 | Damjan Popović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
NEMOJ
Nemoj da si na kraj srca.
Jer kako ćeš voleti
Ako tako daleko odeš.
Kako ćeš dečiju suzu,
Dečiji osmeh
Kako ćeš prepoznati
Kad iznenada pred tebe stanu
Nemoj da si na kraj srca.
Jer ako se sa te ivice survaš
Tresnućeš srcem samim o beton
I ono će se razbiti na paramparčad.
Ko će posle tvoj lik sastaviti
A da se ne uplaši
I od straha ga ne ispusti.
ZOV
Govorom smo hteli da nadglasamo misli.
Oči smo stezali do lakših reči
Nadajući se
Da bi smo nešto lakše mogli reći.
O mrtva reči gadila si nam se!
Ko da nisi naša
Nego nekog vetra koji guta naš zov!
U nedrima se odvijao život.
Tu smo čekali da prođe vreme,
Tu smo gradili gradove i sela,
Tu smo pružali biće svoje
Do poljupca.
A jezik je mleo zelenu detelinu doručka.
Nismo se nadali
Takvom promašaju srca
A nišanili smo svakodnevno.
Gospode! Vrelo leda lizali smo celim jezikom,
Po ledu smo pesme pisali
I unutra gledali, u sopstvene oči
Da vidimo kolko nas još ima.
KA VAVILONU
Hteli smo da otvorimo srce
Prstima na stolu.
Hteli smo da hvatamo ptice po mraku.
Hteli smo da izgovorimo Sunce.
I krenuli smo ka Vavilonu!
Pretvorili smo se u divlje životinje
Pa nas je neko odmah rasporio:
Zavijali smo jedni na druge,
Lovili smo jedni druge.
Gutali smo lud dim u mraku.
Bili smo tako moćni
Da smo se lako zapalili.
Tada smo zaspali i čuli
Kako neko na dve gitare istovremeno svira.
Hteli smo da se probudimo
Ali nije išlo.
I pored svega toga
Nastavili smo
Srcem ka Vavilonu!
Ka sočnim poljupcima srebrnih zmija,
Ka čudu koje menja glave,
Ka šaptačima tuđih misli.
Tada smo razbili prozor i probudili se
Ali niko svoju glavu nije prepoznao.
Hteli smo da otvorimo srce
Pa da se slatko nasmejemo
Njegovoj nemoći u našim rukama.
Ka Vavilonu!
