: KRK Art dizajn

MOŽDA ĆE SE ČOVEK SETITI SEBE

Dok razmišljam o budućnosti koja čeka naše potomke, pitam se kako će izgledati svet za pet stotina godina. Ne zato što želim da budem prorok, već zato što osećam istu onu radoznalost koju su imali naši preci kada su gledali u nepoznato. Oni su, sa svojih bregova i obala, naslućivali nove svetove, baš kao što mi danas naslućujemo svet koji će se roditi iz našeg vremena. I kao što su njihove vizije bile ograničene njihovim iskustvom, tako su i naše ograničene našim. Ali to nas ne sprečava da pokušamo da zamislimo kuda čovečanstvo ide.

Ako je poslednjih sto godina bilo doba ubrzanja, onda će narednih pet stotina biti doba eksplozije. Tehnologija će se razvijati brže nego što ćemo moći da je razumemo. Veštačka inteligencija, biotehnologija, kvantne mreže i oblici komunikacije koji danas deluju kao naučna fantastika postaće svakodnevica. Možda će ljudi komunicirati mislima, možda će sećanja moći da se dele kao što danas delimo fotografije. Možda će granice između fizičkog i virtuelnog biti toliko tanke da će identitet postati nešto što se oblikuje kao umetničko delo, a ne kao biološka datost.

U takvom svetu, čovek će morati da se stabilizuje na jedini način koji mu je oduvek bio dostupan, tako što će zaroniti dublje u sebe. Što će spoljašnji svet biti brži, to će unutrašnji morati biti mirniji. U vremenu kada će inovacije svakodnevno menjati način života, čovek će morati da razvije nove oblike duhovne inteligencije, da nauči kako da održi ravnotežu bez obzira na okolnosti. Obrazovni sistemi će se proširiti daleko izvan tehničkog i pragmatičnog znanja. Učiće se mudrost, unutrašnji mir, samoregulacija, duboka introspekcija. Biće to nauka o duši, ne u religijskom, već u egzistencijalnom smislu, znanje koje će čoveku omogućiti da ostane celovit u svetu koji ga neprestano razdvaja.

Umetnost će u tom svetu imati posebno mesto. Oslobođena materijalnih ograničenja, tržišta, čak i fizičkog medijuma, ona će postati jedan od glavnih načina da čovek izrazi svoju unutrašnju istinu. Možda će se stvarati delima koja se ne vide očima, već se doživljavaju mislima. Možda će umetnost postati prostor za kolektivno iskustvo, za zajedničke vizije, za empatiju koja se uči neposrednim osećanjem. U svetu u kom će sve biti brzo i racionalno, umetnost će biti usporavanje i utočište iracionalnog, intuitivnog, duboko ljudskog.

Klimatski i ekološki izazovi će oblikovati budućnost više nego što danas možemo da zamislimo. Ako uspemo da stabilizujemo planetu, to će biti najveći podvig čovečanstva. Ako ne uspemo, naši potomci će živeti u svetu koji će biti drugačiji u svakom pogledu, sa novim horizontimma, novim ekosistemima, novim migracijama. Ali čak i u tome postoji mogućnost za novu duhovnost. Kao što su drevni narodi obožavali reke, vetrove i šume, tako bi budući ljudi mogli razviti nove rituale koji slave ravnotežu, održivost i poštovanje prema planeti. Duhovnost se neće izgubiti; ona će samo promeniti oblik.

Društvo će se takođe menjati. Možda će države, kakve poznajemo, nestati. Možda će ljudi živeti u zajednicama koje su zasnovane na vrednostima, interesovanjima ili načinu života. Možda će postojati mreže umesto nacija, kulturni klasteri umesto granica. Ali čovek će i dalje tražiti svoje mesto pod suncem. I dalje će se pitati ko je, kuda ide i šta je smisao njegovog postojanja. Ta pitanja su stara koliko i čovečanstvo i preživeće sve tehnološke revolucije.

Kada pogledamo unazad pet vekova, vidimo svet koji je bio neuporedivo drugačiji. Ali vidimo i nešto što se nije promenilo: ljudi su i dalje voleli, stvarali, ratovali, sanjali, gradili i rušili. Njihove dileme su bile naše dileme, samo u drugačijem obliku. Tako će biti i sa našim potomcima. Možda će živeti u gradovima na okeanima ili u kolonijama na Marsu. Možda će imati produžen životni vek, možda će komunicirati mislima, možda će raditi poslove koje mi ne možemo ni da zamislimo. Ali u njima će i dalje kucati isti onaj drevni impuls koji je pokretao i nas: želja da razumeju svet i sebe u njemu.

Budućnost za pet stotina godina nije samo pitanje tehnologije, klime ili politike. To je pitanje svesti. Kao što su naši preci naslućivali svet koji će doći, tako i mi danas naslućujemo svet koji će naslediti naše ideje, naše greške i naše nade. Ne moramo biti proroci da bismo razumeli jednu jednostavnu istinu: budućnost će biti onakva kakvom je stvorimo. A ako u nju unesemo bar malo mudrosti, saosećanja i odgovornosti, možda će naši potomci, gledajući unazad, reći da smo bili dobri preci.

PODELITE OVAJ TEKST NA: