detalj slike: KRK Art dizajn

KO JE ZAPRAVO MAJKA, ILI MOGUĆE U NEMOGUĆIM USLOVIMA

(Đorđe D. Sibinović, Plač mačke božje, drugo izdanje, Glasnik, Beograd, 2022) 

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Čovek je uvek zatečen pred neponovljivošću životnih vidova u kojima se ispoljava ono nedokučeno, istina egzistencije koja se otelotvoruje u pojedinačnom, a literatura nas po ko zna koji put podseti na to.

U susretu sa knjigom Plač mačke božje, Đorđa D. Sibinovića, pitamo se, može li se život koji je predmet umetnosti, pomeriti, unaprediti i promeniti, posredovan njome?

Ma, kako se činilo da nema tema koje nisu litetarno tretirane i da je uglavnom sve rečeno o životu, uvek nas ovakve knjige iznenade jer nas teraju da se zamislimo nad sopstvenim predstavama o čoveku, materinstvu, sudbini, zlu i stradanju. Tim pre, što ih je život iznudio, što su došle kao rezultat pokušaja da se nečiji život olakša, pa tek da se, i to u vidu filma, u večnost prelije jedna teška životna drama porodice u koju je stigla prinova sa neizlečivom bolešću.

Veliki umetnici najčešće nisu veliki samo u svojim ostvarenjima, već i u postupanjima, potrebi da drugima budu podrška ili, kao u ovom slučaju, gotovo spasioci. Naime, veliki reditelj kultnih filmova, Bure baruta, Čuvar plažeu zimskom periodu, Pas koji je voleo vozove i drugih, Goran Paskaljević odigraće ključnu ulogu u sudbini nepoznate porodice na koju ga je Promisao uputila, sa njim i Scenaristu, koji je u svemu učestvovao i kroz ovaj narativ sve opredmetio.

Čitajući knjigu Plač mačke božje, Đorđa D. Sibinovića vidimo da  se  preko autoriteta umetnosti može u najdirektnijem vidu učestvovati i preusmeravati tok nečijeg života. U ovoj originalnoj knjizi, kolažne strukture, gotovo jedne hrestomatije iz koje se mnogo toga može naučiti  (traktat o pisanju filmskog scenarija), i  koja je fuzija više žanrova, sve je čvrsto smisaono povezano te se svet dela i život  snažno prožimaju. Zapravo, treba reći da je ovo jedno otvoreno delo kojem  cilj nije da potvrđuje žanrovske konvencije, već da ih krši sugerišući  širinu života, silinu dramatike koja se u njemu ispoljava sticajem tragičnih  okolnosti i ljudskom plemenitošću instruisanih gestova,  te za koju je karakterističan postupak oneobičavanja. Predmet književne obrade, angažovanjem aktera  dela, transformisao se od primarnog fakticiteta u kojem je sve bilo protiv života, u bajku sa srećnim krajem koja je izrodila i vrlo uzbudljiv književni narativ.

Šta sve tome prethodi?

Sve počinje nekom vrstom preludija, u kojem je sve nagovešteno, (da bi se u jednom momentu i na taj uvod s razlogom reflektiralo) tragičnom epizodom iz 1885. kada je izvesni  Vofgang Holc, majstor za obradu kamena,  angažovan da radi za cara Franju Josifa I kako bi porodici obezbedio stabilne prihode i lakši život. To ga dovodi na Jadrnsko more nadomak Opatije. Snažni odjek kamena koji se sa njim odronio u more i odneo ga, na simboličkom planu nagoveštava novu sličnu dramu u savremeno doba, ovde u Srbiji.

„Kakva tragedija, šta će biti sa bolesnom devojčicom“, izgovara nadzornik ekipe u bezuspešnom pokušaju njegovog spasavanja. Bolesna devojčica je došla na svet, ko će se sada pobrinuti za nju. Da li je otac u bespomoćnosti pred nesrećom izlaz potražio u čeljustima mora ili se nesreća multiplicirala sama od sebe... Tek kroz dalji tok fabule ovo će se pokazati kao uvertira i direktna najava glavne drame knjige Plačmačke božje koji sledi. Na tom mestu će potom glavni akteri dela, Goran Paskaljević i Pisac, budući  scenarista, razgovarati o novom filmu koji treba da govori na sličnu temu, što naravno niko od čitalaca  ne naslućuje, čak ni oni. „ Snimio sam San zimske noći, metaforu o našem kolektivnom autizmu... Hoću metaforu različitosti  (podvukla M. J. L) koja će pokazati da ljubav nije ako volimo samo one koji su nam slični. Hoću da pokažem kako možemo biti bolji ljudi samo ako shvatimo da nas razlika određuje prema drugima i prema sebi“. Ove ključne reči reditelja Paskaljevića,  su istovremeno  duboka opomena mudrog umetnika koji skicira propast koja se u vidu kolektivnog autizma širi našim vremenom i narodom, ali je i poenta koja izbija iz čitavog sadržaja knjige. Nad njima bi se trebalo ozbiljno zamisliti. Nažalost, siže knjige pokazuje da u ljudima često postoji patološki strah  od razlike, od nepoznatog u drugom,  koji se čak  povremeno integriše u porugu i izuzetno nehuman odnos. Šta se to desilo sa nama kao narodom, kao da nas pitaju oni junaci knjige, koji na to ne pristaju, podsećajući na tradiciju brige za bližnjeg, na nužno čuvanje “puške i ikone u kući“. Ostaje samo, kako nas i ova knjiga poučava,  pojedinačni gest u spasavanju preostalog dela ljudskosti  roda i saosećanja sa bližnjim  što je tematizovano u planiranom filmu ili narativu o njegovom nastajanju.

Đorđe D. Sibinović  je izabrao postupnost u razvoju radnje kroz vedre slike života opatijskog areala ili pripremu šećerlema u kući Milana i Anice,  koje prethode sudbinskim zbivanjima u životu dela.

Angažman čuvenog reditelja Gorana Paskaljevića koji se proslavio baveći se tzv. malim čovekom i njegovim velikim dramama, saradnja  i prijateljstvo sa Piscem koji želi da iskorači iz romanesknog žanra u formu scenarija, njihov elan da zajedno stvore vredan film, odvode ih u samo srce neumitnosti i životnih apsurda. Doznaju za devojčicu koja boluje od tzv. mačjeg plača. No, razvoj životnog "filma" nadrasta maštovitost filmskih i literarnih konstrukcija po apsurdu i krutosti pravnih začkoljica. (Pozitivan iskorak čini Milka u socijalnoj ustanovi,i ljudski reaguje, čime prevazilazi podrazumevanu birokratsku krutost). U delu je vrhunski dočaran pokušaj da se život omeđi regulama, ali i da se on u svojoj bujnosti, čak ni u doba tranzicije i svih mogućih osujećenja, ne može zuzdati. Režija je ipak u rukama „Vrhovnog“ i to je jasno pokazano, a potresna životna drama bila je veliki izazov za duboko angažovani odnos autora Đorđa D. Sibinovića,  koji je iznedrio jedno netipično a maestralno sklopljeno umetničko delo u kojem sve vrvi od snage života koji se da pojedincu (Milan, Anica, Goran)  bez obzira na njegove sposobnosti da ovlada njime, naročito pred neminovnostima kakvi su suočavanje sa nečim što se ne da promeniti na bolje.

Može li se, konačno, umetnički transponovati sva širina života, nesvodivost na predvidljivo i verbalizovano? U svakom slučaju, trajanje književnosti potvrđuje da je ona nužna kao važan deo postojanja i specifičnog oblika saznanja o čemu je pisao i  Jurij M. Lotman baveći se strukturom umetničkog teksta:

„Umetnost je izvanredno organizovan generator jezika osobenog tipa koji čoveku pruža nezamenjivu uslugu opslužujući jednu  od najsloženijih i po svome mehanizmu do kraja još nejasnih strana ljudskoga znanja“.

Upravo na tim neobičnim svojstvima jezika da pokrene na tvoraštvo, da da jedinstvenu i ničim nalik strukuru, kao u knjizi Plač mačke božje, poimamao da se zapravo sam život kao neka nevidljiva ali umna snaga postara da se realitet  pretoči u sintezu fikcije i fakticiteta.

Đorđe D. Sibinović se, inače, prepoznaje kao autor koji suvereno vlada jezikom i raznovrsnim literanim prosedeima, (brojne knjige poezije, eseja i romana),  kojima se ovekovečuje sila životnih izazova i sudari sa njom, o čemu je književna kritika s razlogom već izrekla značajne vrednosne sudove.

Knjiga Plač mačke božje ipak potvrđuje da u životu ponekad ishod bude suprotan od sudbinske osujećenosti, čime se literatura očituje i kao inicijator vere u pobedu nad udesom.

Šta nam se dalje otkriva u delu?

Mladi roditelji, iz socijalnih kategorija sa margine (radnja se odvija u Opatiji,  Kragujevcu, Beogradu, Rimu, Parizu), nespremni za susret sa  silovitim udarom sudbine, odbijaju da se bave detetom koje neće moći ni da hoda ni da se razvija, a o kojem se inače priprema film. Odmah ga se odriču. Za toliko odgovornosti ih nije pripremio ni život, niti porodice koje iz bolećivosti popuštaju pred ozbiljnošću roditeljskog zadatka, što je nažalost danas prilično česta pojava. Mlada majka Darinka, i sama je rano ostala bez svoje majke. Gnev spram života iz ranog detinjstva,  traume kojima je osenčeno njeno biće na samom pragu sazrevanja, prenosiće na oca i društvo uopšte. Otac  bebe sklon porocima, čak odbija i pomisao da je mogao stvoriti takvo bolesno dete. Lakše je krivicu prebaciti na drugoga, na majku.  Prihvatanje sudbinskih izazova i odgovornosti daleko je od njegovog karaktera i okruženja u kojem je dominirao negativitetom i nasiljem.

Ali, život, kao u bajkama (ispod naslova knjige je žanrovska odrednica, bajka),   uvek iznedri junaka spremnog da zbog ljubavi učini nemoguće.  Deda postaje "majka" koja se nadljudski bori sa birokratijom u nastojanju da dobije starateljstvo nad njihovim detetom, jer po zakonu ne može čak ni da ga usvoji.  I sam  više puta zaustavljan u sopstvenom životu (gubitak posla, tehnološki višak, buntovna priroda), deda Milan  hvata se u koštac sa apsurdima sveta rešen da dobije starateljstvo nad unučicom koja je već kažnjena svim mogućim kaznama čim je došla na svet.

Bajkovitost sižea ogleda se u "spoljnoj intervenciji" kad reditelj Goran i scenarista Đole (postupak autofikcionalizacije) dolaze da snime film o tom zdravstvenom fenomenu koji nastaje kada je jedan hromozom kraći. Kad se oni uključe u tu borbu iz čistog altruizma, velikim ljudskim angažanom dovedu  i do razrešenja te teške porodične drame.

Kombinacijom narativa sa pasažima scenarija u kojem se sadržaj donosi u skladu sa logikom razvoja filmskog sižea, formira se pripovedni niz kojim se dočaravaju situacije i likovi u porodicama i nadležnim institucijama. Autor primenjuje karakterizaciju likova posredstvom jezika. Dok je jezik u prvom delu knjige,  u skladu sa pozicijima likova (porodica koja ne želi dete, vulgarnost) ali i pun blagosti, dijalog Milana sa decom, sa suprugom (koja ga blago miluje kao vajar tek završenu sklupturu omiljenog sveca), u scenariju je  jezik naglašeno  sirov, nekultivisan a scene vrlo eksplicitne). Jezik narativa i jezik filmskog scenarija se stoga dosta razlikuju,  autor pokazuje da  film traži eksplicitnije slike i sočniji jezik koji ih prati, dok je  u narativu štiva sve decentnije, osim u nužnim situiranjima socijalne patologije i modernih pošasti kakve su prostitucija i druga zastranjenja. Bez mnogo deskripcije odlično je predstavljena generacija mladih koji traže svoje mesto u svetu, ali i za sve traže "nadoknadu". Nema one spremnosti na žrtvovanje kao kod starijih generacija, to je jasno potcrtano.

Priču o porodičnoj tragediji prati i, ne manje važan,  narativ o jednom velikom prijateljstvu u čijoj osnovi je stvaralaštvo. Nasuprot turobnim zbivanjima dati  su sjajni duhoviti dijalozi između reditelja i scenariste, koji u svoj krug  uključuju i novog  prijatelja deda Milana. Umetnost i njen značaj za svet prikazani su  posredstvom Filmskog festivala u Rimu, dati su kroz vrhunsku rimsku epizodu predstavljanja srpskih autora i pokazivanje ugleda koji je naš čuveni reditelj Paskaljević imao u svetu. Neizostavno je i apostrofiranje umetničkog blaga večnog grada, njegova zavodljiva moć i grandioznost.

Vrlo uspešna kombinacija vremena i prostora, neočkivanih i predviđenih zbivanja, dovešće na kraju i majku do bolesne bebe, možda pomalo i pod uticajem autoriteta Gorana Paskaljevića, koji je nalazio rešenja i za  bolesti svojih prijatelja, ali i  do  hepienda, što knjigu zaista čini bajkom. No, pošto se zakoni života ne mogu prenebregnuti, glavni junak neće imati sreću da i njemu dobre vile, koje su nosioci čudesnog u bajci, promene izvestan životni kraj.

 Stoga je film, koji je obuhvatio sve pomenute drame, apsolutna  potvrda da je život najveća vrednost a da film, tj. Umetnost može da promeni život. Ima dovoljno razloga da slovo o ovoj višestruko značajnoj knjizi Đorđa D. Sibinovića, završimo rečima filozofa A. A. Mejera, (proučavao  je Bahtina) koji kulturu (literaturu takođe) vidi kao: „misteriju, žrtveni pir, tajnu susreta i sjedinjenja s Bogom.U njoj je sadržan splet svekolikog kulturnog stvaralaštava, (kao i u ovoj knjizi). Jedino u misteriji oseća se poredukus večnosti, a bez njega nema stvaranja. Učestvovanje u njoj je proživljavanje one najdublje tajne života skrivene iza šeme mita koji govori o stradanju, smrti i vaskresenju“. Sve to steklo se i u knjizi  Plač mačke božje,  Đorđa D. Sibinovića, život je pomalo i  sam kreirao njen sadržaj, a autor ga je samo znalački „priredio“.

Misaonom diskursu o čudima života i misteriji koja ga prožima, lepoti naracije  autor je dodao dokumetaciju o  sudskim rešenjima, otpusnim listama i nagovestio ne romanesknu već i stvarnu smrt reditelja koji je ključna figura u rešavanju svih životnih i stvaralačkih problema koji su iznedrili ovaj siže. Samim tim, ovo delo o vrhunskom činu humanizma i neraskidivim prijateljstvima (jedno izraslo na nesreći porodice),  zapravo je omaž Goranu Paskaljeviću.

 Proslavljeni reditelj ovaj svet (i svet teksta) napušta 25. septembra 2020. u Parizu gradu njegovog najvišeg umetničkog ostvarenja, kada se u knjizi i završava film, odnosno tekst scenarija sa onim  čuvenim The end.

No dijalog sa junacima dela se, i nakon čitanja knjige, nastavlja i traži preispitivanja o literarizovanim temama koje  duboko zadiru u same osnove čoveka kao bića uma, savesti  i emocija.

U Beogradu, oktobra 2025.    

PODELITE OVAJ TEKST NA: