detalj slike: KRK Art dizajn - ilijasaula@art

Bila sam

Bila sam uzbuđena kao drhtavo ptiče na grani ostavljeno

I bila sam tiha, i skrušena, i zamišljena u avionu

Jednom sam bila

I činila se ogromnom i nedosanjanom, iako stvarnom.

I Jabuka je imala sve boje boemije i šarenila

I Grinič Vilidž, i policajca na konju

I naša prelepa crkva na Menhetnu

I tamo upoznala nekakve bradate ljude

što su se patriotima zvali...

I jednom sam bila

I smešila se na aerodromu Kenedi

Svim ljudima i bojama kože mahala

I jela krofne Dunkin Donuts

I pila kafu u Rokfelerovom centru

I uživala u žutom taksiju

I vozila se metroom, i šetala Menhetnom

I videla bliznakinje i ostrvo Elis,

I tamo na ostrvu je bilo puno ljudi

I čuli su se svi jezici sveta

I dolasci i odlasci

I jutra koja na okeanu tako bogato sviću

I nešto me teralo

I još više, i više

I Central park i jutarnji džoging sam bila

Sve dok se jedan crni dečak nije okliznuo

I pao na ulici

I svi se smejali

A on je plakao

Tako je plakao jer je zalutao u deo koji ne poznaje,

baš kao i ja.

I bila sam

i išla još i šetala još.

I bila sam dok me nije stigao glas

o banjalučkim bebama

I zabrani dostave kiseonika.

I zbog kojih su umrle

I bila sam

I bol u grudima je bio

I dok sam tako samo šetala

I posmatrala, dobro je bilo

U kući jednog bogatog Čoveka

Najzad presrećna što moj domaćin

učeni Amerikanac,

zna gde je moja Srbija

I zna i Teslu i Beograd

I bili smo pored ogromnog bazena

baš kao oni iz filmova

I bila sam i još više, i želela još više

ja pobegla od rata, ja goluždravo ptiče.

Sve dok mi uz pristojan osmeh profesor

sa čuvenog univerziteta

besprekornog naglaska

onim što se generacijama uče

ne odgovori:

“Mlada ženo iz nesrećne zemlje, šta tražiš ovde?”

Bila sam i možda ne odem nikada više.

Upesmotvoriti

U privid

U nebodar

U nestvar

U lepetu krila

U sunovratu uma

U zov

U tvar

U mističan san

U lepote žar

U spokoju trenutka – uzvišenost

U sobi lucidnosti -drhtaj

U večnosti kruga - bljesak

U trenu naklonosti – jedna suza

Iz plave kosmičke moći

Iz mraka - svetlost

Iz pepela moja krotosti

Iz lepote nedosanjane noći

Iz bure prolaznosti u mir

Iz privida u čednost tela

Iz žudnje u ekstaze trag

Dolazi

Klicanjem

Tvoja reč

I u moju reč stade

I u tom trajnom konačišću

Traje... traje... traje

Savršenstva Berninijevih tela

Postoji dan i

postoji noć

i koraci životne nemoći.

Postoji senka i svetlost

I između tih žarkih opsena

sazvežđa i sazvežđa

milioni zvezdanih planeta

repatica naših slabosti

rasplamsalih emocija

kaledioskopa čulnosti

Mikalanđelovog dodira

Van Gogovih žutih suncokreta

mirisnih polja lavandi

kapljica orošenih suza

savršenstva Berninijevih tela

preobražaja misli i života

znakova pored puta.

I nadom

da negde daleko, daleko,

baš tamo na beskrajnom horozontu

postoji

ista igra svetla i tame

isti drhtaj duše i tela

istih žarišta

I jedan korak

jedan bestelesni korak

neraskidivih veza za

sve nas –

za sve one rođene pre rođenja

za svu upijajuću bol

za svu zapitanost

za svu Svetlost ,

za nas

koračajem ka večnosti

zauvek - same.

PODELITE OVAJ TEKST NA: