detalj slike: KRK Art dizajn

MILENA BLAGOJEVIĆ – KNjIGA OTKRIVA NOVE SVETOVE LjUDSKE DUŠE

Milena Blagojević je filozofkinja i književna kritičarka iz Beograda, poznata po dubokim esejima i refleksijama o književnosti, posebno u kontekstu egzistencijalnih i estetskih pitanja. Želim da ovaj razgovor bude dragocen doprinos razumevanju savremenog književnog pejzaža. 

Milena Blagojević rođena je u Beogradu, diplomirala je i magistrirala filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Njeno pisanje oscilira između filozofske analize i poetske impresije, a kritički tekstovi objavljeni su joj u časopisima kao što su Letopis Matice srpske, Gradina, Savremenik, Koraci, Trag, Kult, PULSE, Stella polare, Enheduana i mnogi drugi. Autor je nekoliko recenzija savremenih književnih dela. Njena proza i eseji često istražuju unutrašnje svetove likova, metafizičke slutnje i tanane niti koje povezuju umetnost, život i misao.

Milena pripada onoj retkoj vrsti intelektualaca koji književnost ne posmatraju kao puki estetski fenomen, već kao prostor duhovne i ontološke potrage. Njena kritika je nežna, ali precizna; filozofska, ali pristupačna; uvek usmerena ka otkrivanju onog neizrečenog u tekstu.

Sreli smo se i upoznali na ovogodišnjem 68. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu i razgovarali o književnosti. Iz tog razgovora proistekla je ideja da uradimo ovaj intervju. Privukao me je njen govor koji je tih, promišljen, sa pauzama koje kao da traže pravo značenje reči.

Društvo je živi organizam, koji se preobražava u saglasju sa vremenom i okolnostima i otvara ka većem stepenu slobode  – Milena Blagojević

16.11.2025 – Beograd

Književni ESNAF

Razgovarao: Ilija Šaula

I

Čitalac ponekad uživa u knjizi ne zahtevajući dodatna objašnjenja. Ali, kod aktivnog čitaoca koji postavlja brojne zapitanosti o delu, kakvog sam definisala u pitanju posvećenom recepciji književnosti u današnjem društvu, kritika je neizostavna sfera interesovanja.

Koju knjigu trenutno čitate i šta Vas je u njoj zadržalo?

Pre svega, dobar dan i poštovanje, uz veliku zahvalnost na ljubaznom pozivu i predlogu. Zanimljiva je činjenica da trenutno, usled neobičnih koincindencija o kojima bi se moglo raspravljati u psihološkom i filozofskom smislu, moju čitalačku pažnju zaokupljaju dva dela autora koji su živeli na prelazu devetnaestog u dvadeseti vek, a odlikuju se posve drugačijim stilom pisanja i tematskim opsegom. Obe knjige podrazumevaju studiozno bavljenje naučno – istraživačkim radom, različite intencije i konotacije, i obuhvataju potpuno diferentne kulturne prostore, u sociološkom, političkom, etnološkom i antropološkom smislu. Juče sam završila čitanje obimne studije Antona Semjonoviča Makarenka, sovjetskog pedagoga i književnika, pod nazivom „Izabrani pedagoški spisi”, u izdanju preduzeća „Veselin Masleša” i prevodu Radovana Teodosića. Ova knjiga poseduje raznovrsnu strukturu i uključuje više načina čitanja, koji se prelivaju međusobno. Iako je u osnovi zbirka pedagoških studija, gde Makarenko izlaže sopstveni način rada i pristupa i ukazuje na neke nedoslednosti između pedagoških teorija i praktične primene, predlažući načine na koje se mogu otkloniti, uz stručne napomene i objašnjenja, postojanje likova, detaljnih opisa i dijaloga, što se ponekad brzo i dinamično smenjuju, daje joj i izvesne romaneskne odlike. Likovi su njegovi stvarni polaznici, što čini da knjiga poprimi i dokumentarni karakter. Metod primenjen u knjizi nužno ima i prednosti i nedostataka, ali smatram da se prevashodno mora posmatrati u skladu sa datim vremenskim periodom, tridesetim godinama dvadesetog veka, i političkim i sociološkim okolnostima u Sovjetskom Savezu. Makarenkove zasluge u pedagogiji su značajne, jer njegovo delanje ima izraženu humanističku komponentu. U svojoj komuni je zbrinuo i vaspitao mnoštvo dece lišene osnovnih egzistencijalnih uslova, često i iz disfunkcionalnih porodica, naučio ih odgovornosti, radu, međusobnoj brizi, razumevanju, solidarnosti. S druge strane, u njegovom vaspitnom pristupu ima i preterivanja u vidu prekomerne strogosti i isključivosti, što se može pripisati i samoj organizaciji društva i hronološkom okviru. Izvesni elementi Makarenkovog pristupa su svrsishodni i poželjni i danas, ali sveukupan metod nije primenljiv, jer je društvo živi organizam, koji se preobražava u saglasju sa vremenom i okolnostima i otvara ka većem stepenu slobode. 

Započela sam čitanje kompleksne etnološke studije u formi romana, dela francuskog pomorskog lekara, etnologa i arheologa Viktora Segalena „Nezapamćeni svet”, u izdanju „Službenog glasnika” i sjajnom prevodu Aleksandre Mančić. Radnja je smeštena u osamnaesti vek, premda ponire i u daleku prošlost, i proučava način življenja na Polinezijskim ostrvima, konkretno, na Tahitiju i Markizama. Knjiga sadrži obilje šarolikih i fluidnih naziva toponima, obrednih mesta, mitoloških elemenata i predmeta, i zahteva vrlo usredsređeno čitanje. Već na prvim stranicama otklanja neke široko rasprostranjene predrasude u pogledu primordijalnih naroda predsimboličkog perioda, jer se pokazuje da su oni poznavali i osnove astronomije. Nastojanje na prosvetljenju ovih naroda putem misionarskih pohoda nema pozitivne intencije, budući da podrazumeva nametanje tuđeg kulturnog obrasca. „Nezapamćeni svet” jeste naučno – istraživačko delo, što pokazuju detaljne napomene i obrazloženja običaja, koji zadržavaju i primese tajanstvenosti. Dopunska objašnjenja ukazuju i na podroban istraživački rad prevodioca. Pomalo me podseća na „Srce tame” Džozefa Konrada, knjigu koju mnogo volim, samo što je u prvom slučaju reč o avanturističkom romanu, a ovde o naučnom delu predstavljenom kroz romanesknu formu, te je „Nezapamćeni svet” znatno kompleksnija knjiga.    

Koji savremeni srpski autori po Vašem mišljenju zaslužuju više pažnje?

Savremena srpska književna scena nalazi se u stanju neprestanog kretanja, doživljava stalno proširenje i metamorfozu, obogaćujući se novim književnim delima znanih i nepoznatih pisaca. Ovde najpre treba da definišem pojam „savremeni”, zato što se on često uzima i upotrebljava ambivalentno, sa širom ili užom ekstenzijom, u zavisnosti od konteksta. Ukoliko govorimo o savremenim piscima sa širom ekstenzijom pojma, koja obuhvata i stvaraoce sa početka pedesetih godina dvadesetog veka do današnjice, mislim da Voja Čolanović tokom života nije dobio dovoljno pažnje, i pored činjenice da je njegovo delo „Zebnja na rasklapanje”, ovenčano NIN – ovom nagradom za 1987. Čini mi se da je publika i književna kritika u nekoj meri zanemarila izuzetnost i autentičnost njegovog celokupnog književnog i kulturnog rada, naročito perfektno napisane eseje i detaljne literarne studije. Radi se o izvanrednom intelektualcu, književniku, esejisti i književnom teoretičaru renesansnog obima interesovanja i široke kulture. Ali, ni njegovi romani i priče nisu zadobili potpuno adekvatan kritički pristup, koji bi podrazumevao filigransku, studioznu analizu značenja šarolikog lingvističkog aspekta njegovih samostalno kreiranih neologizama u narativnom sloju, simboličkih činilaca, filozofskih i psiholoških intencija, alegorijskih komponenata. Bio je samosvojan stvaralac, savremenik Danila Kiša i Borislava Pekića, i jednako kvalitetan književnik postmodernizma, samo drugačije tretiranog, neretko i kroz igru „homo ludens -a”, odraženu pre svega na jezičkom planu. Što se tiče savremenih pisaca u užem smislu, premda i ovde raspon definicije ne može da se precizno utvrdi, meni se još odavno veoma svidelo delo Božidara Peševa „Legenda o Vodgori”, zasnovano na građi iz slovenske mitologije, i preplitanju etnološkog i fiktivnog, ispripovedano lepim, tečnim narativnim jezikom, koji uvodi u specifičnu atmosferu gde se elementi čudesnog sveta uposebljavaju u pradavnu realnost i grade divne deskriptivne pejzaže. Knjiga ima i obrazovnu ulogu, jer zanimljiva radnja utiče na čitaoca, i razvija mu interesovanje za slovensku mitologiju, a posredno i za njene etnološke i filozofske odjeke. Odličan i raznovrstan, a manje poznat stvaralac je i Bratislav Todorović, pesnik, prozni pisac i književni kritičar, koji je nedavno obeležio tridesetogodišnjicu kontinuiranog rada. Što se tiče autora mlađe generacije, izvanredan stil pisanja i zanimljive teme imaju i neguju Boris Mišić i Marko D. Marković, kod kojih je primetno da polako i studiozno oblikuju svoja dela, uz neophodna prepravljanja i doterivanja. Priča Borisa Mišića „Moje godine za tvoje”, objavljena u zbirci „Nijanse vremena”, primer je sažetog dela prožetog dubokim emocionalnim prelivima, odlične i kompaktne kompozicije, i osećaja za lepotu i mesto reči. Što se tiče pesničkih knjiga, postoji mnogo različitih kvalitetnih stvaralaca koji svoje misli i zapitanosti o životu izražavaju u stihovnom tkivu. Izdvojila bih knjigu koja je na mene svojom originalnošću, svežinom, rečitošću, smislom za jezička poigravanja i snažnom ekspresivnošću ostavila dubok utisak, zbirku pesama Marka Milojevića „Ukleti bluz”.     

Smatrate li da su pojedina klasična dela svetske književnosti ostala nepravedno zapostavljena. Ako jesu, možete li nam navesti neki primer u vezi sa tim?

Remek – delo Viktora Igoa „Pomorci” je roman klasične književnosti koji nikad nije dovoljno duboko sagledan, i stoji u zasenku mnogo poznatijih knjiga francuskog velikana pisane reči. Pročitala sam ovaj veliki roman pre nekoliko godina i očarao me je karakterističnim načinom pisanja, mnoštvom brižljivo utkanih pojedinosti i građenjem snažnih, pomalo tamnih metafora, nadahnutih silinom i zastrašujućom uzvišenošću morske stihije, izvanredno izgrađenim junacima i obiljem tema čija univerzalnost omogućava da, uz određene izmene, mogu da se preslikaju i na savremeno društvo. Ova slojevita i vredna, punokrvna knjiga, neizostavno iziskuje pažljivo i posvećeno čitanje. More u njoj poseduje nekoliko dimenzija, koje se poimaju kroz narativni kontekst. Centralna tema je borba čoveka sa veličanstvenom, pomamnom morskom stihijom, prema kojoj se čini malen i neznatan, te je ona oda istrajnosti, upornosti i dovitljivosti, i pored naizgled nepremostivih prepreka. Stoga roman nadilazi okvire vremena i trenutka, pa čak i samog događaja, i poprima univerzalno značenje, gde i protagonista i pobesneli morski talasi figuriraju kao simboli. U svom realnom kontekstu, sadrži metafizičku i alegorijsku intenciju, sa kojom je povezano nekoliko sporednih, ali veoma važnih tema koje se tiču društvenih relacija: ljubomora, sujeta, nepoverenje, predrasude, izdaja, i o svakom ovom segmentu se može diskutovati. Avanturistički karakter romana ostaje u pozadini svih navedenih slojeva i delova koji se odlikuju višeznačnošću. Takav je i sam svršetak ove uzbudljive knjige pune preokreta, gde je emocija potisnuta, ali postoji i ispoljava se u odlučujućim trenucima. Po mom mišljenju, posredi je jedno od najboljih dela svetske literature, u kome se iznova proširuje horizont tumačenja, upravo zbog prikrivene višeznačnosti.

Možda će sledeći odgovor biti iznenađujući, ali smatram da je i „Oblomov” Ivana Gončarova, uglavnom jednostrano tumačen, sa pozicije glavnog junaka i njegove lenjosti, dok on zapravo predstavlja alegoriju celokupnog učmalog, zaparloženog duha ruskog plemićkog društva krajem devetnaestog veka. Ukoliko se apstrahuje radnja, „Oblomov” je i svojevrsno upozorenje čoveku, nevezano za epohu, kritika inertnosti i letargičnosti, dok vreme neumitno prolazi, i odnosi odlučujući trenutak.

Roman koji je nepravedno zapostavljen i gotovo nepoznat kod nas je „Veliki Mon” Anrija Alen – Furnijea, koji je u površinskim tačkama neostvarena mladalačka ljubavna priča, i istorija jednog prijateljstva, ali zahteva opsežnije tumačenje, budući da je posredi delo koje je začetak specifičnog pravca, čudesnog realizma. Ne treba ga poistovetiti s magijskim realizmom, jer se radi o potpuno drugačijem načinu pisanja, s metafizičkim uplivom, gde se stvarno neosetno preliva u irealno, i obratno, a razlika između dva sveta je skoro neprimetna. 

Da li postoji klasik srpske književnosti koji Vam se iznova otvara na nov način?

Lepota klasičnih dela leži upravo u onom ontološkom i duhovnom što se otkriva kroz više studioznih čitanja i analiza, ili u mogućnosti sagledavanja i osvetljavanja napisanog iz različitih uglova. Meni omiljeno delo srpske književnosti „Travnička hronika” Iva Andrića, roman je koji, kako je već naglašeno samim nazivom, predstavlja hroniku života i događaja u nesigurnim vremenima previranja. Međutim, raznolikost glavnih junaka romana, potpuno drugačijih karaktera, osobina i namera, koji su ravnopravni u delu, omogućava više perspektiva posmatranja, u zavisnosti od toga na koji se lik obraća naročita pažnja čitaoca. Iako su sudbine nekih karaktera odvojene, njihova psihologija, različito usmerena, uslovljava i drugačije razumevanje dešavanja na celokupnom planu romana. Štaviše, može se reći da je protagonista sam grad koji na sebi nosi tragove sudbina junaka i konzulskih vremena. Neminovnost preplitanja istorijskog i fiktivnog isto otvara još jedan prostor tumačenja.

Izabrala bih i izuzetno delo Miloša Crnjanskog „Kod Hiberborejaca”, koje poseduje zadivljujuću žanrovsku raznovrsnost, i u čijoj pozadini lebdi ime tajanstvenog naroda iz zemlje večnog sunca, smeštene negde izvan polarnog kruga, pri čemu se oseća prelivanje realnog u nestvarno i mitološko. Simbolički elementi koji izazivaju koloplet asocijacija kroz geografske i metafizičke prostore povezani su postupkom sumatraizma i nekom lirskom zanesenošću što struji kroz stranice knjige. Pojedini delovi imaju skoro dokumentarni karakter, ali su uvek prožeti kontemplativnim bićem naratora, odnosno, samog pisca. Delo „Kod Hiperborejaca” u suštini je putopisnog karaktera, pri čemu je putopis ovde samo forma kroz koju se prelamaju zapitanosti književnika o svetu i životu. I sam naslov može da se pojmi u simboličkom i arhetipskom smislu, a želja za odlaskom kod Hiperborejaca kao potraga za srećom, koju predstavlja zemlja večnog sunca. U poeziji, termin „Hiperborejci” označava skandinavske narode. Tanka nit višesmislenosti koja se prodeva kroz roman određuje njegove mnogostrane lepote.

Koji strani autori su Vam duhovno bliski i zašto?

Fjodor Mihailovič Dostojevski, prema mom mišljenju, jedan od najvećih svetskih i ruskih književnika, ponirao je u dubine ljudskog uma sa neverovatnim umećem koje je izviralo iz prirodne nadarenosti i navike dugog i pažljivog posmatranja različitih lica na ulicama i trgovima tadašnjeg Petrograda. Nijedan književnik nije tako sveobuhvatno i verodostojno dočarao sve ponore i raspolućenosti ljudske psihologije, prouzrokovane uskomešanošću misli i obuzetošću mnogim filozofskim, psihološkim i religijskim pitanjima, ili ličnim greškama koje pokreću vrtlog stradanja, i izazivaju zapitanosti o čovekovoj sudbini, u ovom svetu koji je zagonetka. Vrhunskim predstavljanjem psihologije likova, njihove rastrzanosti i patnje, nada, želja, očekivanja i stradanja, i njihovog sukoba sa sopstvenom ličnošću i čitavim okruženjem, postavio je i mnoga pitanja vezana za humanističke i društvene nauke, i otvorio prostor za promišljanje o brojnim aspektima svojih velikih romana, kao i priča i pripovedaka. Zahvatajući iz unutrašnjih dubina čovekove duše, osetio je sve njene tanane prelive koji ponekad iniciraju velike i nepovratne lomove. O literarnom opusu Dostojevskog napisane su brojne stručne knjige i naučne studije, ali njegovo delo nikad, po mom poimanju, ne može da bude u celosti protumačeno, jer svako novo čitanje otkriva drugačije, do tada skrivene slojeve unutar romana i psihologije junaka.

Misao Tomasa Mana prevazilazi okvire epohe i komunicira podjednako sa savremenicima i potonjim pokolenjima, ostvarujući se kroz vrhunska dela uglavnom teškog i spletenog jezičkog tkiva, žanrovski i stilski raznolika. Njegovi neobično sazdani junaci pripadaju različitim razdobljima i kulturama, ponekad i dijametralno suprotnim, što čini svako delo autentičnim i drugačijim od prethodnog. Poruka knjiga Tomasa Mana ima univerzalni značaj u nemačkoj i svetskoj literaturi, a ponekad se u potpunosti objavljuje tek nakon čitanja celog romana. Prostor za naučnu analizu njegovih romana i zbirki pripovedaka uvek doživljava ekspanziju, jer sadrže brojne religiozne, istorijske, etnološke, filozofske i mitološke asocijacije smeštene u originalni kontekst, ili unutar fiktivne priče, prožete istorijskim faktima. Pojedini detalji i teme knjiga ukazuju da su zasnovane i na studioznom istraživačkom procesu.

Onore de Balzak je književnik koji je u preko dve stotine romana, novela i zbirki pripovedaka svoje „Ljudske komedije”, raskošnim i razbarušenim stilom protkanim izvesnim pretencioznostima koje njegovom stvaralaštvu, u duhu epohe, daju posebnu draž, opisao čitavu lepezu svakovrsnih karaktera različitog uzrasta, stepena obrazovanja i društvenog položaja, i njihove međusobne odnose. Uvek uživam u čitanju Balzakovih dela, čak i onih koja se odlikuju slabijom kompozicijom, i volela bih da pročitam ceo opus.

Stendalov roman „Crveno i crno”, slika je razvoja jednog karaktera u sukobu sa vremenom i društvenim okruženjem, pri čemu su strasna ljubav u veoma mladim godinama, ali i nepromišljenost koja vodi greškama, neizostavni deo što određuje biće glavnog junaka. Ljubav je motiv koji se preliva u celokupnom Stendalovom stvaralaštvu, što je odlično predstavio i u divnoj emotivnoj studiji o kristalizaciji ovog osećanja koje izvire iz srca, psihološki i filozofski intoniranoj. Da povežem dvojicu francuskih velikana jednom zanimljivom činjenicom; na ovogodišnjem Sajmu knjiga nabavila sam Stendalovo delo „Balzak”.

Da li više volite autore koji pišu iz introspektivne tišine ili one koji se obraćaju društvenim krizama?

Samoća je, prema mom mišljenju, neophodan preduslov kvalitetnog stvaralaštva. Usamljenost prouzrokuje čežnju i uznemirenost, dok se pod okriljem prijatne i blagotvorne samoće, odabrane vlastitom voljom, rađaju nove ideje za pisanje. Introspektivna tišina je najdublji stepen samoće, kada autor, uronjen u koloplet vlastitih misli, ne primećuje nikakve šumove niti pokrete oko sebe, jer se u mislima izmešta na literarnu ravan. Pisac treba da poseduje veliki stepen koncentracije, ali i intelektualnu radoznalost koja mu omogućava da formira konture dela, a potom i da oblikuje fabulu i njene sastavne elemente, i da odredi temu romana. Tada podsticaj za stvaralaštvo može da dopre i iz uskovitlanog sveta u kome obitavamo. Neki slučajno primećen znak ili predmet može da se preobrazi u izvor inspiracije. Moje preferencije su uvek usmerene ka autorima koji pišu iz introspektivne tišine, njihovim ličnim promišljanjima i zapitanostima povodom celokupnog okruženja, i u specifično estetskom, i u psihološkom i filozofskom smislu. Međutim, to ne znači da se oni, okruženi okrepljujućom samoćom, ustručavaju da ponekad progovore i o društvenim krizama, samo je njihova poruka obično latentna i suptilna. Svakako su nam potrebne obe vrste autora.

II

Knjiga otkriva nove, neistražene svetove ljudske duše. Čitanje je putovanje kontemplativnim stazama gde čovek sebe iznova pronalazi i preispituje. Aktivan i posvećen dugogodišnji čitalac postepeno stiče i razvija kritičku svest kojom potencijalno postiže pozitivan uticaj na sopstvenu stvarnost, pa i šire. 

Šta Vam knjiga omogućuje što nijedan drugi medij ne može?

Knjiga predstavlja područje nepresušnog izlivanja uobrazilje aktivnog čitaoca, u granicama definisanim žanrom i odnosom jezika kojim se literarni svet uobličava prema realnosti. Nijedna prikazivačka umetnost ne može da pruži slobodan estetski doživljaj kakav postoji u književnosti. To se zapaža na primeru filmova, naročito ako su u pitanju ekranizacije klasika. Bitni delovi radnje neretko su izostavljeni, čak i kada je reč o neosporno kvalitetnom i vrednom filmskom ostvarenju, a psihološka struktura likova dočarana u znatno manjoj meri. Vizuelne umetnosti, posebno film, obraćaju se percepciji čoveka, i sužavaju prostor njegove imaginacije, pošto junake romana predstavljaju na određen, jednoznačan način, zaokružen i celovit, prema zamisli režisera. Njihovo preslikavanje u svest gledaoca vrši se neposredno, i igra razuma i uobrazilje biva umirena, ili posve potisnuta. Slika je predstava samo jednog događaja, istrgnutog iz vremenskog kontinuuma i izmeštenog u reon večne sadašnjosti na umetničkoj ravni. Ona pokreće delovanje uobrazilje, ali je kontemplacija ograničena zbog njene zaustavljenosti unutar beskonačnog trenutka. Književnost je vremenska umetnost, a knjiga je nalik perdurantističkoj slici, koja je tokom čitanja u stalnom preobražaju, i inicira razvoj misaone aktivnosti. Još ranije, napisala sam da knjiga otkriva nove, neistražene svetove ljudske duše i da je čitanje putovanje kontemplativnim stazama gde čovek sebe iznova pronalazi i preispituje. Aktivan i posvećen dugogodišnji čitalac postepeno stiče i razvija kritičku svest kojom potencijalno postiže pozitivan uticaj na sopstvenu stvarnost, pa i šire. 

Da li čitanje za Vas ima terapeutski, estetski ili filozofski karakter — ili sve to zajedno?

Terapeutski, estetski i filozofski karakter čitanja su neodvojivi prilikom aktivnog čitalačkog pristupa i nalaze se u međusobnim kauzalnim vezama. Preovladavajuća komponenta umnogome zavisi i od sadržaja književnog dela. Postoje kvalitetne knjige koje su po svojoj poetici u celosti estetske i predstavljaju paradigmu umetničke lepote, jer se odlikuju savršenim, kristalnim i zaokruženim stilom. Stoga je na njihovim stranicama ova komponenta izražena, naročito u delovima deskriptivnog karaktera, čija prijatnost umiruje čitaoca. Shodno vokaciji, uvek u njima pronalazim i filozofske naznake, koje kroz predele filozofije lepog u promišljanju vode do suštine i istine. Terapeutsko dejstvo lepote je neizostavno, budući da ona umiruje i uliva blagotvorna osećanja. Međutim, velika i značajna književna dela, nadasve, punokrvna klasična literatura, ali i neki biseri iznedreni iz oblasti kvalitetne savremene književnosti, imaju neverovatnu, vulkansku snagu, kojom uzbuđuju i potresaju čitavo ljudsko biće, ispunjavaju ga zapitanostima, kolebanjima, i podstiču ga da neprestano kritički posmatra sveukupnu društvenu svakodnevnicu, počev od vremena nastanka pismenosti do razdoblja u kome živimo. Čitanje ovakvih knjiga istovremeno je i samouzrastanje čoveka, gde je filozofski karakter dominantan, jer se obraćaju njegovoj uskovitlanoj misli koja traga za odgovorima. Njihova lepota nije specifično estetska, već je uzvišena, pošto leži u celokupnom doživljaju, a terapeutsko dejstvo se postiže kroz katarzu.

Kako birate knjige koje ćete čitati — intuicija, preporuka, slučajnost?

Obično se vodim intuicijom i vlastitim književnim ukusom, i orijentacijom koja obuhvata prilično raznovrstan i širok dijapazon, počev od literature antičkog doba, preko neprolaznih klasičnih dela do savremenog razdoblja. Pošto sam recenzent i književni kritičar, za mnoge knjige saznajem i na osnovu profesionalnog interesovanja. Smatram da su i preporuke veoma važne za otkrivanje novih knjiga i širenje literarnog univerzuma. Ovde podrazumevam stručne i detaljne preporuke vrsnih poznavalaca književnosti, ali i prikaze na društvenim mrežama i u književnim grupama, koji pokreću diskusiju o pročitanim delima i otkrivaju ponekog novog autora, ili podsećaju na zaboravljena literarna ostvarenja iz prethodnih vremena. Prostor globalne mreže, odnosno interneta, nudi nam mogućnost lakog i brzog pristupa informacijama. Može da se koristi veoma pametno i svrsishodno, uz neophodnu dozu opreza, zbog upliva raznih pogubnih artificijelnih konstrukata, i da pojednostavi neke etape istraživačkog postupka, pružanjem tačnih podataka o knjizi i stepenu njene dostupnosti. Unutar svoje lične biblioteke, čiji priličan deo, prema rečima velikog Umberta Eka, teoretičara književnosti i filozofa, predstavlja antibiblioteku, koja se sa proticanjem vremena skoro sinhronizovano smanjuje i proširuje, biram ih isto putem intuicije ili sa unapred formiranom namerom, kada iz ličnih ili profesionalnih razloga poželim da pročitam jednu određenu knjigu. Ponekad se desi i da knjigu nabavim sasvim slučajno, bez preteranih očekivanja, a da me vrlo prijatno iznenadi.

Kakva je, prema Vašem viđenju, recepcija književnosti u današnjem društvu?

Recepcija književnosti u današnjem društvu predstavlja veoma složeno pitanje. Pošto književnost nije egzaktna nauka, i subjektivni upliv u izvesnoj meri je neizbežan, potpuna i precizno utvrđena objektivnost nije izvodljiva, ali je moguće da joj se aproksimativno približimo. Približno objektivna slika recepcije književnosti u današnjem društvu formira se sagledavanjem tri proizvoljno određene grupe čitalaca; ljubitelja književnosti, sa manjim ili većim literarnim pretenzijama, užeg opsega kompetentnih književnih kritičara, koji su obrazovani u domenu literature i, shodno tome, poseduju znanje o književnoj teoriji i stručnim terminima koji se koriste prilikom analize, i poklonika literature iz sličnih profesionalnih oblasti. Recepcija književnosti se razume kao razumevanje i prihvatanje određenog dela, te je stoga važno osvrnuti se na pitanje šta čitalac u tom delu percipira i poima, i kako artikuliše svoje viđenje, kada to čini. Međutim, potrebno je i definisati pojam prosečnog čitaoca. On je donekle izgrađenog ukusa, manje ili više obrazovan, a ono što ga zanima u literaturi jeste potreba za pronalaženjem dubljeg smisla naše egzistencije, ali na intuitivnom nivou, bez akademskih nastojanja. Na osnovu temeljne analize, koju sam sprovela među čitaocima različitih profila za potrebe jednog svog predavanja, zaključila sam da su dela koja su najprijemčivija široj populaciji trileri, naučna fantastika, možda u još većem stepenu epska fantastika, ljubavni romani, popularna mitologija, romansirana istorija i putopisi. Cenjena su i dela autofikcije i romani koji se bave nekom vrstom aktivizma, dok je popularna psihologija i dalje u vrhu, ali se može zapaziti blag pad interesovanja za takve knjige u odnosu na prethodne godine. Što se tiče stručnih knjiga iz teorije književnosti i humanističkih nauka, ne postoji šira recepcija izvan profesionalnih krugova, zbog kompleksnosti i akademskog načina pisanja, kao i činjenice da ovakva dela zahtevaju izuzetnu pažnju, koncentraciju i posvećenost. Veoma mi je žao zbog toga, jer su dela iz oblasti teorije književnosti i humanističkih nauka kvalitetno opremljena, sa detaljnim napomenama i objašnjenjima upotrebljenih pojmova, podstiču intelektualnu radoznalost i razvoj misli i od izuzetne su važnosti za opštu kulturu i kulturni život u celosti. 

III

Filozofski elementi se unutar književnog dela često prožimaju sa psihološkim, pa su ova dva pristupa neraskidivo povezana. Pitanje lepote i tajanstvenih dubina ljudske svesti u potrazi za razumevanjem u svetu, kao i suprotstavljenost pojedinca sredini u kojoj obitava, preovladavajuće su teme mnogih literarnih ostvarenja, naročito druga navedena, veoma prisutna u savremenoj literaturi.

Kako filozofija oblikuje Vaš pristup književnoj kritici?

Filozofija, i estetika kao njena specifična oblast, neraskidivo su povezane sa književnom teorijom. Pošto filozofija, u pojmovnom smislu, sadrži više uvezanih pravaca, ona je jednim delom usmerena ka pozitivnim, prirodnim i društvenim naukama, a u području estetskog, ontološkog i duhovnog vrlo je bliska književnosti, s tim što filozofija i književna teorija imaju, svaka ponaosob, svoj metod, način i pravac istraživanja, koji se dodiruju i prepliću na polju književne kritike, kada kritičar unosi u svoje tumačenje i filozofske elemente, kao što je, shodno obrazovanju i profesionalnom opredeljenju, slučaj sa mnom. Književnoj kritici pristupam s nastojanjem da prikažem suštinu i strukturu dela koje analiziram, i na literarnoj ravni uočavam određene filozofske asocijacije, koje transponujem u literarni kontekst. Podrazumeva se da književni i filozofski elementi kritike treba da stoje u ravnoteži, jer bi preterani upliv filozofskih pojmova zamaglio i zasenio stvarnu intenciju književne kritike, pa bi radnja bila potisnuta u odnosu na analizu. Zastupljenost filozofskih činilaca u kritičkom pristupu zavisi i od sadržaja i tematike književnog dela. Međutim, kako su u mom bavljenju književnom kritikom filozofija i književnost nerazdvojno povezane, većina tumačenja, izuzev u slučajevima kada priroda knjige ne uključuje filozofski aspekt, prožeta je filozofskim i metafizičkim elementima.  

Šta mislite, koje klasično filozofsko delo može da zadobije širu recepciju čitalačke publike i zašto?

Mogućnost šire recepcije klasičnih filozofskih dela uslovljena je uzajamnim sadejstvom više parametara. Prevashodno, određena je sadržajem i tematikom knjiga, ali i stepenom intelektualne zainteresovanosti i želje za istraživanjem kod prosečnog čitaoca. Prethodno sam objasnila da su stručne knjige iz filozofije odlično opremljene, sa detaljnim obrazloženjima u vidu referenci umetnutih na adekvatnim mestima, i preciznim definicijama filozofskih termina. Teodor Adorno, nemački filozof i sociolog, napisao je rečnik filozofske terminologije koji može umnogome da posluži prilikom tumačenja filozofskih dela, a postoje i brojne enciklopedije snabdevene podrobnim eksplikacijama filozofskih pojmova. Pored toga, u današnjem razdoblju razvoja naučnih tehnologija definicije su lako dostupne na internetu, s tim što treba biti obazriv i koristiti samo relevantne sajtove. Prosečnom čitaocu, izvan profesionalnih i njima bliskih krugova, ponekad je veoma teško da se probija kroz gustu terminologiju i neobičnost konstrukcije filozofskih rečenica, i da uočava međusobne pojmovne veze. Stoga bih zainteresovanim čitaocima najpre preporučila da se okvirno upoznaju sa filozofskim temama, putem pitko i prijemčivo napisanih knjiga, kao što su dela Lućana de Krešenca, objedinjena pod naslovom „Istorija filozofije”, sa specifičnom podelom kroz istoriju civilizacije. Što se tiče stručne literature, sugerisala bih im da pročitaju „Misli” Bleza Paskala, znamenitog francuskog filozofa i fizičara, vrlo lepo napisanu i, prema mom viđenju, laganu filozofsku knjigu. Smatram da bi širi auditorijum mogle da zainteresuju i Platonove studije „Ijon”, „Gozba” i „Fedar”, u smislu rasprave o umetnosti podražavanja, ljubavi i lepoti, jer se, u izvesnom vidu, mogu čitati i kao klasične drame.  

Da li postoji filozofski pravac koji Vas najviše inspiriše u tumačenju književnosti?

Moj pristup tumačenju književnosti najčešće sadrži elemente estetike i ontologije, budući da sam uvek u potrazi za onim suštinskim i načinom njegovog uposebljenja, objavljivanja u literarnom vidu, ukoliko koncepcija knjige to dozvoljava. Filozofski elementi se unutar književnog dela često prožimaju sa psihološkim, pa su ova dva pristupa neraskidivo povezana. Pitanje lepote i tajanstvenih dubina ljudske svesti u potrazi za razumevanjem u svetu, kao i suprotstavljenost pojedinca sredini u kojoj obitava, preovladavajuće su teme mnogih literarnih ostvarenja, naročito druga navedena, veoma prisutna u savremenoj literaturi. Ako se pažljivo posmatra struktura nekih književnih ostvarenja, zapažaju se simboli i motivi koji vode do filozofije presokratovaca i zapitanosti o uzroku sveukupnog kosmosa i poretka stvari. Na osnovu prethodne analize, mogu da kažem da inspiraciju pronalazim na samom izvoru filozofije, u Platonovom i Aristotelovom idealizmu, posebno kada je reč o ideji lepog, koja se jedina ukazuje ljudskom oku u zamišljenom kontemplativnom uzletu, ali i u Hegelovom i Kantovom objektivnom idealizmu i Brentanovom psihološkom konceptu intencionalnosti. Možda i u kartezijanskom dualizmu, u rascepu između res cogitansi res extensa, koji se primenjuje u nekim delima o podvojenosti ličnosti.  

Kako vidite ulogu književne kritike danas — da li ona još ima moć da oblikuje čitalačku svest?

Kvalitetna književna kritika, utemeljena na ozbiljnom i studioznom pristupu, neophodna je radi poboljšanja recepcije književnosti u savremenom društvu. Literarna produkcija današnjeg vremena, koja svake godine iznedri mnoštvo stilski i žanrovski raznovrsnih dela u oblasti proze i poezije, iziskuje znatan broj književnih kritičara koji bi je približili čitalačkoj publici. Ovde se postavlja pitanje kakva književna kritika treba da bude, da bi zainteresovala čitaoca i pobudila mu ljubav prema određenoj vrsti literature. Bazični parametri književne kritike su stručnost i objektivnost, i lišeni su uplitanja vanknjiževnih elemenata, u smislu afiniteta ili odbojnosti, usmerenih ka samoj ličnosti pisca, tematici njegovog dela, ili ličnih preferencija kao presudnog kriterijuma vrednovanja. Nemoguće je u potpunosti odstraniti primese subjektivnosti, jer relacije u književnosti nisu matematički definisane, ali postoje stručna merila i literarni metod koji rezultiraju približno objektivnim sagledavanjem. Književna kritika je veoma važna, jer poseduje sposobnost da probudi interesovanje čitaoca i pokaže mu određene smernice putem profesionalnog tumačenja. U eri društvenih mreža i međusobnog povezivanja čitalaca različitih profila, preporuka može da se iskaže i u vidu prikaza i utisaka na privatnim sajtovima i u književnim grupama. I sama ih pišem, s tim što nikad ne predočavam utiske, već uvek sastavljam prikaze koji ponekad, i izvan profesionalnog okvira, zadobijaju odlike recenzija. Pokatkad i jednostavno napisana preporuka, prožeta emocijom, prouzrokuje interesovanje za knjigu. Međutim, ozbiljna književna kritika, koja zahteva posvećenost i koncentraciju čitaoca, jeste conditio sine qua nonliterarne scene. Postoje brojni kvalitetni kritičari čije analize čitam sa zadovoljstvom. Takođe, moram da istaknem da sam protivnik upotrebe veštačke inteligencije prilikom književne analize, ali srećom, u ovom momentu nema opasnosti za književnu kritiku, jer se proizvod navedenog postupka veoma lako prepoznaje, po odsustvu emocija i onog duhovnog prosijavanja, koje u umetnosti vodi do istine. Čitalac ponekad uživa u knjizi ne zahtevajući dodatna objašnjenja. Ali, kod aktivnog čitaoca koji postavlja brojne zapitanosti o delu, kakvog sam definisala u pitanju posvećenom recepciji književnosti u današnjem društvu, kritika je neizostavna sfera interesovanja. 

PODELITE OVAJ TEKST NA: