detalj slike: KRK Art dizajn

ZAPISI  IZ  STUDENTSKOG DOMA

NOVOGODIŠNjA ŽURKA 

Te 70-te širom naše Juge poslednjih decembarskih dana pulsirao je život pun proslavljanja, kupovanja poklona, hrane i pica za nadolazeću Novu godinu. STUDENTSKI GRAD NA SAVI drmao se u temelju od muzike i pesme. Jer, studenti su odlazili svojim kućama da u krugu porodice i prijatelja, uz opojni miris mamine hrane, proslave najluđu noć. Ali, pre toga, obavezna žurka u malim studentskim sobama.

Kratki zapisi u dnevniku svedoče da me je moj dečko Raća , moj Hajduk Veljko,  obavestio da njegovo društvo organizuje žurku u njegovoj i  Jocinoj sobi,  da ćemo dati prilog i od toga kupiti piće i napraviti sendviče. Moje je bilo samo da dođem! Radovala sam se. Sa njim i na kraj sveta.  Dok se spremam, ne mislim ni na šta, osim da budem lepa. Oblačim: komplet boje neba, cipele golubije boje, sveee  iz Trsta, kosa podignuta u banana stilu, kapci se jedva podižu od izvučene crte, maskare, senke. Ispod grudnjak, nov, beo, čipkast, sa kopčom napred, ispod prsa.

Sada s osmehom razmišljam o tom ženskom nagonu da kupuje skup i lep donji  veš koji se i ne vidi... Ali, nema cene to nadanje  da će tu kopču neko dotaći i tako otkriti sakrivene lastavice.

Moj paviljon je do Raćinog. Uvodi me za ruku u polumračnu sobu  u kojoj grmi .. Lola, o, Lola, ti znaš da  nisam milioner...., predstavlja me   ...moja devojka, ko ne zna.... srce mi tutnji od radosti, planeta se okreće ritmom moje sreće, ..ja sam njegova, predajem se , priznajem, potpisala bih to da se nikada ne izbriše....upoznaje me sa prisutnima: braća Nikola i Marko, moji Kordunaši, od Klaaduše, Neša i Azra iz Tuzle, Nena  iz Bihaća, Franjo od Petrinje, Smilja, Ranka i Milka, Ličanke, Jocu i Gruju  iz Negotina poznam!  Jugoslavija u malom! Nikome ništa ne smeta. Deca socijalizma i celoga sveta. Čegevaristi.. Tek meni zape za oko dugokosa devojka koja je često zastajkivala pri  susretu sa mojim dečkom. Zabole me nešto ispod one kopče, ali, dok igramo to se rasprši i nestade u glasnoj muzici. Onda otpoče pesma.  Dalmatinske, slavonske, bosanske, iz zavičaja Hajduk Veljka, divne, meni nepoznate.. Sejdefu majka budila, U Stambolu, na Bosforu..., Ribareva kci.....pevao je ovaj uvežbani hor . Ne zato što je moj dečko, ali, Raća je imamo najlepši glas! Kako su pesnici i pevači lako osvajali ženska srca!!  Ja sam tih raspevanih sati osećala da sam ga zavolela duboko i neopozivo  i poželeh da me kroz život prati njegova lepa pesma... Pošto ne mogoh da učestvujem u toj tački, dignem  se i počnem stihom. Ko zna, ah, niko ništa ne zna/ krho je znanje...iskreno su se svi obradovali i nagradiše me aplauzom. Bila sam primljena u njihov klub!! Tako sam razumela.

Uto stiže i „kava“, za otrežnjenje. Ona lepa dugokosa pruži mi šoljicu. Da li je moja ruka zadrhtala ili njena zatresla, uglavnom, prosu se vrela kava po meni. Vrisnula sam bolno; skidoše mi bluzu i odmah vlažnu krpu na crvenilo iznad one kopče....moj grudnjak dobi šansu da zasvetli bar za kratko. Izvinjavanje, brisanje. Pomislila sam nešto loše,... kaznio me bog ili vrag,...a da nije namernoooooo.  Obukla sam Raćinu košulju i tako pomalo uvređenu ispratiše me mahanjem i pozdravima.

Isprati me moj dragi , nekako na brzinu..... „ da ne ostavlja društvo“. San mi nije dolazio na oči. Ispričah sve pristigloj cimerki. Ko iz puške reče.....ma to ti je ona namerno.., Ličanka..

Ali, posle nesreće dolazi i sreća. Oni divni momci i devojke postaše moji prijatelji. Uvek zastanu i žale što se ona kava prolila. Išli smo na sva veselja jedni drugima. Naučih i neke od onih pesama...

A Milku, dugokosu lepoticu, sretoh na tramvajskoj stanici. Osmehnu se i reče: Ovo je moj dečko, tvoj zemljak!“  Ogreja me julsko sunce ured januara!  Nova godina počela je divnooo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: