detalj slike: KRK Art dizajn

KAKO JE NUŠIĆ POSTAO MOSTARSKA LISKA

„Aleksa, ko je onaj čovjek?“, Aleksu je upitao prijatelj Risto Pičeta, sa kojim je Aleksa Šantić, na putu za sarajevsku bolnicu, 1923. godine, navratio u sarajevsko pozorište.

„Nije ono bilo koji čovjek“, uzvratio je Aleksa, a Risto ga prekinuo:

„Jest, baš je neki čovjek“, nasmijao se Risto i kroz osmjeh dodao: „Iza leđa ti je isplazio jezičinu.“

„Ja sam kriv, malo sam ga pecnuo, nadgornjao ga...“

„A ko je on? Malo mi blesavo izgleda“, uporan je Risto.

„On je Branislav Nušić. Najpoznatiji srpski književnik. A, evo, došao je na mjesto direktora sarajevskog pozorišta.“

„On direktor!? Direktor,  još i književnik,...! I mete smeće ispred ulaza. Ali, ali i liči na smetljara.“ Risto je nastavio jeftin mostarski liskaluk.

„Risto, uozbilji se! Čovjek nešto nosio, prosulo mu se pred ulazom, pa mete… Pred nama je veliki čovjek, veliki... Pred nama je čovjek evropskog imena.“

Nušić je odbacio metlu, prišao Šantiću, i nakon što su se izgrlili, upitao ga je:

„Ko ti je ovaj mudrac, mudrac koji se dobro razumije u smetljare.“

„Nije važno... Ne obraćaj pažnju na nj..., on glumi mostarsku lisku, ali ne umije, tek dostiže nivo mostarskog trehaša, ili ublehaša…“ Budući da je Nušić nadaleko poznat kao šaldžija, i Šantić govori polušaljivim glasom.

„Važno je. Interesuje me. Imam osjećaj da nije nevažan čovjek, a predstavlja se kao neki prišipetlja“, govori Nušić polusmiješnim glasom.

„Imaš pravo, Nušiću, imaš pravo... Reći ću ti, Mostar ima jednu posebnu felu ljudi, pod nazivom liske, i ovo je jedan od njih. Malo neobični ljudi, zafrkanti, a Mostarci ih vole...“

„Ko su te liske, po čemu su voljeni, šta rade...?“, Nušić je prekinuo Šantića, a Šantić se zamislio i odgovorio vrlo uozbiljenim glasom:

„Liske su osobita fela ljudi, visoko cijenjeni u Mostaru, a zadatak im je da sve mostarske goste namagarče. Da, da, da ih namagarče. Ali namagarče tako da se niko od namagarčenih ne naljuti.“

„Zanimljivo, zanimljivo... Ti, Šantiću, znaš da i ja znam zasmijavati ljude. Bi li i ja mogao biti mostarska liska?

„Ti si najveći srbijanski humorista, velik na svaki nači, pa ipak, ne bi mogao dokučiti tu mostarsku felu...“

„Ja ne bih mogao postati mostarska liska, kažeš?“

„Kažem!“

„Postaću mostarska liska, postaću, postaću, i postaću vrlo brzo“, reko je Nušić, Šantića potegao za onaj dio izvijenog brka i izgalamio: „Postaću mostarska liska, još ću, kao prijemni ispit, namagarčiti nekog tvoga jarana, a on se neće naljutiti.“

Za slavu Svete Trojice, slavu mostarskocrkvene opštine, sve srpsko iz hercegovačke kulture okupi se u predvorju crkve i zapriča se, zaigra, zapjeva, jede i pije sve do predveče. Hercegovačke goste biraju i dozivaju mostarski ugledni trgovci, oni koji plaćaju troškove svečanosti, a goste izvan Hercegovine odabira književnik Aleksa Šantić, Gospodin Aleksa, a sekretar kulturnog društva Risto Pičeta formalno, i zvanično, poziva sve te goste. Tako je i 1923. godine, za svečanost, Šantić za prvoodabranu zvanicu upisao ime Branislava Nušića, direktora sarajevskog pozorišta, i naložio sekretaru da napiše pozivnice i pošalje ih poštom. Naravno, na kraju svakog pisma bila je zamolnica:

Molimo Vas potvrdite dolazak.

Potvrde o dolascima stizale su po očekivanju, jedino se nije pojavilo rado očekivano pismo od Branislava Nušića. Aleksa Šantić je Boga molio da se pojavi Nušić, Pičetu je stalno zvao i pitao: Stiže li to pismo?.. I zadnji dan, dan uoči proslave, konačno je stiglo i to pismo sa zaglavljem Narodno Pozorište Sarajevo. I u tom pismu kratak, jezgrovit odgovor:

OJ PIČETA, PIČETA, IME TI JE DIČNO, PRIPREMI MENI NEŠTO PREZIMENU SLIČNO. DOLAZIM, vaš Nušić.

Ovaj kratak dgovor je za tri dana donjihao do svake mostarske mahale, ulice, sokaka i sokačića, i izazvao i one koji nikad nisu posjetili kakvu kulturnu priredbu, tako da je na dan slave veliki crkveni prostor bio prenaseljen, sve insan do insana. Desetine stolova i stotine stolica popunjeni su dva sata prije slavlja, pričalo se o koječemu pa i o nekom velikom Nušiću, a pogledi stalno doskakivali do krave, ovce i koze, na tri ražnja, i jezici su oblizivali usta željna zalogaja.

Kad se na čelu postave, pred ulazom u crkvu, pojavio Aleksa Šantić sa očekivanim Branislavom Nušićem, svekoliko se poskočilo na noge i aplaudiralo do bolova u dlanovima. Uslijedila su obraćanja narodu, najprije nekoliko uglednih mostarskih trgovaca (oni koji su platili ove goleme troškove), da bi se na kraju javio gospodin Aleksa i najavio: veliko srpsko ime, ime koje pod prezimenom Nušić i nama godinama dopuhuje preko rijeke Drine. Naravno, govorio je i Nušić i slušan pažnjom koja se zbivala kao Bogom data nebeska besjeda.

Uslijedio je ručak i miris pečenja, koji je zapuhivao i mostarske mahale. I onda, i onda jedna neobičnost, koja je opštu znatiželju izvila iznad stotine zanijemjenih glava. Čudo nad čudima, kako je rekla Daša, ona poznata mostarska brbljivica.

Svi gosti su usluženi pečenjem, jedino je sahan pred velikim gostom, Branislavom Nušićem, zjapio prazan. Zašto? Uznemiren je i gospodin Aleksa. Muk. Oči sijevaju, obrve mrgodne. Zašto ova sramota, čuju se šapati.

Kad se narod iščudio objavilo se iznenađujuće objašnjenje. Sekretar Društva Risto Pičeta donosi pečenje i nježno ga polaže na sahan velikog gosta. Narodna masa je zanijemila. Na Nušićevoj zdjeli ležala je pečena kravlja pi*ka.

Muk. Pogledi strižu i talasaju se iznad zbunjenih glava. Svi su u čudu i bez objašnjenja. A kad je znatiželja izđikala iznad zdrave pameti, odgovor se konačno poče i objavljivati.

Veliki gost, Branisav Nušić, u ruke je uzeo i izdigao ponuđeno jelo i važno ga zagledao, pa poglede razasuo po gostima, a onda se podigao i rukom krenuo da otkopčava šlic pantalona.

Poskočio je gospodin Aleksa i zapomagao:

„Šta to radiš, šta radiš, Nušiću...!“

„Bez brige Aleksa. Bez brige... Evo vadim escajg...“

PODELITE OVAJ TEKST NA: