detalj slike: KRK Art dizajn

PRONAĆI STVARNO U NESTVARNOM PRE IZGOVORENIH REČI

(Čitalački zapis uz pesme Miloša Beloice)

Radomir Andrić

Pesnički jezik razotkriva prevashodno duševne skrivnice pesnika koji nastoji pronaći reč zatajnu i u njoj stvarno u nestvarnom, iskazno izvan neizrečja gde se oplođuje misao oslobođena svog prvotnog semena. Otud svaka pesma ne pristaje na ustvrđene norme i metaforiku odveć trošenu u pribavljanju svojstava karakterističnih za tvorački identitet. Svakako, za to najbolje služe knjige stihova , koje suštinski predstavljaju poetičku iskazivost, neku vrstu pesnikovog samoogledanja pre nego prevede prvu asocijativnu varnicu na drugu stranu imaginativnog videla. Ovih nekoliko rečenica krenule su za značenjima u poeziji Miloša Beloice, odnosno u njegovim dosadašnjim stihozbirkama, a ima ih pet: Zavičaju na dar, Val duše , Orfej u gori , San na dlanu i Misli moje raspršene...

Pojedine pesme objavljuje u književnim glasilima ili ih čita na raznim poetskim susretima u Crnoj Gori i Srbiji... Uostalom, i potpisnik ovog čitalačkog zapisa je Miloša Beloicu sreo u Požarevcu i Kostolcu, na poetskoj svetkovini posvećenoj Dunavu. Iz biografije saznajemo da je pravnik po obrazovanju. Uz poeziju piše romane. Živi i stvara u Podgorici. Zastupljen je u nekoliko antologija i preveden je na: ruski, engleski, italijanski, kineski, arapski, nemački, španski, portugalski, bugarski, mađarski... O njegovoj poeziji je objavio studiju „Analitičko -teorijski presek književnog dela“ prof. dr Rade Vučićević, i niz drugih prikaza i osvrta – među kojima su zapažena promišljanja: Bosiljke M. Miljaković, Vidaka M. Maslovarića, Milice Milenković, Ane Novčić, Stevana Đurovića...

A na osnovu pročitanih pesama i samosvojnog izvorišta jezičkog, nadasve senzibilnog i otvorenog za raznovrsne teme i motive, možemo reći da Miloš Beloica poseduje obeležja stvaralačke individualnosti i neospornog intelektualnog iskustva. Posebno, njegova lirska izražajnost je saobrazna slikama zavičajnim i pritokama iz neiscrpne gramatike osećanja – zapravo, sa strujom uvećavanom ljubavnim posvetama i ozarenjima na horizontu intime svakidašnje. Na izvestan način, primetno je spontano pomeranje od ustvrđene melodioznosti ka različitoj intonaciji, prihvat ritmike drugačije (ne po svaku cenu), rekli bismo u većem saglasju između nečega intuitivno začetog i podređenog inkantaciji, koja za tren zahteva tihost i više ispovednog zaziva u prostor zagonetnosti...

Utoliko, blizina tajne, senčene nepojamnim osmišljenjem, donekle gubi svoje nadrealno poreklo, u kojem prepoznaje moguće rastakanje naslućene poetičke drugosti na višem stepenu iskazivosti - nikada jasno protumačene, a bez čijeg začudnog impulsa sama forma moderne poezije ne razotkriva zahvalniju čitljivost. Nesumnjivo, da autohtona jezička građa uz dozu emocionalnosti, omogućuje složeniju ekspresiju i svojevrsno nadmetanje onoga odveć kazanog sa značenjem prećutanim. Zavičajni tajnopis ima na njegovom pesničkom jeziku privilegovan položaj i ne pristaje na stešnjene okvire, pogotovu kada je začinjen ustreptalim detinjstvom. U pesmi „Pismo djeci moga zavičaja“, lovi odsjaj prošlosti koliko i sećanje opčinjeno starim zapitanostima nad nezaboravnim imenikom: „Otišao sam odavno/ iz našega zavičaja/ a sjećanja me često tamo odvode . / U snu još bosonog trčim / prema Čonjači da se napijem na Borovom brdu izvorske vode. / U duši sam još nasmijani dečak,/ što nedozrelo voće u Bukovici bere,/ još sam ko nestašno mače / što se iz objesti po drveću vere.“ Moglo bi se reći, da je taj zavičajni prozrak, našao istočište u stihovima pesme - posvetnice „Mojoj poeziji“, ujedno i svojoj mladalačkoj ljubavi i zanesenosti: „Nije tvoja sudbina kao Bukovičke rijeke što je / Tiho tečeš kroz propuste na koje se oslanjaju, skoro, neprimjetni mostići krivudavog puta. /Pokušala si i ti tako. Razdvajajući sebe na dva dijela, ko dva puta što iz sela vode u dva pravca, jednog te istog svijeta, bijelog...“

Zaista, pesnička reč je značenjski dvojna, pre svega obrazlaže višeslojnu strukturu u neočekivanoj pojmljivosti i kad se pokreće izvan svog samorađajućeg jezgra i kada stiče „jednu dimenziju više“, zasnivajući po mišljenju Miodraga Pavlovića „nemirnu oblast pojave, fenomena“, tamo gde se kristalizuje smislenost u čulnom prstenu ili još osetnije u onome što se javlja „kao panorama svetlosti ili zvukova svojim neuhvatljivim obličjem kao da stvara model skrivenom delanju duha u nama.“

Na to pojavno, istovremeno oslobađajuće od ograničene simetrije, Miodrag Pavlović esejistički dokazuje, da nigde na drugom mestu takvih primera nema koliko u činodejstvujućoj pesmotvornosti. No, ovog puta ne možemo više pažnje posvetiti svemu tome postupno osvajanom unutar strukture poetičkog iskaza i stilskim odlikama pojedinačnih pesama i fragmenata koji iziskuju dublje pronicanje u poetske datosti Miloša Beloice sabrane pod zajedničkim naslovom „Misli moje raspršene“...

Takođe, ne gubimo iz vida Helderinov zapis da „poezija ne sme biti samo strasna, sanjalačka, ćudljiva eksplozija, niti nasilna hladna majstorija“, ona između ostalog „mora nastatajati istovremeno iz života i iz strogog razuma, iz osećanja i iz ubeđenja“. Zato možemo i reći :Dobro, sve da je baš tako svedeno na neporeciv supstrat, ipak još nedostaje zauvek zamaklo u neumitnu nadlogičnost - u sferu širu od mogućeg dešifrovanja jezičkog fluida koji se opire konstrukciji i prividno iznuđenim ishodištem na mapi sanopisnoj ...

Otud se nameće Milošu Beloici „san na dlanu“ sa razruđenim simboličkim vrednostima i putokazima svojstvenim oblasti psihoanalitike. Uostalom, Frojd je govorio da je „pupak sna“ nedokučiv i zavisi od količine tame u videlu onoga, koji vidi nevidljivo i svaki put ispočetka osnažuje samosvojno razgranjavanje paradoksa u odnosu na zatajno ispunjenje nesvesnih želja. Naš pesnik jednači snevanje i ljubavni zaziv, nekad šaputav, a nekad otvoren za povišen pesmopev po meri emotivnog razrastanja, pre svega u spajanju nespojivog, kada zapitanost bez potpunog odgovora pretvara u egzistencijalno uporište i prelaženje iz naslute u samoodređenje onoga što jeste zahvaćeno evokativnim zglasjem: „Služiš / Zaboravljajući ... / Služiš / radujući se .../ Malenim , nježnim koracima / Koje pamtiš kao svoje djetinjstvo“ ili se nudiš pojavi „sante“, sudbonosne i ispunjene ostacima samorazgovora posle raznolikih spoznaja: „Šta bi bio život/ Ako trena nema ?/ Sličan vodi da se zaledi / Ostaje i traje /Ili da se kao u bistjerni topi / Neko novi da udiše i pije svježinu / Čekajući svoj trenutak / U led pretvoren / Za buduća neka pokolenja (njegoševski rečeno ) ...

Alegorija, u kolopletu jezičkom ima funkciju predvodnice ka ostalim metaforama i prosvetljenju duhovnog prostora – onog nesvodivog na sagledavanje jednog dominantnog mesta lirskog subjekta u kontekstu više čitanja i kritičkih tumačenja. Teoretičari moderne poezije znaju da se predstave stvari, ne mogu odvojiti od pounutrašnjenog jezika – uglavnom, od nadvladavanja nemosti u rečima, koje traže propuste do svoje skrivene energije i do govora sa one strane govora – gde se imenice ovaploćuju dahom još nedisanim. U tom slučaju, možemo govoriti o oksimoronskom sadejstvu mišljenog i izgovorenog, stvarnosti i namagnetisanog odlivka iz nedovršivog„sna na dlanu“ tvorčevom ili u začaranoj gori iz koje Orfej obećava svome lirskom znamenju: „ Ne okrećem se dok sanjam / da mojim stopama ideš / Nehatno te ubiti mogu / U našoj gori želim da živiš“...

Mitski pevač, koliko i ovovremeni, zna da je „prejaka reč smrtonosna“, kako je to iskazao pesnik Branko Miljković i mnogi drugi pesmotvori, svesni da poezija traži životodajnu žrtvu, pogotovu onog časa kad lepota opčini čovekovo videlo, stičući kobno isijavanje između najčežljivijih pogleda i zagonetke na putevima obeskrajenim... Miloš Beloica tu misao imenuje fenomenom radosti, koja dolazi iz čestara još neomeđenih nečim suviše opevanim. To je opsednutost svetom postojećim, ali i javkom nikada sasvim čujnom, posle traženja iracionalnog uzdarja: „Tražio sam radost/ Tamo gdje je nema /Tražio sam Sunce /Tamo gdje ne grije /Tražio sam dan /U mrkloj noći ...“

Konačno je našao sebe samog u prostoru rodoljubnom, u „oku tvom, Zemljo moja!“ Otud potiču stihovi, prvenstveno hranjeni plemenitim osećanjima i zrlinom misaonih plodova. Svodeći, ovaj čitalački zapis, u kontekstu ranijih i novijih zapažanja književne kritike i osvrta napisanih povodom nekoliko knjiga Miloša Beloice, čini mi se kao da dosadašnje estetičko vrednovanje nije u srazmeri sa značajem ove ostvarene lirike i da tumači, (između ostalih i potpisnik ovog teksta) ostaju dužni da iznesu svakako analitičnije uvide u izuzetnu posvećenost harmaničnoj matrici, ali i povremenim izletima pesničkog jezika u slobodnije poetske forme, kakvih za sad nema mnogo i koje malo po malo nagoveštavaju izvesnije promene. Sve sazdano na tim odmetanju van ustvrđenih poetičkih obrazaca, omogućava poeziji da stekne neukrotivo jezičko vrenje i pomeranje preko polja gde rimovanje ne mora odveć da dokazuje izražajnu elokvetnost i neočekivane poetičke domašaje, koji se ne uklapaju u natpeve sa značnjima duboko ukorenjenim u epski posed i predačku mitologiju. Utoliko sam jezik, neosporno pesmotvoran, s pravom može da računa na razgovetniju tvoračku individualnost...

u Beogradu, 6. decembra 2025.

PODELITE OVAJ TEKST NA: