detalj slike: KRK Art dizajn

PUTOVANjE DO SVESTRANIH PROSVETLjENjA

(Ilija Šaula, „ U susret buđenju“ (knjiga eseja) Književni ESNAF - Beograd, 2025)

Verica Tadić   

 U nedavno objavljenoj knjizi eseja, Ilije Šaule¹, „U susret buđenju“ ², u novoj ediciji „REČ I SMISAO“ , zasnovanoj na vrednostima, nekad poznate književne edicije „REČ I MISAO³“ , ovaj autor, ne samo da uspostavlja kontinuitet sa vrednostima koje su objavljivane knjige u toj ediciji imale, već povezuje te dve edicije na izuzetno kreativan način.

         Ilija Šaula, je osnivač Književne radionice „Kordun“  i Književnog ESNAFA^. ,  novom edicijom proširio je svoju izdavačku delatnost, koja će sigurno  obradovati pisce iz dijaspore i autore  iz Srbije i sve one iz regiona koji pišu na srpskom jeziku.

                 Posebna vrsta kreativnosti ogleda se u tome što je ova edicija, u odnosu na poznatu ediciju „REČ I MISAO“,  obogaćena još jednim novim pojmom: smisao.
 Misao je, dakle, prerasla u širi pojam smisao, tako da su sada misao i smisao organski povezani, u jednoj reči.

                 Iz naslova edicije mogla bi se pročitati i ovakva poruka: Kroz reči putuje misao da pronađe smisao.

                 Knjiga eseja Ilije Šaule „U susret buđenju“, je i neka vrsta poziva za sveopšte buđenje, posebno u kulturnom i stvaralačkom domenu, kao i u životu uopše.

                 Jedna od najvažnijih poruka-poslanica svim ljudima je: da se kroz introspektivnu analizu svako sretne sa sobom i upozna i pronađe sebe u sebi, onakvog kakav, zaista, jeste. Ta spoznaja je prva i najvažnija stepenica sa koje se kreće u poznavanje sveta i otkrivanja puteva za sreću, ljubav, radost, uspeh i osmišljavanje života kroz jasno i realno postavljene ciljeve. Drugim rečima, da svako pronađe ona znanja i one puteve koji ga vode do  ostvarenja  sopstvene misije, na ovoj našoj planeti SADA I OVDE.

                 U Predgovoru knjige „U susret buđenju“, autor  detaljnije objašnjava  šta je osnovni cilj pisanja ove knjige:

„Ova zbirka eseja predstavlja putovanje kroz misao, emocije i ličnu umetničku viziju. Njena tematska širina obuhvata filozofske refleksije, kreativno izražavanje, pitanje odnosa umetnosti i stvarnosti, kao i unutrašnju potragu za istinom“.

Suptilni sadržaji svakog eseja obiluju mudrošću i maksimalno su sažeti, kao da su isklesani na kamenu mudrosti. Mnogo rečenica bi se moglo izdvojiti kao svevremeni citati.Značajno je istaći o kojim temama Ilija piše. To govore sami naslovi eseja:

- „BUĐENjE“ ;

- „TAJNA –NEUHVATLjIVA MELODIJA NEIZREČENIH REČI“;

- „NARATIV“  sredstvo za povezivanje, razumevanje i narativ i empatiju među ljudima;

 - „BLISKOST –NIT KOJA VEZUJE DUŠE“ ;

 - „ART TERAPIJA –SLIKOM DO UNUTRAŠNjEG BUĐENjA“ ;

- „ NEKO KOD NAS ILI MI KOD NEKOGA“ ;

- „ MOJE TROJSTVO – HRANA, REČI I BOJE“;

- „ BOJE I JA “ ;

- „ PAŽNjA“ ;

- „ SLOBODNA VOLjA– PUT IZMEĐU RAZUMA I BESKONAČNOSTI“

Budući da je svaki  esej, istovremeno, i posebna vrsta poslanice upućena svima, poruke su dragocene, jer obiluju brojnim i raznovrsnim izvorima kako iskustvenog znanja, tako raznovrsjem tema u kojima se prožimaju: život i umetnost; empatija i razum; pažnja i slobodna volja; mudrost i solidarnost; sadašnjost i beskonačnost...

Sve ove teme aktuelne su u svim vremenima i zato je za svako društvo od neprocenjive važnosti da ima što više izuzetnih pojedinaca, na velikoj svetskoj sceni, jer od toga zavisi i kako će se i celo društvo razvijati. 

U eseju „BUĐENjE“ autor je na najbolji i upečatljiv način objasnio kada se, u stvari, događa buđenje: „Ne događa se svakog jutra početak dana izlaskom Sunca. Nekada se dan rađa iznutra“.

Taj proces se događa, kada posle sna počinje „razlistavanje svesti (...) i  „u toj prvoj pukotini između tame i svetlosti, čovek ne otvara oči ka svetu, već ka sebi“ .

Tada buđenje „nije imperativ  spoljašnjeg sveta, već šapat iznutra, koji čovek čuje tek kad u njemu utihnu svi tuđi glasovi.“.

Proces buđenja je tumačen iz  mnogih uglova: filozofije, pesništva, slikarstva,  egistencijalnih uvida i drugih pojavnih oblika, vekovima sticanih znanja i saznanja, koja su  najplemenitija duhovna energija.

Filozofija, ističe Ilija, buđenje tumači kao:  „susret sa sobom, ogoljenim i stvarnim“ .

Taj proces preispitivanja sebe i svojih unutrašnjih svetova treba da bude kontinuiran i sistematičan, da bi se u balansu između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta postigla ona harmonija  u   kojoj čovek pronalazi nasvetliji smisao svog života, za ostvarenje svojih snova. Tek tada može da se uzdigne do neslućenih visina, stvarajući dela koja će uvek svetleti na horizontu iznad koga se može dodirnuti večnost.

Imajući u vidu, kako su odavno isticali filozofi,  da je sve promenljivo  i da je samo promena stalna (Heraklit) ⁴, neophodno je uvek biti budan da bi se putovalo dalje, baš kroz promene, jer samo promene omogućuju sticanje znanja  kojim prevazilazimo sve prepreke i napredujemo u životu. 

Takvom razmišljanju Ilija pridružuje i „egzistencijalističku misao“ : „Buđenje je čin svesnog ustajanja iz senke neznanja, a svet koji je do juče bio siguran, poznat i „uređen“, postaje krhka konstrukcija“.

Tu istinu možemo prepoznati i u današnjem svetu, kao i u  brojnim istorijskim ciklusima, raznih civilizacija.

 Antropološki gledano ljudski životi su, kroz sva istorijska razdoblja, često bili obezvređivani, na razne načine. Procesi dehumanizacije, ratovi i drugi načini masovnog uništavanja ljudskih života, prisutni su, nažalost,  i na današnjem nivou razvoja.

Poznato nam je da su zbog takvih odnosa među ljudima, nestajali pojedini narodi. To je, uz razne(ne)prirodne i druge katastrofe, ugrozilo i neke veoma razvijene civilizacije i dovelo do njihovog nestanka.

Filozofija i razne nauke nam otvaraju puteve za  buđenje svesti kako pojedinca, tako društva u celini, i ukazuju da je neophodno podići glas i reagovati na sve ono što nije humano, mudro, plemenito i dostojanstveno.

 Autor posebno naglašava da sam čin buđenja, pored misaonog procesa, uključuje i akciju koja osim povratka sebi je i  „povratak, drugima (i) svetu“ ,ali  „ne onakvom (svetu) kakav jeste, već onakvom kakav može postati kad ga pogledamo probuđenim očima“.

  A kada gledamo „probuđenim očima“ , onda znamo da „nema unapred datog smisla“, iznedravamo ga iz ljubavi i umetnosti i energijama i (pro)mislima sopstvenog bića.

Smisao se, dakle, stvara u ljudskoj duši i duhu, i svaki pojedinac sopstvenim umom i razumom, ličnom kreacijom, sticanjem raznih znanja, iznedrava smisao življenja i određuje svrhu postojanja.

 U esejima je, kako sam autor naglašava, opisan put i iskustvo, koje je sticao, tragajući za istinom, pravdom, slobodom i mnogim drugim temama u životu i stvaralaštvu. Može se slobodno reći da je u tom rocesu, stalno, tražio i pronalazio, zajedničke imenitelje  koji povezuju: srodne pojmove, akcije, emocije, sve što ima zajedničku težnju za ostvarenje srećnije i plemenitije i sadašnjosti i budućnosti.

 Kao pisac i slikar, vrlo  uspešno i inovativno pronalazi načine prožimanja te dve umetnosti, zato je njegov pristup, u svemu,  kako u narativu, tako i u praksi, multimedijalan.

 Njegov moto je  otkrivanje i stvaranje komplementarnih svetova u umetnosti.

Zato je, osim stvaralčkog čina, neophodna i razmena stečenih znanja i iskustava,jer:„umetnost i reči su tu da podsete na snagu ljudske kreacije, na vrednost izraženog osećanja i na trajanje ideje, uprkost prolaznosti vremena“.

U eseju „TAJNA – NEUHVATLjIVA MELODIJA NEIZREČENIH REČI“; susrećemo se sa novootkrivenim smislom njenog značenja.

Imenovana je kao: „Neuhvatljiva melodija neizrečenih reči“, iz čega bi se mogao izvesti zaključak, da ona ima dušu i da u dodiru sa dušama: reči i melodije uspostavlja posebnu vrstu trojstva.Dakle, nisu u pitanju obične reči, već reči oplemenjene posebnom melodijom. I neuhvatljive su, žive u ćutnji, sve dok ih ne probudimo  i obznanimo njihovo značenje.

U  Ilijinim višeznačnim i polivalentnim sadržajima eseja, susrećemo se sa više trojstava, čime se dokazuje da ništa nije jednoznačno, samo i izolovano, sve je povezano i umreženo od najmanje čestice do najvećih pojava i oblika,  na  globalnom nivou.

Duh otkriva moguće veze između mnoštva pojavnih oblika u Vaseljeni. On je večiti putnik po beskraju i može da dodirne i (pro)svetli sve duše.

Ljudske duše su najveći svetionici i beskrajno carstvo najlepših i najsenzibilnijih osećanja. Najsvet(l)iji su hram ljubavi. U jedinstvu sa duhom i dušom rađaju se najveće inspiracije za velika dela.

Otkrivanje tih veza je i najbitnije za osmišljavanje svrhe života. A to postižemo osvetljavanjem svega onog što nije vidljivo i što se ne može učiniti vidljivim kroz  dioptriju koja ne dopire do dubokih slojeva svesti. Širenjem dioptrije prema neosvetljenim delovima svesti i neprekidnim traganjem nevidljivo možemo učiniti vidljivim. Ako tako doživljavamo i razumemo suštinu ove knjige eseja, onda u njoj možemo  otkrivati  putokaze za  uzlet u uzvišene sfere u kojima se novostvoreno znanje i svako novo otkriće umrežava u svevremenost.

Ulazeći u suštinu tajne, Ilija, upoređuje načine njenog tumačenja u raznim istorijskim periodima i konstatuje, da je shvatanje pojma tajne u svim periodima, do naše civilizacije, imalo više svojih metamorfoza.

Neke nove civilizacije tumačiće tajnu u skladu sa svojim znanjima, ali treba imati na umu i to da  je bitno oslanjati se i na znanja, sticana vekovima, jer u tim znanjima je i koren novih otkrića.

Evo kako ovaj autor opisuje,  najveću i najmističniju tajnu, koja se rodila na početku  svestvoriteljske misije u kojoj su nastali  svi svetovi, a sa njima i prva ljudska civilizacija: Tada „su se misli prenosile usmeno, tajne su bile poput skrivenih zvezda, misteriozne i nedokučive, unete u legendu čovečanstva “.

Posle ove sjajne, metaforične rečenice čitaoci su pozvani da uđu u dublje svetove svakovrsnih tajni i daju svoj doprinos kroz dijalošku prezentaciju.

Sve eseje povezuje zajednička kičma, čiji su pršljenovi vidljivi u naslovima eseja, a oni se napaju iz istih izvora: mudrosti, istinoljubivosti, tople emocije, senzibileta duševnih iznedravanja, plemenitih pobuda i mnoštva drugih svetlosnih ozarenja...

Teme su raznovrsne, ali svaka poseduje gradivnu česticu iz koje se uspostavlja veza, oličena visokim stepenom bliskosti.

O raznim vrstama, neophodne nam bliskosti, navedeno je više izvora , u eseju „BLISKOST - NIT KOJA VEZUJE DUŠE“. Najvažnija je, naravno, ona među ljudima: „ Bliskost među ljudima nije puki susret tela i reči, već nežna mreža koja povezuje unutarnje svetove, neraskidiva nit koja vezuje duše u jednu celinu.“

Ona je mnogo više od toga: „Bliskost počinje iskrenošću, otvaranjem vrata samom sebi i drugima. Ne u pukoj komunikaciji, već u deljenju suštine, u prepoznavanjubića iza reči”.

„Osećaj bliskosti skoro je neprimetan „u vremenima blagostanja“.

U teškim vremenima, ona „piše  sudbine naroda, spasava i preobražavasvet“, tada je najpotrebnija kao podrška, izraz solidarnosti i uteha za progonjene i porobljene ljude.  U ratnim vihorima ona je pružena ruka spasa.

Lični doživljaj procesa slikanja opisan je u eseju „ART TERAPIJA – SLIKOM DO UNUTRAŠNjEG BUĐENjA“.

Taj proces bitan je kako za same umetnike tako i za posmtrače slike: „U svetlosti stvaranja, negde između svesnog i nesvesnog, između dodira boje na platnu i otkucaja srca, rađa se umetnost kao oblik unutrašnje transformacije“.

U tom procesu, „art terapija nije čin savršenstva, već čin oslobađanja“.

U prilog tome, citirana je rečenica iz Filozofije umetnosti: „Slika nije tek vizuelna impresija, već odraz unutrašnjih pejzaža čoveka“.

Sloboda je najbitniji uslov za sve u životu. Nažalost, ona se često ugrožava i zato je neophodno braniti je i ponovo osvajati, kada je bilo kome, i bilo u čemu uskraćena.

„ Art terapija  „dopušta osećanjima da pronađu put ka svetlosti“.  Boje izražavaju različita osećanja i svako osećanje ima svoju boju. Između njih je moguće uspostaviti dijalog, a kroz dijalog se sve suprotnosti razrešavaju.

„ Art terapija“ oslobađa  um i srce.

I kako sam autor objašnjava, ona nije beg od sebe, nego most ka sebi. Najvažnije je da ona nosi istinu  u sebi, onu istinu koja je lični izraz bića. I zato ne podleže nikakvim svrstavanjima i objašnjenjima, govori kroz ,izrazito, ličnu vokaciju boja.

Iz prirode se mnogo uči i otuda i ovaj zaključak: „Slično vodi koja pronalazi pukotine u kamenu da bi tekla, tako i art terapija pronalazi pukotine u duši, osvetljavajući ih umesto da ih skriva“.

         Nova naučna dostignuća omogućila su novu vrstu komunikacije– virtuelni dijalog, bez fizičke prisutnosti lica.

 U Eseju „NEKO KOD NAS ILI MI KOG NEKOGA“ predočene su sve prednosti, ukoliko se ta komunikacija uspostavlja na nivou unapređenja i otkrivanja novih znanja, jer: „ ponekad nam misli otkrivaju ono što podsvest zna pre nas“. To su ona dosad nepoznata znanja, koja nam mogu objasniti mnoge pojave i osvetliti nam puteve do novih otkrića.

Tu se  kristalizuje ideja na putu do relizacije, a u tom procesu „Reči imaju snažnu moć, kada se dve osobe povežu u virtualnom svetu kroz kompleksne razgovore, zajedničke ideje i sličan način razmišljanja, tada se stvara nešto više od obične komunikacije“. I ono što je najpozitivnije i stvaralačko u virtuelnoj komunikaciji je mogućnost  „intelektualnog ili duševnog prepoznavanja, osećaj da se misli sinhronizuju čak i onda kada osobe nisu fizički blizu“.Tako se rađa i jedna vrsta duhovnog fenomena povezanosti i prožetostiumetničke i filozofske umetnosti  u kojoj „dve osobe jedna drugoj nesvesno „šetaju mislima“.

A to znači da se u našoj podsvesti nalaze putevi tih otkrića i tu ih treba i tražiti. Do tih znanja stižemo raznim puteva, a najviše kroz kontakte i razmenu mišljenja i reči sa drugima.

„Reči imaju snažnu moć, kada se dve osobe povežu u virtualnom svetu kroz kompleksne razgovore, zajedničke ideje i sličan način razmišljanja, tada se stvara nešto više od obične komunikacije“.

Ako bi se ta vrsta ljudske komunikacije zasnivala naempatiji  i svemu što je pozitivno u ljudskoj duši i duhu, stvorila bi se fantastična sinergija  kroz „povezivanja ljudske komunikacije, tehnologije i filozofije s najuzvišenijim principom ljubavi“.

Ljubav bi, u tom slučaju mogla biti ključni  i najčvrši temelj„na kojem se grade i najsloženiji društveni sistemi“ . I ne samo to, bitna uloga ljubavi je i u procesu „očuvanja čovečanstva u svojoj suštini“. Ako ljubav širi svoj uticaj i kroz duhovne, moralne i intelektualne sfere, „onda možemo govoriti o njenoj evoluciji, a ne samo o njenom postojanju“.

U ovom eseju možemo otkriti još dosta mudrih i lepih opservacija o svestranim oblicima ljubavi. Ona je srž svakog eseja i najbitnija suština, svega što postoji, tumačena je iz mnogih uglova.

O susretu sa umetnošću i svom razvojnom putu  u toj oblasti Ilija piše u esejima: „MOJE TROJSTVO – HRANA, REČI I BOJE“ i „BOJE I JA“ .

O stvaranju raznih vrsta trojstava u Knjizi eseja „Buđenje“, dala sam nekoliko uvodnih napomena u tumačenju  prethodnih eseja.

 Umetničko trojstvo dočarano je u eseju: „MOJE TROJSTVO – HRANA, REČI I BOJE“ .

„Interesovanje za književnost, pre svega za knjigu, a potom i žarka želja da se izrazim u pisanoj formi i da to javno predstavim, živi sa mnom od onog momenta kada sam naučio pisati i čitati“- seća se Ilija svoje prve želje da kroz čitanje i pisanje nađe način kako najbolje da izrazi ono najbitnije što u sebi nosi i tako otvori vrata ćutnje da iz nje isplove reči. Ne samo govorne, koje ostaju u etru, nego one zapisane koje  donose i stvaralačku radost kroz traganje za istinom i smislom života.

Svoju ljubav prema knjigama, još u ranom detinjstvu, opisao je ovako:   „Kao dete nikad nisam cepao knjige, trgao ili gužvao listove, bilo je to za mene nešto sveto, mada to „sveto“ tad nisam mogao razumeti“ .

U sredini, u kojoj je odrastao nije bilo interesovanja za knjige. O mnogo čemu se ćutalo, pa i o onim najtragičnijim događajima, kao što su: „genocid za vreme Drugog svetskog rata u Nezavisnoj državi  Hrvatskoj“ i „  „egzodus 1995. godine, kada je skoro celokupno stanovništvo prognano iz svog vekovnog prebivališta“ , u kome su mnogi  stradali , a  preživeli su kao spore  na oluji razvejani po tuđim i nepoznatim krajevima sveta.

Možda je baš ta ćutnja, o tim i mnogim drugim događajima, bila i veliki razlog da se (pro)govori glasno i ostavi pisano svedočanstvo, o svemu.

Previše je  bolna i tragična istina koju zapisuje Ilija:

„Mi, potomci retkih preživelih, odgajani smo da ćutimo o našim životima, a za pretke nismo smeli ni znati, ni pitati“.

Ova rečenica najupečatljivije ilustruje tragične sudbine ljudi koji ne samo da nisu uticali na svoju sudbinu, nego nisu smeli govoriti o zločinima i stradanjima.

Uprkos svim tim ograničenjima,  kroz knjige, posebno one koje nisu bile deo školskog programa,  tražio je mogućnost slobodnog izražavanja: „Naravno, morao sam ćutati, ali osećao sam da me čitanje vodi pismu kojim ću moći potpuno slobodno da se izražavam“.

Poezija je bila taj spasonosni put slobode, kroz koju je, „već u srednjoj školi progovarao pomalo buntovnički“.     

Druga umetnost –Kulinarstvo, u kojoj nije bilo ograničenja, privukla je Ilijinu pažnju:

„Kad kuvar gaji umetnički talenat dok se bavi svojom profesijom, otkriva da hrana nije samo potreba, već i oblik izražavanja. Disciplina u kuvarstvu, osećaj za boje, oblike i kompoziciju, može nas prirodno povesti ka slikarstvu, skulpturi ili nekoj drugoj umetničkoj formi“ .

U carstvu prirodnih boja i oblika, raznovrsju svega onog što kulinarstvo koristi za spremanje hrane, bitna je veština, ali i estetski i umetnički pristup, posebna vrsta pažnje i glavna zvezda vodilja: ljubav.

 U procesu pripremanja hrane „smatrao (sam)  da koristim iste principe koji definišu slikarsku, literarnu ili muzičku umetnost“ .

Takav pristup i  „otkrivanje umetnosti  (uz) osećaj za detalje i estetiku prelazi granice posla i postaje način izražavanja duše“.

            U trećoj umetnosti –Slikarstvu,Ilija izdvaja dve faze.

U prvoj fazi, svoje slikarstvo je okarakterisao kao slikarstvo koje ima obeležja apstraktne, modernističko –savremene umetnosti.

Za drugu fazu je, kako kaže, dugo sazrevao: „Kada sam prvi put video dela Salvadora Dalija, osetio sam da boja i kompozicija imaju sposobnost da prenesu emociju koju reči ponekad ne mogu“.

U slikama Salvadora Dalija, koje dočaravaju „fantastične i nadrealne scene“ , otkriva viziju i tehniku kojom želi da svoju imaginaciju prenese na platno.

Tada otpočinje njegova druga faza u slikarstvu, u kojoj pronalazi novi način izražavanja, „kroz fantazmagoriju i refleksiju koja zadire u nesvesno“.

Uz to, on svoje slikarstvo temelji na svestranom vremenskom uplivu, kroz sve epohe: „Moji uzori nisu samo ljudi, već i epohe, pokreti i način na koji se umetnost menjala kroz vreme. Želim da moje stvaralaštvo bude deo tog neprekidnog dijaloga“.

Autor trojstva umetnosti: poezije, kulinarstva i slikarstva, u eseju „BOJE I JA“, piše o tome zašto je počeo da slika i kako doživljava proces slikanja: „Uvek sam se pitao kakva je to umetnost u meni, znao sam da nije realizam, osećao sam da umem slikati svoju maštu, moje boje se igraju na podlozi, dodiruju međusobno i pretvaraju u lepotu koja osvaja moje oko“.

 Kao oduhovljeni stvaralac i proncljivi vizionar,  Ilija,  vidi boje u svemu: Prirodi, rečima, muzici...

Ume da se igra bojama i da čita njihove igre, dajući im istu slobodu koje one daju njemu i u toj razmeni i bliskosti umetnik i boje postaju prijatelji. Boje mu obogaćuju i ulepšavaju svakodnevicu, a njegov vizionarski duh pronalazi onu vrstu inspiracije koja može da mu svaki dan oboji drugom bojom.

 Ilija je odgonetnuo prirodu svoje likovne umetnosti i objasnio sebi i nama, kako ona deluje na posmatrače:

 „ Svet moje likovne umetnosti je nestvaran, zato sam vrlo lako došao do zaključka da su moji radovi apstraktni, takvom dimenzijom karaktera čine me neograničenim u pokušajima da dosegnem do najosetljivijih dubina u oku posmatrača“.

Otkriva nam i glavni izvor inspiracije za svoje polivalentno i multikulturalno stvaralaštvo: „Smatram da, pored pisanja, slikanja, vajanja, mozaika i još nekih umetničkih formi koje stvaram direktno u prirodi, pripadam prirodi i to onom njenom delu u kojem počinju snovi“.

Šetnjom kroz eseje Ilije Šaule stiče se jedan opšti utisak, da  smo  svi mi koji ih čitamo krenuli na uzbudljivo putovanje prema svestranom prosvetljenju.

I mogu, sa sigurnošću reći, izabrali smo najboljeg vodiča za to putovanje.

__       

1. Ilija Šaula, (1963),Karlovac, Hrvatska, je srpski književnik i likovni umetnik.

Živi ugraduVest Česteru, u Pensilvaniji (SAD).

Piše poeziju i prozu. Imao je više izložbi slika u raznim gradovima.

Autor je 8. knjiga poezije i proze.

Veliko interesovanje čitaoca, u Srbiji, bilo je za „Trilogiju Midar“, koja obuhvata tri knjige:

„Bulevar svjetlosti (promisli o životu)“ , „Bijeg iz vječnosti (eseji)“ i „Midar (roman)“, čija je žanrovska odrednica: bajkovita filozofska pripovest.

„Laureat je nagrade „Rastko Petrović“ , za 2019. godinu, koju dodeljuje Matica iseljenika i Srba u  regionu.

Poezija Ilije Šaule prevedena je na više stranih jezika.

Sa književnikom Danilom  Marićem  osnovao je Književnu radionicu „Kordun“ , 2009. godine u Vest Česteru (Pensilvanija). Uspešno publikuje i promoviše dela balkanske umetnosti i kulture u Americi i Evropi. Sarađuje sa autorima, izdavačkim kućama, udruženjima i institucijama širom, sveta.

Član je Udruženja književnika Srbije i Srpsko– Kanadskog udruženja pisaca „Desanka  Maksimović“ u Torontu.

Od trinaestog januara 2022. godine redovan je član Matice srpske u Novom Sadu.

2. Ilija Šaula, Knjiga eseja, „U susret buđenju“ , Književni ESNAF, Edicija „Reč i smisao“ , Beograd, 2025.

3. Izdavačka kuća Rad, Beograd,Edicija „Reč i misao“, osnovana je 1949. godine. Posle 60 godina reorganizovana je i  transformisana u preduzeće. Rad je sada deo kompanije „Medija2“, jedne od najvećih kuća iz oblasti knjižarstva i  izdavaštva.

            4.„Panta rei“  („Sve teče, Sve se menja“ ) , najpoznatija je izreka čuvenog starogrčkog filozofa Heraklitaiz Efesa (oko 535-475 p.n.e.) ,koja ukazuje na to da je sve promenljivo i da je samo promena stalna.

Poznata je i njegova metaforična rečenica koja ilustruje konstantnost promene: „Ne možeš dva puta  ući u isti reku, jer ni reka ni ti niste više isti“.

Opstanak sveta baš te promene omogućuju, jer sve što postoji je u pokretu, „u konstantnoj transformaciji; nema ničeg što je apsolutno statično“.

PODELITE OVAJ TEKST NA: