detalj slike: KRK Art dizajn

Odlomak iz priče ,,Vojnik'' (nova zbirka ,,Priče iz mećave i tmine)

Boris Mišić

Mada Goran više nije bio siguran da li je zaista dobro prošao u toj podeli karata. Činilo mu se da bi čak i na Grabežu bio bezbedniji, nego ovde. Tamo bar znaš ko ti je neprijatelj. I gde je. Tvoji drugovi su svuda oko tebe. Uprkos blizini smrti, postoji i neki osećaj sigurnosti. Ovde ga nema. Samo tišina. Pustoš. Zjapeće rupe od kuća kroz koje huji, vrišti i cvili decembarski vetar, svrdlajući ti po mozgu i donoseći neobjašnjiv strah u svaki kutak tela i duše. Na momente taj vetar liči na glasove, koji vrište i dozivaju iz tame. Ovde si izgubljen, prepušten mrklom mraku i nepoznatoj sili koju ne možeš ni da imenuješ, niti objasniš.

Sve je to zbog ovih prokletih ruševina, pomislio je. Naprosto su nepodnošljive noću, samo to je u pitanju, tešio se, nema tu ničeg natprirodnog ni neobjašnjivog.

Ipak, čuo je i priče, svi su ih čuli, i od ranijih regruta, i od sadašnjih.

Priče o neobičnim zvucima koji se čuju noću. O bledoj seni koja plače i cvili, dok u rukama drži nešto u naručju-majka sa bebom. O glasovima koji su dolazili sa koševa sa nekadašnjeg školskog stadiona, i jezi koji je izazivao osećaj da te neko...da te nešto gleda sa njih. O pogledima koje osećaš na sebi dok kasno noću izlaziš iz kasarne da se olakšaš, iako nikoga nigde ne vidiš. Mnogo je priča bilo, sve ih je već znao napamet, ali nije ih, barem na površinskom nivou, uzimao za ozbiljno. Delom ih je smatrao kao posledicu preteranog straha, a u strahu su velike oči (mesto je, uistinu, tako razoreno i lišeno života, posedovalo turobnu i zlokobnu atmosferu), a delom kao nastojanja pojedinaca da se prosto izvuku iz vojske, simulirajući ludilo ili neki psihički poremećaj pričom o priviđenjima.

Negde duboko, duboko u sebi, ispod površine, tamo gde je zaključano za sve druge, pa i najbliže, naslućivao je, ne, ne naslućivao, znao je, da u svim tim pričama ipak ima nečega.

Pokajao se što nije krenuo sa Momirom, koji mu je bio dodeljen na straži. Momir mu je jasno stavio do znanja da ne namerava da provede tu noć, niti da obavlja tako besmislenu stražu. Goranu nije bilo jasno kako Momir misli da po noći, uz toliko punktova vojne policije stigne kući, ali sad nije vredelo više o tome misliti. Goran pomisli da je bolje da je krenuo sa prijateljem. Pa šta i ako ih uhapse? Prenoćili bi par večeri u vojnom zatvoru u Kamenici, i ništa više. I to je bolje nego zuriti u pomrčinu, trzati se na svaki fijuk vetra razmišljajući da li isti proizvodi prirodne zvukove ili ne, da li se iza pahulja koje gusto padaju kroz noć kriju neki nezamislivi i smrtonosni oblici...

Zatresao je glavom da odagna takve crne misli, i ponovo uzdahnuo. Kad je već ostao ovde, pogrešio je što se slepo držao pravila. Zašto je morao da ostane sam u ovoj odvratnoj kućetini? Mitar ga je zvao da stražari s njima. Izgovorio se da su mu mrski Damir i Slaviša (što i jeste bilo istina) i da ne može da zamisli da sa njima provede noć. Prava istina je bila da nikad nije smeo da rizikuje, i da se uvek strogo pridržavao pravila. Plašio se sankcija. Sada je uvideo koliko je to bilo besmisleno. Ko će od oficira sad da napušta topli krevet, šolju kafe i čašicu rakije, dobro meze, da bi bauljao po snežnoj pomrčini proveravajući stražu. Možda jedino Torbica, on je bio dovoljno surov i napaljen na sve ovo, ali sumnjao je da i on najverovatnije negde već leži pripit. A i šta da ga uhvate da nije na svom stražarskom mestu? Šta bi mu uradili? Streljali ga? Sigurno ne. Najverovatnije bi dobio nekoliko dodatnih straža ili požarstava za kaznu, ili ribanje klozeta. Jaka stvar.

Sišao je niz stepenice, i vani ga zapuhnu već polumećava, koja je fijukala iz pomrčine. Pogledao je niz put. Otprilike dve stotine metara delilo ga je od stražarske kuće gde su bili Mitar, Damir, Slaviša i Pop. Tamo imaju i peć. A hladno je. Baš bi mu dobro došlo da se zagreje. Ali tih dvesta metara sada su mu se činila kao dva kilometra. Koraknuo je u tamu, i pomislio, nevoljno, najednom očajan, šta bi sve moglo u njoj da mu se nađe na putu.

Šta bi moglo da ti se nađe na putu, idiote, sam je sebe prekorevao. Možda jedino kakav pas lutalica, ili lisica. Kurjak, ako ga zima i glad isteraju iz šume. Šta bi drugo moglo? Vampir? Vukodlak? Duh?

Možda mrtva majka sa bebom u naručju, koja cvili iz mraka, šapnu mu neki zlobni glas iz podsvesti.

Zastao je, buljeći kroz tamu i sneg koji ga je već štipao za oči. Doneo je odluku, i teška koraka se vratio u kuću. Već će naći neki bedni izgovor, mislio je. Mrak, hladnoću, lošu vidljivost, ne sme se napuštati stražarsko mesto, možda baš sad iznenada naiđe Torbica, itd. Pitao se da li su svi ti izgovori dovoljni da pred sobom sakrije pravu istinu-bio ga je strah da pređe sam tih dvesta metara, iako je imao pušku na ramenu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: