detalj slike: KRK Art dizajn

KRISTALI BIĆA SAŽETI U MEDALjONE MISLI

 Mr Milica Jeftimijević Lilić

U književnom svetu ime Olga Pantović Vulićević ne odjekuje i ništa ne otkriva, kao ni krajnje redukovana biografija koja ipak  odaje svestranog stručnjaka. "Piše i slika od detinjstva, pedijatar, alergolog, neurolog i psihijatar razvojnog doba." Nedostaje glavno, pesnikinja od dara, stroga u vladanju pesničkom građom misaono raskošna, suspregnutih emocija, bujnih vizuelizacija ideja koje ne samo verbalno već i u vidu ilustracija  prate njene pesme.

Čitajući njenu zbirku Čekaću u letu, ( festina lente) oksimoron nas upozorava da oprezno ulazimo u njene pesme koje su supstrat duhovnih spoznaja, sažeta filozofija života, strogo isfiltrirani produkti duha koji prodire u suštinu egzistencije, predanja, sopstvenog poslanja i ljudskog smisla uopšte. Knjigu otvara antologijska kratka pesma Puž duboke simbolike, jer vukući teret puž za sobom ostavlja nutrinu u kojoj je spoj stvarnog i metafizičkog:

Svileni za njim sjaj

Zemljom provuče mesečinu.

Ne znajuć' putu kraj

tovarom ispuni sudbinu.

Nije li to slika stvaralačkog bića koje se kroz napore i borbu preobražava i što je teret veći, to je i sjaj jači, to je zapravo opravdvanje smisla tereta koji ga nije smrvio već prosvetlio.

 Lalićevski rečeno, stroga mera je glavna odlika ove zbirke misaone poezije koja odaje stoika svesnog svoje ljudske prolaznosti, pritisnutog teretom vremena koje nedvosmisleno sugeriše granice, iako duša koja je stalno iznad sputavajućih okvira žudi beskraj, let, nova otkrića i sebe i sveta. Ali, " mi smo samo sad/ prokleto sad". Stoga poetesa destiliše svoje biće, izdvaja mirise sopstvene umnosti i emocionalnosti i pohranjuje ih u male bočice poput skupocenih parfema da kroz reči oživljavaju jedan kontemplativni svet, jedno disciplinovano  držanje života u svojim rukama lišeno iluzija da on neće iskliznuti i vratiti se tamo odakle je i došao. Pa, ipak:

Izvesnost

Postoji.

Ima prepoznatljivost i mir.

Koliko god da je mala,

Lepa je

I nezamenljiva.

Ima zrno istine

-tačku u kosmosu,

ulaz u mali raj,

ima zrake koji

odnekud dolaze,

izvesnost

miluje.

             (Izvesnost)

Iz svete svrhe zrna da  se ovaploti, kojeg je poetesa veoma svesna,  te hrabro razvija svoj umni potencijal,  da ga preda  određenoj formi koja će sačuvati obris jedinstvenog bića koje je uspelo da bude to što jeste. Unikatno kreativno biće, sasvim svoje,  drugačije od bilo koga, jer je rastom crplo iz obilja sveta i transfirmisalo klice date primislom da budu otkrivene, oplođene i preobražene u večne istine sačuvane kroz poeziju:

Slutila sam i sada znam

da umiraću dok ne budem živela.

Dogoreva vatra u šumi požara

I svejedno je sa koje litice ću se baciti.

Čekaću u letu.

Večnost će potrajati u tom sunčanim danu

A zatim ću dugo putovati kroz reku

Zemlju i drvo,

možda i dalje,

kroz pticu i ženu

u milosti Božijoj voljenu

da voli.

Na šta ukazuje stih, o slutnji o umiranju, dok ne budem živela... Na kakav se to život misli? Ne žive svi koji prođu životom jer su rođeni i jer stupaju u poredak koji to podrazumeva.

Ovde se, verujemo,  misli na onaj skroviti vid življenja kada se ostvaruje najdublji susret sa sobom, kada se postavljaju najdublja ontološka pitanja  i dosežu odgovori koji vode u transcendenciju, kada se sopstveno biće iz obruča životne pragme otrgne i uzdigne u najuzvišenije sfere samospoznaje i samoostvarenja, u opredmećenje duše. Stoga, se bez bola može zamisliti da ta sušt života projavljena kroz logos, kroz stihove ne podleže zakonima vremenitosti i kraja koje ono surovo nagoveštava jer iz te božanske klice iz koje su došle reči, nicaće potom nova sušt u vidu reke, trave, žene... Nicaće ljubav  koja ih je pokrenula i sačuvala njihovu dubinu i smisao.

Paradoks je česta figura koji poetesa rado koristi da bi potencirala značenjski efekat svojih pesama.

Smisao muško- ženskog spajanja, zanosa predavanja i strasi i otrežnjenja, dočarava višeznačna   pesma  Orfej i Otelo, krupne figure u metaforičkom smislu, zavodljivost reči, magija mesečine koja dariva "toplu jezu spajanja". Ali, vaga Dezdemonine duše ne meri očekivano i kazna je neizbežna, a pesma nagrada jer je spojila mitsko i esencijalno, žudnju za rađanjem, ostvarenu verbalizovanu lepotu  na koju se nadovezuje Blagodat tla, sve ono što se  crpi iz prostora, mitologije kroz obrasce ponavljanja u pojedinačim iskustvima. Svest o moći tame da nas proguta vraća nas trenucima bivanja u punoći strasti i spajanja sa voljenim, pod okriljem neba koje  nas prigrli i učini da se osećamo delom večne modrine i neizmerne širine.

Nije se stopio s kamenom

Savečnošću kristala,

 gledao svet

kroz okna zelenog safira (...)

Eno je bela vila

Blagosti rasipa

Zvezdani štit

 Sedi u šumi duhova kraj izvora

Gde prapočetak je sam.

Ne nije to onaj toli plam

Srcu drag

Došao da utoli žeđ,

 već krvnik bled.

Poleti, bela ptico,

dosegni obalu drugu,

putniku biser daj.

Ni njemu sreća stigla nije

ni priči ovoj

nije kraj.

                    (Očekivanje)

Poezija ima moć da trenutak pretvori u večnost  a očekivanja u neizvesnost i razočarenja, ali ta večna igra dvanja i uzimanja traje od iskona i generira nove doživljaje i celovite literarne sadržaje.

No iz njih, tih snova i očekivanja, ma kakva bila, nicaće ljubav  koja ih je pokrenula i sačuvala njihovu dubinu i smisao, bekstvo iz sveta u sebe, u poeziju:

Stojim, u meni je lom

Život huji k'o vreme

Poklonila sam se,

Uzeta sam

Postajem kamen, zemlja, stena.

Mir i jeza me davi vrela

 I nisam završila svoj beg. (Život)

Spoznaja istine da smo vatra koja preobražava, pročišćuje i otelovljuje našu suštinu, uverenje da nismo ništavna smrtna bića beć večna vatra, kao što to u zbirci pesama Vatra i ništa, Branko Miljković sugeriše, jer iz pesme Olge Pantović Vulićević progovara Biće, istina  života koji je i muka i radost, praznina i punoća, trenutak i večnost. Istina jezika koji se iznova rađa u svakoj pesmi, prinavlja novim rečima (nemera, prezav, blagostivo, još od postama...) i sjajem duše koja ih je iznedrila u katrenima, tercetima, distisima i sonetima (Mesec na čelu).

Odlazim

da se uvijem u stvarnost

slikama sveta

i dodirima,

vremenom

i razdaljinama,

na tlu,

u borbi,

skrivajući se.

                   (Odlazak)

Pesnikinja Olga Pantović Vulićević, progovara i o iskonskoj samoći čoveka, („Evo me tu usred strašne samoće“, B.Miljković) bez obzira na bližnje, na one koji nas vole, tu samoću može poreći samo spajanje sa višim ja, sa univerzumom, Apsolutom, odnosno kreativnim dosezanjem tih visina koje nadomeste sićušćnost koju ljudsko biće u sebi često spozna pred beskrajnim tajnama postojanja, eshatoloških misterija i nepoznanica kakave često jesmo sami sebi:

Moje opsene su k'o koprene velova

Iza zida, mukla i sama,

Idem po krugu gluvih svetova,

Uzaludno još od postama...

Pa, ipak, blagoslov je pripadanje, postojanje nekoga čiji dodir leči i okvir u kojem smo čini smislenijim i dragocenijim:

Samo su dugi putevi povratka

Mogući dolasci i ruka dodira

Čije blaženstvo blagostivo tka

Sliku življenja unutar mog okvira.

                                          (Ruka dodira)

Zbirku Čekaću u letu, odlikuje snažna metforičnost, višeznačni simbli (mesec, reka, put, sudbina... ) prisustvo metonimije, personfikacije, bujan kolorit, raskošna ekspresija, glorifikacija ljubavi i snage,  i nadasve stamenost stoika koji se bez iluzija sudara sa vremenom i konačnim istinama.  Njen Sizif (kojim se zatvra hod kroz magme i mesečine) ne vajka se zbog tereta, moli samo da mine trenutak klonuća, da ne udahne pakao tame jer ga onda na vrhu očekuje osmeh duge, nagoveštaj lepote i smisla posrtanja pod teretom nagoveštenim u početnoj pesmi Puž. Time se zapravo zaokružuje poetika tragača za lepotom, za ispitivanjem sopstvene snage i izdržljivosti, za stvaranjem vrednosti kakva je pesma, za afrimacijom života u svoj punoći i kontarstima koji nas nekad sputavaju a češće podstiču da se borimo i izborimo, da opravdamo vreme koje nam je dato  da bi time bio ispunjen naš duhovni, kreativni i ljudski smisao.

U Beogradu, avgusta 2025.

PODELITE OVAJ TEKST NA: