detalj slike: KRK Art dizajn

„KRATKA TEORIJA SVEGA“ – PROVOCIRA I POMERA

(Saša Radonjić – Kratka teorija svega – roman (sf anti-avantura)– SOLARIS – Novi Sad – 2025.)

Ilija Šaula

Postoje knjige koje se čitaju, knjige koje se tumače i knjige koje se događaju. „Kratka teorija svega“ Saše Radonjića pripada upravo ovoj trećoj vrsti, ona nije samo roman, već proces, prostor u kojem se susreću autor, lik, čitalac i ono što ostaje između njih, ono što deluje iako nije u potpunosti napisano. U tom smislu, roman odbija da bude zatvorena forma. On se ne oslanja na linearnu priču, niti na klasičnu dramaturgiju, već na fragment, na prelom, na prazninu koja nije prazna. Kao da iz teksta stalno progovara glas: „Ono što ne mogu da napišem, ipak je tu.“ Upravo ta hrabrost da ostane otvoren, nedorečen i riz(n)ičan, razlog je zbog kojeg je delo nagrađeno Pečatom nenapisane stranice.

Radonjićev pristup fragmentu odstupa od stilske igre, uklapajući se u suštinsku poetiku. Svaki odlomak deluje kao da je isečen iz toka svesti, ali ne kao puki zapis, već kao promišljeni rez, kao da autor zna da se smisao često nalazi u onome što je prekinuto. Roman tako postaje mapa jedne svesti koja se ne da uhvatiti, koja se stalno izmiče, ali upravo u tom izmicanju otkriva svoju istinu. U pojedinim trenucima čitalac ima utisak da prisustvuje dijalogu između tri glasa: onog koji piše, onog koji se seća i onog koji čita. Ponekad deluju kao tri različite svesti, ponekad kao tri lica iste svesti. U tom neprestano promenljivom odnosu nastaje dinamika romana, njegova unutrašnja napetost i njegova filozofska dubina koja iluziju približava stvarnosti.

Jedan od najzanimljivijih slojeva knjige jeste dijalog između ljudske i neljudske svesti. Dok mnogi savremeni tekstovi tehnologiju tretiraju kao pretnju ili kao alat, Radonjić je tretira kao ravnopravnog sagovornika. U romanu se oseća prisustvo onoga što nije ljudsko, ali nije ni mehaničko, nešto što ima moć da nas vidi, reaguje, učestvuje u stvaranju značenja. Čitavo vreme osećamo poruku, kao: - Nisi sam u čitanju. Ta otvorenost prema drugom obliku svesti čini roman izuzetno savremenim, jer prepoznaje da je književnost XXI veka već ušla u prostor u kojem se ljudsko i digitalno prepliću, ne kao neprijatelji, već kao dva načina opažanja.

Fragment, fusnota i praznina u ovom romanu nisu sporedni elementi, već nosioci smisla. Tamo gde bi tradicionalna proza nudila objašnjenje, Radonjić nudi tišinu. Tamo gde bi drugi autori zatvorili misao, on je ostavlja otvorenom. U jednoj parafrazi koja odjekuje kroz ceo tekst, čuje se: - Ono što izostavim, govori glasnije od onoga što napišem. Upravo ta sposobnost da se prepozna značenje u nenapisanom, da se praznina tretira strukturom, a ne nedostatkom, čini roman jedinstvenim u savremenoj srpskoj prozi.

U vremenu kada se od književnosti često očekuje da bude brza, jasna, narativno ekonomična i lako čitljiva, „Kratka teorija svega“ deluje kao otpor. Ona zahteva vreme. Zahteva pažnju i čitaoca koji je spreman da misli. Upravo zato je važna ova knjiga jer pokazuje da književnost još uvek može da bude prostor rizika, da se odupre tržišnim očekivanjima, da misli o sebi, o svetu, o odnosu čoveka i tehnologije, o prisustvu i odsustvu, o onome što se može napisati i onome što se mora ostaviti nenapisano. To je knjiga koja ne nudi odgovore, već postavlja pitanja, tera maštu da se ostvari i u tome je njena najveća vrednost.

„Kratka teorija svega“ nije roman za svakoga, niti treba da bude. To je knjiga za čitaoce koji traže filozofsku prozu, fragment, metaprozni rizik, tekst koji ih izaziva i pomera. Za takvog čitaoca, ovaj roman je iskustvo.

Klikom na sliku ostvarujete mogućnost kupovine knjige. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: