detalj slike: KRK Art dizajn-ilij@saula.art

DUŠICA FILIPOVIĆ:Metohijski sfumato čitamo kroz Đurđine oči

Ovonedeljni sagovornik Književne radionice Kordun-Književni ESNAF  je prof. dr Dušica Filipović, doktor književnosti, profesor Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu.

U ovom bogatom i iskrenom intervjuu, Dušica Filipović, deli svoje viđenje života, kulturnog nasleđa i duhovnih vrednosti koje nas oblikuju.Ljubav prema porodici, tradiciji i svojoj zemlji ogleda se u njenim rečima, kao i u posvećenosti očuvanju nacionalnog identiteta kroz književnost i umetnost. Razgovor pruža uvid u njenu ličnu filozofiju života, ulogu kulturnog nasleđa u održavnju naših vrednosti, kao i važnost duhovnog unapređenja budućih generacija.

Književni ESNAF - 25.09.2025.

Reazgovarala: Neda Gavrić

Tehnički uredio: Ilija Šaula

Kako biste opisali "Metohijski sfumato" kroz suptilno spajanje proze i poezije? Kako ta interakcija žanrova obogaćuje čitalačko iskustvo?

Moja prijateljica, dobra vila ove knjige, Ljiljana Đukić, rekla je baš ono što i ja osećam, ali lepše i preciznije nego što bih ja rekla: Metohijski sfumato je proza poezijom pisana. Iskreno, i mene je ova knjiga, kada sam je sklopila - iznenadila. Jezik, stil, pa i forma ove knjige iznedreni su iz duboke rasparčanosti moje lične istorije, od krhotina koje su se raspršile nakon jedne moje dramatične unutarnje eksplozije. Pisala sam ovu knjigu iz glave, ali mnogo više iz stomaka i iz krvi. Mislim da je to sjajno definisao moj zemljak, kolega i prijatelj, dr Vladimir Dimtrijević u delu naslova svog prikaza knjige Putopisi kroz utrobu… rekavši da je Metohijski sfumato „slovenska knjiga“, i „putovanje kroz sopstvo u potrazi za praiskonskim vrelom bitija“. Dodala bih „na način dima“, od italijanske reč fumo, fumare…

Što se tiče drugog dela pitanja … Pa, ta žanrovska interakcija nije došla kao plod nekog teorijskog promišljanja ili puke potrebe za nekom inovacijom, nekom novom formom. Ne. Ova knjiga se nekako otela žanrovskoj klasifikaciji. Ona je pre svega plod mog života, mojih putovanja, fizičkih i onih u duhu, ali  i sazrevanja mene kao žene, a tek potom kao pripovedača. Ne znam da li će u to iko poverovati, ali ja nikada nisam maštala da budem pisac. Nego profesor književnosti. I posle ove knjige osećam se i dalje kao profesor, ne kao pisac. Kao neko ko je u trenutku pune životne zrelosti, u naslagama detinjstva otkrio maternji jezik, njegovu melodioznost, prvenstveno kroz bajalice, šaptalice, gatke i molitve mojih baba. Ne znam kako sam toliko upamtila, ali očigledno da je to bila pramelodija, maternja melodija. Sve se to odjednom vratilo, iz ko zna kojih potisnutih delova moga bića. I to tek kad sam došla na Kosovo i Metohiju. Tu se taj prvozavičajni jezik sudario sa jezikom Kosovskog Pomoravlja, izmešali su se likovi iz davnina i dubina mog ranog detinjstva kojih sam se sećala kao kroz maglu ili kao kroz neki veo, sa likovima Kosovaca i onih u večnost preseljenih naših predaka.

Sve je bilo porozno, neuhvatljivo. Trebalo je stvoriti celinu. A počela sam da pišem tek dve decenije nakon prvog susreta s Kosovom.

Morala sam ja da sazrim i da jezik u meni sazri. Ništa se ne dešava u pisanju tek tako. Ipak postoji neki vremenski sled. Možda zato što sam imala setno detinjstvo, ja sam rano izoštrila čula i vrlo oprezno otvarala tu senzibilnu, a ipak propustljivu membranu ka svetlosti i pesmi. Uprkos neprestanim gubicima koji su se u mom životu ponavljali i radostima koje su nadolazile, tkivo knjige koju sam pisala postajalo je slaganje slojeva, tkanje smisla vidljivim i nevidljivim nitima, potraga za odgovorima na mnoga pitanja koja su me od detinjstva mučila. To putovanje još traje, iako je knjiga završena.

E sada, ima tu još nešto: kad pišete iz čiste ljubavi, iz dubokog unutrašnjeg poriva i priziva, bez ikakvih kalkulacija i koketerije sa primaocima vaših književnih poruka i ideja (a mislim da je jedino tako ispravno), vi ste oslobođeni svega. Nemate potrebu da podilazite ukusu publike ili kritike. I zato se ne opterećujem formom niti recepcijom forme i strukture romana od strane stručne javnosti. Ipak, kao neko ko solidno poznaje nauku o književnosti, mogu reći da je Metohijski sfumato roman interne fokalizacije, čiji je fokalizator uglavnom glavna junakinja Đurđa. Roman čitamo kroz njene oči, ne samo u opisima prostora i ljudi, već i u načinima kako ona doživljava stvarnost – kao slojevitu, mističnu, maglovitu i čudesnu. U Đurđinim očima ogladaju se oči njenih baba, oči Mona Lize, ali i Simonide Gračaničke. Pritom, ovo sam zaključila tek kada sam sklopila ceo roman i došla do zaključka da on nije samo „zbirka kratkih i dugih priča“, kako sam u radnom naslovu bila naznačila. Zapravo, ta interna fokalizacija nije bila samo tehnika pripovedanja Đurđinog sveta, već, kako se ispostavilo, alat za postizanje unutrašnje simbolike i doživljaja koji se stalno izmešta iz realnog, upravo ka sfumatu, slikarskoj tehnici koju roman tematizuje. Jer, kao što Leonardo u slikarstvu razmazuje granice između bića i predmeta, svetlosti i senke, tako i Đurđina perspektiva briše jasnu granicu između živih i mrtvih,  vremena i prostora, sna i jave.

A kako se splela ta priča o Sfumatu kao poetskoj prozi, to stvarno ne znam. Ali znam, pouzdano, da sam na Kosovu, 90-ih godina prošlog veka, kada sam došla, uprkos ozbiljno ruiniranoj svakodnevici i opštem urbanističkom, političkom i svakom drugom haosu, svuda čula pesmu i svuda videla svetlost. Živela sam u starom jezgru Prištine, na putu ka Crkvi Svetog Nikole, između dve džamije i stare Sahat kule… Između zvonika i minareta, otkucavali su moji sati. Da svega toga nije bilo nikad ne bih mogla napisati ovu knjigu... Tada sam samo vodila dnevnike, spremala ispite, čitala lektiru. A ovu knjigu počela da pišem, kao što rekoh, nakon više decenija od napuštanja Prištine. Počela sam da sebi pričam priče. Morala sam da ih smestim na babinu preslicu i prababin razboj. A kad bih prijateljima, do čijeg mi je mišljenja bilo stalo i čiji sam književni ukus i spisateljske veštine cenila poslala delove ovog romana u nastajanju, većina bi mi pisala: Kakva pesma! ili Ovo je čista poezija! Ta pesma se otela, ne mojom voljom. Zapravo, ja sam pripovedala priče uz huk narodne pesme, koja je dolazila kroz dubine detinjstva, ali zapravo iz dubine kolektivnog pamćenja. Često mi čitaoci komentarišu neke priče rečima: u onoj pesmi … kad na kraju pesme kažete… A ja kad pogledam u tekst, za mene je to priča. Ne znam odakle izvire to, iskreno, nisam toga svesna. Svega nekoliko pesama sam napisala u životu. Osećam se kao pripovedač-pripravnik, i ne shvatam ozbiljno kad me neko nazove poetesom. Nek mi ne zamere zbog toga.

Mislim da je ova knjiga obogatila mene kao ličnost, ali da je postala i čitaocima dragocena. Knjiga-utešiteljka. Ne moramo biti pesnici da bismo čuli pesmu: jer svaki čovek je nosi negde duboko u sebi.

Na koji način menjanje naratorskih perspektiva u ovoj knjizi, naročito kroz glas glavne junakinje Đurđe i drugih protagonista, dodaje dubinu i kompleksnost samoj priči?

U Metohijskom sfumatu postoji više komponenata narativnosti. A to je opet lepo zapazila dr Marija Jeftimijević Mihajlović, u Pogovoru, govoreći o polivalentnosti Metohijskog fumata. Kada govorimo o narativnosti teksta, meni je nekako najbliža teorija Džeralda Prinsa, koji narativ  definiše kao stepen u kojem diskurs implicira osnovne elemente pripovedanja: događaje, vremenski tok, uzročno-posledične odnose, likove, razvoj radnje. U Metohijskom sfumatu postoji više komponenata narativnosti. U prvom redu to su događaji. Radnja se odvija kroz sećanja, dokumentarnu građu, novinske napise, pisma, telefonske poruke, mitove i legende, predanja. Drugo, temporalnost - događaji se odvijaju u vremenu (imaju redosled); treće - uzročnost, jer su u pitanju uzročno-posledični odnosi (recimo, babino savijanje Đurđinog pupka u ranom detinjstvu, povezano je docnije sa potragom za tom pupčanom tačkom, sa doživljajem Kosova i Metohije kao centra, zavičaja). Potom za narativnost su bitni likovi – njihove transformacije, način kako likovi percipiraju u događajima pre i posle poslednjeg  rata, kako napuštaju svoja staništa ili u kojim uslovima nastavljaju život u njima ili van njih. Najzad, bitna komponenta narativnosti je transformacija (ljudi, predela, jezika, običaja). Ja sam tu transformaciju doživela kada sam prvi put došla na Kosovo. Tu se sve u meni pomerilo. Raspolutilo. Putovala sam svud po Kosovu i Metohiji, od tačke do tačke. Slušala priče. Sećam se, kad sam prvi put otišla na Novo Brdo, bilo je strašno vetrovito… Čula sam huk i čula sam muk. Zapravo, otvorila sam sluh za iščezlo vreme. Pustila korak. Kao moja baba kad je pešačila od Ježevice do Čačka. Ili moja majka iz Donjeg Dubca do Viče, kilometrima, dok je od kuće do škole prtila put. To je ta dinamika čoveka, vremena i svetova, koji su nestali i koji se vraćaju, kroz nas.

Metohijski sfumato je pešačko i minsko polje. Te eksplozije se dešavaju u čitaocu, kad se najmanje nada. I on postaje pešak, koji često, kada stigne do određene tačke u romanu, ne ide napred, nego oseća potrebu da se vrati nazad. To je koliko uranjanje u ljubav, toliko i ponovni susret sa smrću. Tako su mi, recimo, neki čitaoci pisali da ih narativ vuče napred, a neka reč ili rečenica vraća nazad, po nekoliko koraka/stranica. To mi je dalo veliko ohrabrenje i nadu u nove čitaoce knjiga. Da mnogi ne žure da stignu do kraja (jedne obimne knjige), nego da što duže ostanu u njoj, da traže svoje puteve na kojima će najbolje razumeti smisao Đurđinog puta. To je najveća pohvala, ne piscu, nego knjizi.

S druge strane, ima i onih čitalaca kojima je bio nesavladiv obuhvat pripovedanja, i to ne samo prostora, vremena, likova, događaja, već načina na koji su oni prikazani. Ja na to, opet, gledam kao na širinu i dubinu pripovedačke građe. Jer pored narativnog obuhvata, treba pratiti i likovni, i tematsko-motivacioni, i vremenski i prostorni. A današnjem, prosečnom čitaocu, teško pada sve što je van linearnog pripovedanja. I ne mora da znači da ako nismo u stanju da ispratimo sve narativne tokove u romanu, treba da kvalifikujemo pisca kao preambicioznog, ili nejasnog. Iako ima i onih koji misle da je roman obiman i nedovoljno pregledan, ja se ne mogu složiti s tim stanovištem. Možda tako misle oni koji ovaj roman vide kao kolaž. Ali on to nije. Mislim da je ozbiljno strukturiran i da je sve duboko motivisano čak i u nekim likovima koji deluju kao kroki. Najzad, i nedovršenost ima snagu celine. „Sve zavisi od tačke pogleda“, kako kaže jedan lik u romanu. Dr Luna Gradinšćak, mlada naučnica, koja je napisala ozbiljan prikaz Sfumata za Letopis Matice srpske, kvalifikuje ga kao roman-mozaik. Za sada, ta konstatacija je možda  najbliža autorovoj zamisli.

Ipak, ne piše se roman da bi bio nadahnut svaki čitalac. Niti da bi mu baš sve bilo nacrtano i ponuđeno kao na tacni. Književnost je otkrivalačka. A piše se jednako i za onog izuzetnog čitaoca, koji uspeva da sagleda koliko „sveta“  ulazi u tekst i kako je on pulsira u vremenu, prostoru, ideji, kao i za onog sasvim jednostavnog, koji uzima knjigu nakon napornog dana rešen da pročita pet do deset stranica. Na kraju kojih dolazi do pouke. I utehe. Poštujem i jednog i drugog. Metohijski sfumato može da čita i jedan i drugi. Svako. Pešačke činove, koji su likovno-teorijski, čitalac može preskočiti, ako su mu mučni. To neće umanjiti razumevanje priče koja iza svakog pešačkog čina sledi. Ali će i spoznati manje, jer će tako pročitana priča imati nešto oštrije ivice. Sa pešačkim činom, čija je funkcija ne da objasni, nego da uputi i sfumatira, priča dobija nove obrise u oku čitaoca/posmatrača. Novi ton koji nije tako oštar. Jer život je dovoljno oštar. Sfumato tehnika u slikarstvu i u književnosti pomaže da bezbolnije prelazimo granice reči, predela, bola…

U čemu je ključ za čitanje ovog romana?

Ključ za čitanje ovog romana jednako je u egzistencijalnom koliko i u estetskom. U naporu čitaoca da sklopi mozaik Đurđinog puta i onih na njenom putu.  Bez obzira što je Đurđa autofikcionalni lik, ipak ne treba da bude posmatrana kroz prizmu estetizacije (moje) lične istorije, koje u ovom romanu ima dosta. Đurđa je akter i svedok više isprepletenih vremenskih planova. Njima se tematizuje stradanje Srba tokom 90-ih godina prošlog veka na Kosovu i Metohiji, a sfumato tehnikom slika se i jedan širi vremenski period: na osnovu dokumentarne građe, svedočenja, novinskih napisa, legende i mita.

Dalje, kretanje, pešačenje, seobe književnih likova, to su čvorišta pripovedanja. Čovek je biće-na-putu. On se stalno kreće, od tačke rođenja ka tački smrti. Ceo naš život je putovanje. I to nije neko novo saznanje. Ali spasava se onaj ko pretrpi na tom putu. Trpi se od početka do kraja puta: neprekidna je borba protiv demona, ala, čuma i bauka, a nateža je ona bitka koju bije svako od nas u samome sebi.  Pisac čini mi se, osobito. Ali naše kote, gde smo zastajali, gde smo se rvali sa demonima, gde smo doživeli ljubav ili bili na ivici fizičke ili duhovne smrti, spuštali sidro u dubinu, upirali pogled u visinu, osećali mirise, čuli govor, sretali ljude – postaju mesta odakle crpemo sokove života. Mesta ljutih okršaja postaju mesta neopisive lepote, vaskrsenja. U bici se proliva krv, bez toga nema razgovora starog sa novim, konačnog sa beskonačnim. Tu se rađa pesma. A ona mora da bude, kako reče filosof,  cela lepa. To je zakon harmonije. Pokušala sam da uravnotežim priču o tom Đurđinom putovanju, da usaglasim sliku i reč, osećanje i misao, boju i ton, potku i osnovu. Ne znam koliko sam u tome uspela. Jer, Đurđa putujući pešačkim korakom sa svojim čovekom, prepakuje svoje uspomene i istovremeno gradi novi život i novi svet. Ona kroz mnoge smrti bližnjih, pa potom kroz smrti svojih sunarodnika po Kosovu i Metohiji, kroz ispraćaj kćerke u tuđinu, ispituje linije bola i krhkost ljudskog postojanja. Đurđa se kreće, ali njeno kretanje nije linearno, već zavetno, prema babinom iskazu da „niko nije umro ko je umro“ i da je Kosovo „neđe u duboko“. Razmotava babino klupko između Dragačeva i Draganca, između Luvra i Gračanice, između Đokonde i Simonide. Kroz to Đurđino putovanje čitalac otkriva sebe, svoje daljine, zaboravljene pretke, narodnu veru.

Uspeli ste dočarati atmosferu koja se kreće između svakodnevnog, realnog, arhaičnog, istorijskog, imaginarnog i mitološkog u "Metohijskom sfumatu".?

Trudila sam se, a radujem se ako mislite da sam uspela. Mislim da je za tu slojevitost pripovedanja ali i atmosfere zadužena semantika tkanja u kojoj se krije tajna moga pripovedanja. I to je tako lepo zapazila i rekla prof. dr Valentina Pitulić, govoreći na promociji Sfumata u Gračanici. Zahvalna sam joj na tome.

Moje babe su bile bojarice i tkalje. Videla sam ih jasno, tek na Kosovu, kad su jednom prilikom zaigrale mlade devojčice i devojke u kolu, u narodnoj nošnji Kosovskog Pomoravlja. Tada sam, kroz taj kosovski vez,  počela da sagledavam svoje pretke, ali kroz guste velove vremena. Kad me moja baba učila da predem, govorila je „utanji, ne prekini“, pokazujući mi kako da upredam nit vune između tri prsta. Druga rečenica bila je: „Čovek se, dijete, sa tri prsta pokriva. Ko u brdo, ko u nit“. Ona je živela sa malo, skromno, skoro ubogo; ono što je imala gledala je da utanji, da razvuče od jedne do druge dedine „invalide“, i  da joj nikad u kući ne nestane brašna, soli i šibice. I stalno je sebe osenjivala časnim krstom, sa tri prsta. To me tako potreslo kada sam već bila žena, majka. Shvatila sam, odjednom, sve: u predenju nit prolazi kroz tri prsta; olovka se u ruci drži sa tri prsta; slikarska četkica se drži takođe sa tri prsta. Pa to je Sveto Trojstvo! Dakle, nema umetnosti dok se ne spoje tri prsta! U osnovi tkanja je, opet, krstolika forma - horizontalno i vertikalno, potka i osnova. Čovekov život je večno na tom razboju, a čovek je biće krsta. Stalno se razapinje između horizontalnog - zemlje, i vertikalnog – koje je gore, u nebu. On se stalno hvata za tu nit večnog. Ta nit je tanka, hoće da se prekine, kao i čovek, dok se iz zemaljskog proteže ka nebu. Tanji se čovek, i zateže, ali se ne prekida, kao i Hristos na krstu što se nije prekinuo, nego uspeo na nebo. A samo na nebu i u nebu, samo u večnosti može se sagledati smisao zemaljskog puta, onoga čime dejstvujemo u horizontali prostora i datog nam vremena.

Eto tako je stvorena ta atmosfera u knjizi: kroz gusto tkanje spoznaje, nakon jedne posete manastiru Draganac, 2012... Želela sam da to pripovedanje bude nežno, meko, vitko i vijorito…kao monaške mantije. Tako se rađao Sfumato…

Na koji način je ta višeslojnost obogatila vaše čitalačko iskustvo?

Mitovi, legende, bajalice sa usana baba, razni molitvenici, neki iskrzani i požuteli, iz kojih je baba jedva sricala, jer je imala samo jedan razred osnovne škole. Uspomene na sakupljanje biljaka za bojenje pređe, uz ono malo što sam neposredno upamtila, do rekonstrukcije njihovih sudbina iz priča dede, majke, tetke, strine, strica…. Babe su nosile u sebi to moralno načelo iznad svih kategorija učenosti, znanja. A to je Bog. Sveprisutan, koji miluje nežno i udara silno. Ali su znale da je sve po Njegovoj volji. Sve je to neumitno opredelilo način pisanja ove knjige.

Babe su svet spoznavale i intuitivno i iskustveno. Kada sam počela svoj povratak u prošlost, u njihove živote, a tada sam već bila i supruga i majka, mislila sam - umreću. Ako je iskustvo čitanja Crnjanskog satkalo, donekle, lirsku prirodu ovog romana, onda su epsku, pripovedačku, začinile i zamrsile moje babe. Ja sam iz avlije svog detinjstva izvukla ćup pun zlata: ali to zlato je bilo od suza, rastanaka, smrti, vojski, ropstva, gladi, fizičke gladi … Osetila sam da imam sve, da mi je dato preko svake mere, i da treba da dam nešto onima koji nemaju, ne znaju, koji nikad nisu imali i možda nikad neće imati. Da me gledaju moji preci sa nebesa. Htela sam da iz bezdana bola, patnje, greha i krvavih međa izvučem te njihove živote. Da svako spusti dušu u taj moj, naš, zlatni ćup. Da se zamisli, da se pokaje, popravi… Zato je i poslednje poglavlje Veo za pepeo oplakivanje grehova mojih i svih naših predaka. Bez toga, nema Večnosti.

Sve je to opisano u ovoj knjizi. Moj recenzent, pesnik Miroslav Aleksić, kada je prvi put čitao poglavlje Đurđin pupak, sećam se, rekao mi je:  „Ovakav osećaj imao sam samo kad sam čitao Danojlićevu knjigu Godina prolazi kroz avliju“… Mnogo su mi značile te reči, njegovi saveti i podrška… Zahvalna sam mu, veoma…

Kako doživljavate ulogu nosioca Ordena Majke devet Jugovića, i na koji način ta počast oblikuje Vaše vrednosti i postupke u svakodnevnom životu?

To je zaista velika počast za mene. Sama činjenica da u svom posedu imam dva ordena, srebrni i zlatni, koji mi je dodelila Eparhija Raško-prizrenska, obavezuje me da uvek budem majka, i kad klonem, i posustanem a to se često dešava. Obavezuju me da živim i svedočim Kosovski zavet svojim životom. U suprotnom, to ordenje može biti samo ukras u vitrini. Možda će nekad mojoj deci značiti, govoriće nešto više o njihovoj majci nego što su to sada, u procesu sazrevanja i pripreme za razne životne uloge, u mogućnosti da shvate.

Da, svakako sam ponosna na ta odličja. Ali se ne gordim. Čak mi je, evo, i sada neprijatno dok odgovaram na to pitanje. Jer ne mislim da je moja žrtva i materinstvo nešto veće i izvanrednije nego u drugih žena, koje su rodile jedno ili dvoje dece, ili nisu rodile. Najzad, nisu majke samo one koje su rodile, biološki se ostvarile kroz potomstvo. Majka je svaka žena koja u sebi nosi zrno milosrđa za bolne i uboge, nesrećne i napuštene, koja stvara umetnost, nauku, koja se podvizava u manastiru, u nekoj vrleti, ustaje u gluvo doba noći i moli se za sve u svetu… I kad biološki nije ostvarena, žena je uvek majka. Najzad, sama pomisao da jedno odličje koje imam u svom posedu nosi ime majke Jugovića nekako priziva veliko poštovanje, duboki naklon. Nad bolom majke, pre svega. Jer bol majke Jugovića je svebol matere za sinom. Njen bol je kao i bol koji osećamo gledajući Mikelanđelovu pijetu Oplakivanje Hrista. Jedna oplakuje Spasitelja sveta, druga svojih devet sinova, i muža, nastardale u Boju na Kosovu. Majka, žena, nosilac je najvećeg bola i najveće ljubavi. Njena deca svakodnevno vode neki boj, i ona uvek mora da bude spremna da je deca obraduju i da je ražaloste. Majke nose radost njihovih pobeda i pakao njihovih poraza. Zato žena drži svet. Jer podiže pale sinove i kćeri. Neprekidna je misija žene u svetu. 

Na koji način definišete svoju ulogu kao majke, i kako prenosite naučene lekcije na svoju decu radi njihovog prosperiteta i moralnog razvoja? Kako to oblikuje Vaš lični i porodični identitet?

Mislim da sam velikim delom na to pitanje već odgovorila. Majka sam uvek. I oduvek. Sve što sam stvarala, stvarala sam iz uloge majke. Tu, u mom krilu i naručju, sa decom, rasle su i odgajane reči. Ne zato što sam tako želela. Nego zato što nisam imala izbora. A posle je to vreme odredilo mene.

Znam takođe da su naša deca gledala svoju majku svud po kući sa  rasutim knjigama;  videli su me u ulozi profesora u osnovnoj školi, budući su me često čekali u holu da završim nastavu i povedem ih kući. Pre toga bi ih iz vrtića u hol škole doveo neko od pomoćnog osoblja. Sedeli su u holu i igrali Čoveče, ne ljuti se, ili crtali nešto, sećam se. Morali su da budu strpljivi. Posle su čuvali jedni druge. Nedostajala sam im, često. Ali nije bilo drugog načina. Kasnije smo se kod kuće igrali, spremali ručak za sutra, pripremu za časove. Pa su oni čuli mene kako izražajno govorim neki tekst iz čitanke, pa kako pišem uvodnu reč za otvaranje neke književne manifestacije. I to su oponašali. U našoj kući je bila uvek neka dečija radionica, uvek neki studio, sa polaznicima različitih uzrasta… Kada je počela ekspanzija interneta i mobilnih telefona, često su me kradom snimali, pravili svoje ineterne WhatsApp grupe, a sada, na nekom zajedničkom ručku, znaju da izvuku te snimke i puste. Onda se smejemo, a bogami, nekad se i naljutim. Zapravo naljutim se na sliku sebe, koja je naravno, nesavršena i nije za pohvalu. Obično u tim snimcima nosim kecelju, stojim za šporetom, gunđam sebi u bradu, negodujem zbog nereda ili držim poduži monolog, od čega se užasnem. Ali opet, sve je to lepota i draž života. Lepota u nesavršenosti.

Deca od nas uče i kako treba i kako ne treba. Zapravo, učimo jedni kroz druge i jedni od drugih. Mogu reći da smo mi u porodici bodrili jedni druge i oštro se suprotstavljali jedni drugima. I često povređivali jedni druge. Pa se izvinjavali, kajali, plakali… I tako ukrug. Nema tu nekog recepta. Sve mora da teče, i da se preliva iz jednog u drugo: kuća u posao, posao u kuću. Zapravo, mi smo neprekidno u nekom suodnosu, dinamici, oblikujemo jedni druge. Roditeljii se ogledaju u svojoj deci i deca u svojim roditeljima. I nema garanta da ste sve činili ispravno niti možete znati da nešto što u određenom trenutku izgleda savršeno postavljeno i besprekorno vaspitno osmišljeno, neće biti vaša najveća vaspitna greška. Često o tome mislim. Ali se ispravljam, uvek, kad pogrešim. Izvinim se, pokajem, iskreno. Trudim se da ne ponovim istu grešku. Tako i oni.

Posmatrate li porodicu kao temelj stabilnosti i podrške u današnjem društvu? Koje ključne vrednosti smatrate esencijalnim za njeno očuvanje i jačanje?

Mislim da sam na ovo pitanje odgovorila gostujući kod divne Marine Rajević Savić, u emisiji Dok anđeli spavaju. Svako ko je pogledao tu emisiju zna o čemu govorim. Ne znam da li bih išta novo mogla da dodam, iako je otada prošlo nekoliko godina. Reći ću samo ovo: porodica je glavna prepeka „novom svetskom poretku“. Nju treba destabilizovati, minirati, izvrnuti naopako. Uništiti maticu. Sve savremene strategije idu u tom pravcu. Decu nam usisavaju sajber prostori, iz njih zjape otvorene čeljusti pakla. Kad to kažem svojoj deci, oni kažu Bože, mama …. Misle da ja život ili romantizujem ili dramatizujem. Ima u tome istine. Ali svojim životnim iskustvom, osećam zlo sveta. I zlo i dobro. Harmonija sveta je davno narušena. Pa tako i porodice. Esencija porodice, kao zajednice, jeste, u prvom redu  - odanost. Odanost znači privrženost ideji dobra koju roditelji stvaraju. Roditelji moraju biti dobri, moraju se truditi da ostanu dobri - i kad su deca neposlušna, zabludela, loša. Druga esencijalna stvar je poverenje. Poverenje je prvenstveno poverenje u Božiji plan, čak i kad sve izgleda naopako, kad imate utisak da su vam ruke vezane u čvor i da vas dete ne čuje, ne vidi, neće da posluša, srlja. Treće: bezuslovna ljubav. Ona ljubav koju pokazujemo jedni prema drugima u časovima najveće sreće, a još više u časovima klonuća i svakog pada. Dajemo je bez postavljanja uslova i primamo bez ograničenja. Samo ljubavlju možemo jedni druge da sačuvamo od zla i vratimo sa pogrešnog puta. Jer mnogi putevi su pogrešni bili, i naši. Setimo se toga kada kritikujemo svoju decu.

Ipak, ono o čemu malo ko kod nas ili kad govori ne razume čini mi se dovoljno, iako nas sa svih strana bombarduju nekakvim poukama koje dolaze od raznih stručnjaka koji znaju sve o svemu, a zapravo malo o ponečemu - to je pojam dinamike i dinamizma ljudskih relacija, porodice, celog sveta. Ništa nije konačno i večno, sem Božije milosti nad nama. Ona je beskrajna i sveprisutna. Dakle ljudski, porodični odnosi su dinamični. Ne nužno harmonični. U haos ne ulazimo iz harmonije, ili retko kada, već iz nerazumevanja, iz nesporazuma. Iz večne dinamike sveta čiji smo deo. Ništa od onoga što vidimo kada je porodica i naši odnosi u pitanju nije takvo da ne može da se promeni, na bolje ili na gore. Koliko me to plaši, toliko me i hrabri. Opet ću citirati moju babu: Sve dok je čovek živ, može da (se) popravlja. Samo moramo biti budni. Biti spremni. Oluje dođu, nagrnu, protutnje, razruše. Onda se sve utiša. I razvedri. O tome sam razmišljala letos, na moru. Jutro je izgledalo tako kao da je ceo dan propao: nebo se stuštilo, more zgužvalo, vetar uzvitlao. Za dva sata sve se promenilo, sinulo. Opet smo raširili peškire i mazali zaštitni faktor. Toliko je sunce bilo jako. Takav je i život. I porodica. I ljubav. I sve. Imajmo povernja u Boga.

Kako biste definisali "kulturno nasleđe" i zašto je bitno da ga čuvamo kao deo našeg identiteta? Kako možemo promovisati i negovati kulturno nasleđe kroz umetnost, književnost i obrazovanje?

Kulturno nasleđe je sve: građevine, istorijski kompleksi, umetnička dela, rukopisi, ali i vera, usmena tradicija, običaji, verovanja. Dakle sve ono što se može videti, dodirnuti. Možda najvažnije, ono što živi u ljudima, jeziku, pamćenju, narodnim običajima i umetnosti. Teško mi je da odgovorim na ovaj deo pitanja koji se odnosi na čuvanje i negovanje materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa, jer mi se čini da ne zavisi sve od nas. Tokovi sveta su takvi da se teži ukidanju malih naroda i njihovih identitetskih osa. Ali ipak, kod naroda sa jasnom vizijom i definisanom kulturnom politikom, i naravno, kod onih koji nisu imali po tri rata u jednom veku, čuva se, neguje i štiti stečeno. Tu opet dolazimo do pitanja kontinuiteta. Komplikovano je. Za mene lično, jezik i vera su osnova identiteta. Sveti Sava,  car Lazar, Njegoš i ukupna kosovska misao. To je naše Sveto Pismo.

Koji ključni faktori, prema Vašem mišljenju, doprinose očuvanju srpskog identiteta kroz književnost, i na koji način možemo podsticati stvaranje dela koja neguju naše kulturno nasleđe i vrednosti?

Jezik je čuvar identiteta naroda. U jeziku žive generacije naših predaka. Jezik će preneti poruke predaka potomcima. Lanac jezika, i njegova maternja melodija su čuvari identiteta, zajednice, nacije.   

Koje su osnovne vrednosti koje, po Vašem mišljenju, treba da prenesemo mlađim generacijama kako bi izgradili čvrste temelje za bolju budućnost, i kako možemo podstaći razvoj tih vrednosti u društvu i obrazovnom sistemu?

Ja mogu na ovo pitanje da odgovorim samo i isključivo iz svog života, iz svog iskustva. Jer mi vrednosti prenosimo načinom na koji delamo: u porodici, u profesiji, kako ispunjavamo svoje obaveze prema bližnjima. Čovek je pozvan da svedoči ličnim primerom. Kako? Tako što će ići svetom kao ikona Božija. Propovedati Ljubav svagda. Govoriti s merom, kad treba i gde treba. Govoriti lepo. Biti ljubazan. Ne osuđivati nikog. Voleti bližnje i one koji nam to nisu. Ići na Svetu Liturgiju nedeljom i praznikom, radosnog srca. Sećati se upokojenih. Kajati se i praštati. Sve nam je dato u našem slatkom pravoslavlju. To je koren svih vrednosti, koje neće nestati, ma kako lud ovaj svet bio. Ako odsečemo taj koren, ne možemo dalje rasti. Jedno zdravo zrno spušteno u zemlju, daće roda. Pretrebiće sama zemlja ona kvarna zrna. Ne brinem zato za mlade generacije. Prosto, verujem. Sve dok je u našem temelju, u našem korenu zavet jezika, vere i predaka, propasti - nećemo.

Dušica Filipović,

U Beogradu, 25. 9. 2025

PODELITE OVAJ TEKST NA: