detalj slike: KRK Art dizajn

Najbolje godine za umiranje

Kad se pre dve godine moj otac razboleo, postala sam svesna smrtnosti – svojih roditelja – ali i sopstvene. Od tada mi se čini da Smrt vreba na svakom ćošku: izvlači ljude iz pidžama, zatiče ih u neverovatnim pozama i mestima, presreće na ulicama. I uzima, uzima mi one srcu drage.

Moj otac se, hvala Bogu, izvukao. Smrt se gotovo onesvestila od njegovih opakih šala, ali odvela je zato dve njegove sestre, najstariju i najmlađu. Smrt ne mari za red i redosled. A u meni je probušila rupu iz koje curi život. Rupa je mala i života je još mnogo, ali kad uveče legnem na počinak, čujem kako se sitno osipa jedna slika na kojoj je bilo tri reda ljudstva: maleni mi u čučnju, zatim čuvari prvog reda – naši roditelji – i čuvari drugog reda – naši praroditelji zvani baba i deda. Slika i dalje postoji, samo se mi penjemo ka višim redovima.

Kad smo bili deca, četrdeset je delovalo i zvučalo staro. Desetice smo sažimali i mešali jer kad si dovoljno daleko, Smrt izgleda i zvuči smešno – kao plač novorođenčeta. (Osim ako joj vi niste roditelji.) Kad smo bili deca, ljude smo procenjivali po dobroti, a ne po godinama, i zato je bilo teško dati mami odgovor na pitanje – Ko je to bio na vratima?, stariji ili mlađi?, koliko otprilike ima godina? Dvadeset, trideset – bio bi naš odgovor kod mlađe osobe, ili četrdeset, pedeset, najviše šezdeset, kod zrelije. A onda smo odrasli i prestali da merimo život godinama. Prvo smo prešli na mesece, a zatim na dane. Ne znam koliko sam dana stara, ali znam da sam mnogo dana vredna i da mi mnogo dana sa tetkama još nedostaje.

Sad kad se Smrt uvlači noću pod jorgan da zagolica stopala i zaledi krv, četrdeset više ne zvuči puno, kao ni pedeset, a ni šezdeset. Da li to znači da je umiranje od sedamdeset odobreno? Nikako! Svim svojim sedamdesetogodišnjim prijateljima šampionima branim da umru. A kad je u redu? Nemoguće pitanje, nemoguća deca.

Baka mog muža živi svoju sto drugu godinu. Iako mislim da je živela lep život punih sto godina (izuzevši lične tragedije) na sopstvenim nogama, primećujem bol i tugu na licima njene dece, koja i sama već odavno nisu deca, i bliža su smrti. Kaže mi kum – Neka je samo, neka je živa i neka postoji, kao i mi. A u meni se sve buni. Kako to misli? Ona je živa, ali ne na isti način kao i mi, njeno postojanje je drugačije. Ne mogu da zamislim kako iz njene perspektive izgleda to dugotrajno povlačenje i opraštanje od života. Ne znam da li Smrt ikad razmišlja o tome šta kome treba, ali zato možemo i moramo mi.

Za mene, kao vernika, Smrt je zaobilazna i prolazna. Čak je ona smrtna. Nisam baš dobra u opraštanju, ali prelazi mi idu od ruke. Kameleonski pružam ruku, gospođo Smrti, i pitam – So, šećer ili biber? Ko je ikada igrao Drvene Marije, zna da ću je, ako izabere biber, toliko brzo izokretati i zavaliti u nedođiju da nikada više ne nađe put kući, tja, mojoj kući.

Dok su živi i zdravi meni srcu dragi, moliću se. Dok se redovi popunjavaju i moje tetke postoje, postojaću i ja.

*Za više Aleksandrinih priča kliknite na njeno ime 

Aleksandra Đorđević 

PODELITE OVAJ TEKST NA: