detalj slike: KRK Art dizajn

ČUDOTVORNA MOĆ SUBLIMIRANjA ŽIVOTNIH SENZACIJA

                            Ostaje /nešto /nespojivo/ između neba/ i zemlje.

                                                                                   Ljubomir Vulićević

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Naslovom Kratka šetnja Čuburskim parkom, koji bi više pristajao romanu,  što na simboličkom planu ova zbirka Ljubomira Vulićevića  i jeste jer obuhvata  celinu života lirskog subjekta, ali i celinu života kao čudesne smene vidljivog i slućenog, fizičkog i metafizičkog, postojećeg i domaštanog, smenu svetlosti i senke, irgu uma i imaginacije, sveopšte aktere te neponoljive igre stavaranja  sažete u sintagmu Večna deca (Podvukla M. J. L.). Već u toj prvoj poemi počinje titrava igra svetla i senki jednog plodnog i razbokorenog duha koji sažima životna iskustva i fenomene koji su oko njega. Pesnik Ljubomir Vulićević nas poziva da razmatramo sopstveno poimanje duha, duše, greha, smisla, kreativnosti, smrti i ljubavi.U zbirku nas uvodi pesma slika, duga koja je obasjala horizont nakon kratkog letnjeg pljusaka, (ne dešava li se to i sa dušom nakon oslobađanja iz okova tela, iza svih drama i ponora kroz koje se tokom života prođe) da bi se poentiralo velikom istinom o beskrajnim moćima Tvorca koji nas i na takav način podseća na sopstvenu kreativnost. U skladu s tim, pesnik Vulićević, u svemu oko sebe vidi i prepoznaje naznake te nebeske čarolije, tih nagoveštaja uzvišenog na koje njegov duh reaguje i iskazuje im divljenje jer  čoveku je svetlost data antropogenstski i čežnja za njom je neutaživa :

...  prelepo je

Čudotvorčevo delo

i u njemu šare

naših puteva,

Božijih.

U značenjskom spoju šarenaših puteva Božjih,(podvukla M. J. L.)na krajnje sažet način izrečena je duboka duhovna istina, filozofsko poimanja života kao celine sa univerzumom u kojem je sve svrhovito,  gde je čovek deo Božjih planova koji se diskretno odvijaju i usmeravaju ga, ili zaustavljaju a da toga najčešće nije ni svestan, ali i poziv čoveku da i on ostavi za sobom vlastite „šare“. Shodno tome, odmah se ukazuje i na kosmički smisao pojedinačne egzistencije, koji se često previdi pa se pojedinci guše u osećaju sopstvenog ništavila ili besmisla. Zar nas Špengler ne upozorava na ukidanje bitka u savremenoj civilizaciji i nužnosti  tumačenja pojava,  iza kojih stoji arhetip:

... grlim

Pramajku

- trošnu zemlju,

od gline sam,

Oče,

na grudima

- zelena oaza

mahovine,

ne prizivaj me

pod svoju

zvezdanu krunu.

Bez sumnje, stvaranje lepote i služenje lepoti, jedan je od poetičkih  ciljeva koji se ovom zbirkom postiže, oslikavanje rafinirane osećajnosti i misaonosti koja sve sažima,  životna iskustva pretvara u ekstrat duhovnosti i upečatljive slike u koje se doživljeno sabija i zatvara  kao u orahovu ljusku za trajanje i čuvanje. U kroki potezima, u duhu minimalističke poetike,  dočarava se dubina razumevanja čoveka kao bića koje je svesno svoje telesne prolaznosti. No, to ne vodi u beznađe jer tu je i svest o  duši koja kao deo večnosti bitiše i nastavlja svoj put dalje (u šta nas je svojvremeno ubuđivao i Platon u brojnim delima) i nakon ukidanja fizičke egzistencije, te da jedino duša zna pravu bit slobode iako uronjena u njega mora da služi telu  u toj skučenosti, (Robinja) :

(vide li,

iko, vatru

u okovima?),

( ... )

trajemo

u snu

krilatih duša

Večne dece.

Pesnik Vulićević lako iskazuje dualnost čovekovog bića koje  podleže i ovozemaljskim i kosmičkim zakonima, telesnim strastima i strastima duše koja žudi za konačnim saznanjima, za eshatološkim uvidima. U tom smislu, zbirka Kratka šetnja Čuburskim parkom se u nekim trenucima doima kao jedno uzvišeno  sažimanje života čoveka svesnog da mu je dato da pojmi i nešto dublje od pojavnog, da u sebi prepozna večna izvorišta misterije  koja je samo ljudsko biće,  života i  sveta koji se svakome projavljuje u jedinstvenom i  neponovljivom vidu.

S pažnjom birane ideje vode nas ka otkrivanju tamnovilajetske suštine bitisanja koja ipak ostaje nedokučivom, ali umnim naporom spoznaje se nužnost igre kroz tvoraštvo koje osvetljava tu neprozirnu dubinu Božje kreacije koja je data na radost onima koji znaju da je prihvate i dorađuju bilo poezijom, muzikom ili nekim drugim oblikom iskaza, te time uspevaju da ostave lični pečat, da ovaplote vlastito poslanje i sopstvenu duhovnost. Da opredmete tu vatru koja plamti u duhu i telu, da  umnože lepotu koju je Čudotvorac već stvorio, tu dramatiku prolaska kroz sopstveno vreme:

izranja

staro znamenje,

zaboravljeni zavet,

oproštaj,

kao stari

zanati,

nestaju

navike

pamćenja,

veštine

pisanja,

ispunjava se

Sveta volja,

odlaze

Večna deca,

nestajemo

(prestaju

da nas sanjaju),

u njima se,

od sebe,

opraštamo.

Moćni,

u ljubavi svojoj,

ljubavnici,

silno

razmahujuć' krila,

slepi,

ka zenitu

streme,

uznoseći

buktinju strasti

kao čudo neviđeno

i srećni su.

Ta buktinja strasti, iako minula plamti neprolazno u rečima koje žive, koje ovaploćuju sve proživljeno što se odvijalo bilo u dramatici bitisanja bilo u igri zanosa telesnih i duhovnih. One svedoče igru koja je nužna, za kojom se poseže  da bi se proživljeni smisao uobručio u lepotu koja leprša za prošlim zbivanjima. Igra je koren tvoraštva i Vasko Popa je vidi kao jedno večito kolo koje sve povezuje: „Zatvoreno kolo čine reči u pesmi. Vidi se da igraju u kolu, ali se ne vidi oko čega to igraju.To reči u pesmi sastavljaju sliku izvora iz koga su poetkle i kome teže“. Takvu suštinu uloge reči vidimo i u Vulićevićevoj poeziji koja upućuje na dublje slojeve čovekove svesti, koja je izvorište i utočište kreativnosti:

...samo ponekad,

jedan,

jedini,

svoj,

jesam,

razgrćem

sivo paperje

ugasle vatre,

ćutim.

Iz tame,

kao duh,

izranja

staro znamenje,

zaboravljeni zavet,

oproštaj...

Realizujući ideju o ljudima kao o Večitoj deci, (podvukla M. J. L.) začetoj Svetim Duhom   jer se drugačije ne bi mogao ni objasniti nastanak ljudskog bića ili život, autor potencira tu tvoračku moć koja nam je data, i posredstvom slike Borhesa koji zapisuje ono što mu neko „ diktira“, kaže da su istine večne i da je svejedno ko će ih zapisati. Pa, ipak! Pišemo jer ono što indiviua vidi i prooseti uvek je drugačije, i ova  zbirka to dokazuje.

... ne očekuj,

nikoga neće biti

da pamti

naše vreme...

Svaki stvaralac ima to mutno osećanje prisustva nečega, dok stvara,  i neretko priznaje da sam nikada tako nešto ne bi mogao iznedriti da u tom procesu nije bilo i te tajanstvene tvoračke sile koja je vodila i misao i ruku koja dela:

sipi moje

ljudsko vreme,

smrt je,

možda,

samo

nevina kolevka:

videh više

nego što

mogah podneti.

Smerno uzbrah

poslednji,

dirljivi,

beli cvet.

Još jedan

pogled

u Svetlo.

Ma ko bio,

Gospode,

spreman sam.

  Onaj,

koji jesam,

jesam žudnja...

Kakao god život bio tešak, nemilosrdan, nedefinisan, u čoveku uvek ostaje žudnja za njim, i svako bi, uprkos tome, ponovio isti put, o čemu svedoči Borhesova pesma Trenuci, na koju je znameniti pesnik Slobodan Rakitić svojevremeno napisao repliku, Takav si moj živote.

No, izvan sfere stvaralaštva postoji svet koji poništava pozitivne tvoračke napore, svet bezmernog zla, destrukcije,  dominacije moći, demonstriranja sile, izrabljivanja:

 Marširaju

i druge armije,

na primer,

one,

gladnih i

očajnih.

Svejedno?

Moglo je toga

i da ne bude

(„zašto, uopšte,

Nešto?“),

Kvantna fizika

bi, svakako,

rekla, da,

izranjajući

iz bezobličja,

pišući

ove reči,

deo sam

neverovatnog

slučaja,

zar ne?

Pa, ipak...  Živimo u faustofskoj eri civilizacije koja znanje koristi kako bi uništila vrednosti i tekovine stvarane kroz vreme. Ne može se prenebregnuti zapitanost, otkud toliko zla oko nas, u čoveku. Toliko svesnog nanošenja bola, poricanja ljudskosti. U tom smislu Ljubomir Vulićević problem zla, kao fenomena donekle dovodi u vezu sa predačkim grehom:

...kaozastavepakla,

 perčini im se

zlokobnovijore navetru,

ratnici inogsveta,

kaosenke,

izranjajuinestaju,

nehajne aveti,

kroz naše

cvetnelivade

klize.

Na usnuluzmiju,

sklupčanuutravi,

neko se

kamenombacio,

nekovuče

prokletstvo

predaka...

Racionalno poimanje života i onoga što se čoveku dešava, često ne daje odgovore za kojima se  traga. Stoga iskustveni uvidi upućuju na život kao lanac više generacija i nužnost iskupljenja. Na čovekovu dualnost, na neraskidivi deo svesnog i nesvesnog koje počesto zagospodari i sprovede u delo to što svesni nikada ne bi ( pesma Gad). Ovde  je poezija, slovo o nužnosti iskupljenja  te se nudi kao magijski obred ukidanja tog lanca prokletstava koja prate čoveka zbog svih prethodnih ogrešenja. Kao neka vrsta usmerene bajalice protiv zla, jer svedočimo zlu svuda oko sebe, stradanju našeg naroda preko mere i predugo, sintagma zavetna zemlja, podseća na to:

... umesto Svetla,

iz Zemlje zavetne,

prepotopska neman,

bez urlika...

neljudskom

poretku bӣtka.

Bože,

mili Oče

naš,

javi se,

slepom kolonom

razglasi,

da nismo

sami...

u Noći prevrata,

dolinom prolomi

avetinjski urlik

čeličnih nemani,

po bordelima

Novog veka,

nazdravlja se

hordama

Novih gospodara,

prolazni

pobednici

na štitu nose

varljivu

plamenu zvezdu

Širok je niz asocijativnih značenja sintagme varljiva plamena zvezda... Oličenje je  iluzija i manipulacija koje su milione ljudi širom sveta odvele u smrt:

Po bazarima

trčkarao

isprobao svaki

svileni šal.

Ispratiše me

gajtan svilom.

(Pesma Epitaf)

Međutim, treba pisati, (mi smo to nešto između neba i zemlje) jer to je veza i sa budućima, kao što smo iz spisa minulih vremena učili o životu onih koji su sa istim nadama i iuluzijama, sa istom radoznalošću istraživali čudo zvano čovek, život, jezik:

ZABORAVLjENI JEZIK

Beskrvno pero

ne prijanja,

izdaje me,

nekad izazovna,

belina,

lepršava,

uzmiče,

neispisana.

Reči

zaboravljenog jezika,

kao senke

mrtvih riba,

nad iščezlom slavom

potonulog kraljevstva,

nad rasutim kršem

negdašnjih strasti

i nežnosti.

U čoveku postoji neka neobjašnjiva nužnost da se ispoveda, da ostavlja saznanja do kojih je došao, da svedoči o lepoti  i patnji koju je proživeo, da ostavi vidan trag  prisustva u  svom vremenu,

nisam zaslužio

zaborav

dok ne iskujem

istrajne  stihove

i tako opravdam

silne izostanke

iz najboljih mi

godina.

U tom smislu T.S.Eliot kaže da: „Poezija ostaje jezik jedne osobe koja se obraća drugoj“. Ali i spasonosno pribežište kada se čovek sudari sa apsurdima života i savremene civilizacije, vera u ljudski smisao povremeno se  gubi,  te svako slovo postaje stub uz koji se poljuljano sampouzdanje uzdiže uprkos senovitih aspekata i svesti o moćima onostranih sila koje povremeno zaposedaju ljudski um:

 Duh se,

sâm,

iz haosa ustrojava

ka lepoti

-prolećnom plavetnilu

na osunčanom prozoru...

Pesnikova aktivna imaginacija upspostavlja dijalog sa pesnicima istočnjačke filozofije i onima koji podstiču na tvoraštvo uma, na nužnost sažetosti iskaza jer esencijalizam se jedino tako može sačuvati, a njemu je u ovoj zbirci posvećeno mnogo pažnje. Pesnik saopštava u kom periodu života se nalazi, zadivljujuća je svežina njegovih misli i bogatstvo ideja i slika.

 Časovničar,

propali žirant

vremena,

zatvara radnju,

Miriše

vlažna zemlja.

Devojka

obrće list

 No, on ne izbegava da govori i o onome  šta još preostaje,  u njemu nema straha od odlaska.  Ispunjen je višim smislom, svrhom koja je ostvarena u onome što je gradio u varljivom vremenu, a latinska poslovica kaže: „Vita homini commodata non donata est/Život je čoveku dat, nije mu poklonjen“, što implicira nužnost vraćanja vrednosti, jer život ma kako proticao, ma šta nas snalazilo jeste neporeciva vrednost. Stoga pesnik optimistično završava svoje pevanje slikom devojke u parku koja čita knjigu, i pejzažem u kojem, iako je šuma posečena dominira slika košute (duše). U nadi da taj smisao i vera u knjigu i njenu misiju neće nestati, u lepotu i kreativnost,  naglašavamo da je ova „šetnja“ Čuburskim parkom kojim se nadahnjivao i veliki boem i pesnik Slobodan Marković Markoni, dubokoumna, povremeno lepršava, povremeno stamnjena shodno tematskom okviru, da potvrđuje pesnika humanistu i tananog liričara koji suvereno vlada jezikom i refleksijom. Pesnika i čoveka svesnog da je ispunio svoju svrhu kroz ovozemaljsku „šetnju“.

 Uoči Vidovdana, 2025. - Beograd

PODELITE OVAJ TEKST NA: