detalj slike: KRK Art dizajn

Prikaz knjige „Antikvarnica” Olivera Jankovića

Prof. dr Slađana Milenković 

Knjiga „Antikvarnica” Olivera Jankovića je zbirka kratke proze u kojoj se čovekovo sećanje, iskustvo i unutrašnji svet poimaju kao čudnovata antikvarnica — prostor ispunjen predmetima, ljudima i događajima koji su se utisnuli u dušu tokom života. Pisac uvodi čitaoca u ovaj intimni prostor kroz poetski i simbolički nabijene slike: od krzna mačke iz detinjstva, preko mandoline što pamti stare melodije, do poslednje magnetofonske trake i figure flamenko plesačice.

Sadržaj knjige je organizovan kao šetnja kroz različite „prostorije” antikvarnice — svaku priču možemo čitati kao zasebnu vitrinu u kojoj je pohranjeno jedno sećanje ili jedan predmet, ali sve zajedno čine mozaik ljudskog postojanja. Jezik je gust, slikovit i često metaforičan, sa dozom melanholije i istorijsko-mitoloških referenci, kao u priči „Grobnica”, gde se prepliću mit, istorija i lična simbolika.

„Antikvarnica” je knjiga u kojoj Oliver Janković otvara vrata jedne neobične, ali svima nama bliske prodavnice – unutrašnjeg ljudskog prostora u kom se čuvaju sećanja, osećaji i predmeti. Naslovna metafora antikvarnice prožima celu zbirku: svaki čovek je, hteo to ili ne, svojevrsna riznica lične istorije, u kojoj je svaka stvarčica i svaka slika iz prošlosti poput eksponata s neprocenjivom vrednošću.

U uvodnoj priči, čovekovo telo i duša prikazani su kao prostor ispunjen vitrinama, zakucima i policama. Tu se nalaze dečja sećanja omeđena dvorištem i bolešću, mandolina koja nosi setne melodije, stara pisaća mašina vernog prijatelja pisca, i figurica plesačice flamenka – ljubav na prvi pogled koja se više nikada nije ponovila. Svaki predmet ima svoj miris, zvuk ili dodir, i kroz njega se otkriva delić života.

Zbirka je podeljena na niz priča, svaka od kojih predstavlja jednu „prostoriju” antikvarnice. Tako čitalac korača kroz svet ispunjen predmetima i pričama: mermerne površine u „Kararskom mermeru”, memorija ukusa u „Priči o duvanu”, ulični susreti, stare haljine, muzički instrumenti, gobleni i trake s davno snimljenim zvucima. Ponekad je predmet u središtu radnje, ponekad je to samo povod za sećanje koje se razliva u naraciju.

Priče variraju od intimnih, nežno-melanholičnih, do onih koje zalaze u istoriju, mit i arhetip. U pričama poput „Grobnice” javlja se motiv kolektivne istorije i mitološkog sloja sećanja: Guanči predstavljaju izgubljeni narod, što simbolizuje kulture i jezike koje guta vreme. Sohranitelj je figura izvan vremena – on podseća na Harona, arhivara ili čuvara praiskonskih tajni. U ovoj priči, dva čoveka sa Kanarskih ostrva, potomci istrebljenih Guanča, susreću se sa misterioznim starcem – „Sohraniteljem” – koji čuva duboku pećinsku dvoranu, ispunjenu udubljenjima sa ispisanim imenima nestalih naroda. Janković ovde prepliće istorijsku tragediju sa mitološkim prizvucima, gradeći atmosferu koja istovremeno deluje drevno i vanvremenski. Ovim autor proširuje ličnu antikvarnicu na arhiv čovečanstva, gde se čuvaju ne samo lični već i zajednički, zaboravljeni svetovi.

Kroz sve priče provlači se tenzija između onoga što prolazi i onoga što ostaje: Predmeti mogu preživeti svog vlasnika. Sećanja mogu izbledeti, ali tragovi (miris, zvuk, dodir) mogu ih iznenada oživeti. Istorijske tragedije brišu narode, ali ostaju zapisi, simboli, grobnice.

Priča „Haljina Laure Varne” donosi dva tematski i stilski različita, ali podjednako upečatljiva sveta. Upoznajemo Lauru Varnu – misterioznu, zavodljivu ženu čija haljina, „skrojena od predvečernjih oblaka”, postaje gotovo samostalan lik. Pripovedač, dramaturg i predsednik žirija, u njenom prisustvu vodi borbu između profesionalne uzdržanosti i opojne čarolije koju emituje njena pojava. Njegova percepcija je prenaglašena, slikovita, ponekad halucinantna, što stvara atmosferu erotskog naboja i književne igre između mašte i stvarnosti.

Priča „Hronika jednog instrumenta”, naglo nas prebacuje u potpuno drugačiji ton i epohu – u okupirani Beograd 1941. godine. Ovde nema raskošnih opisa ni zavodničkih igara, već teška senka straha i neizvesnosti. Kroz tiho kucanje na vratima i razgovor dvojice komšija, otkriva se priča o preživljavanju, riziku i ljudskoj solidarnosti u vremenu kada je svaka pogrešna odluka mogla značiti smrt.

Ono što je zjedničko za ove, kao i za većinu priča jeste snažan senzorni doživljaj – u prvom delu čulni, bojen erotikom i maštom; u drugom, opipljiv u svojoj napetosti i hladnoći ratne neizvesnosti. Autor majstorski koristi jezik da bi stvorio gustu atmosferu, bilo da je reč o lepršavoj svili ili o teškoj noći pod policijskim časom. Ovo tako postaje i knjiga o susretima – bilo onim erotski nabijenim i maglovitim, bilo onim na pragu kuće u času životne opasnosti – koji ostavljaju trajan trag u životima likova.

Autorov jezik je gust, slikovit i prožet simbolikom. Oseća se sklonost ka vizuelnim detaljima, taktilnim i zvučnim senzacijama, kao i nežnoj ironiji prema prolaznosti. Narativni ritam je smiren, bez žurbe, kao da čitalac zaista razgleda policu po policu u staroj prodavnici, svestan da svaki predmet nosi priču koja zaslužuje da bude saslušana do kraja.

Antikvarnica kao centralna metafora kod Jankovića nije samo prostor starih predmeta već „unutrašnji prostor čoveka”. Svaki predmet u njoj nosi vezu sa nekim iskustvom, osobom ili emocijom. Metafora ima dvostruku funkciju: Lična: predmeti su fragmenti života, lična arhiva onoga što je prošlo, ali nije zaboravljeno. Univerzalna: svako od nas ima svoju antikvarnicu, bez obzira na kulturu, doba ili društveni položaj. Ovim pristupom autor čini privatno iskustvo opštim, stvarajući intiman, ali komunikativan prostor između pisca i čitaoca.

U većini priča predmet je polazna tačka za naraciju. On nije samo fizički artefakt već i simbol: Mandolina, nostalgija, melodija koja traje uprkos tišini. Pisaća mašina, verni prijatelj stvaralaštva, ali i podsećanje na vreme kada je pisanje bilo fizički i materijalno prisutnije. Plesačica flamenka, kratki trenutak strasti koji obeleži ceo život. Magnetofonska traka, krhka memorija, zvuk prošlosti koji može nestati. Svaki predmet dobija svoju „biografiju”, a kroz nju i nagoveštaj biografije pripovedača ili lika.

Jankovićev opis antikvarnice kao tela („topli zakutak rebara”, „na vrhovima prstiju”) stvara utisak da je prostor živ, organski, da diše zajedno s naratorom. Ovo spaja materijalno i duhovno, ukazujući da se čovek ne sastoji samo od tela i misli, već i od svega što je doživeo i sačuvao.

Melanholija je dominantan ton zbirke, ali nije teška ili mračna. To je topla melanholija – ona koja čuva, a ne ona koja razara. Oseti se i dozirana ironija, kao da pisac zna da je svaka naša antikvarnica i pomalo komična u svojoj nepotrebnoj akumulaciji uspomena. „Antikvarnica” nije knjiga za brzu potrošnju. To je knjiga za čitanje u tišini, uz spremnost da vas jedna rečenica vrati decenijama unazad ili odvede u daleke krajeve i kulture. Ona poziva da se zamislimo nad tim šta sve mi čuvamo u svojim ličnim antikvarnicama – koje predmete, ljude i trenutke – i kako te nevidljive police oblikuju ono što jesmo.

„Antikvarnica“ je knjiga koja kroz simbol predmeta i prostora istražuje i lični i kolektivni identitet. Predmeti postaju vrata u priče, a priče postaju način da se pamti i ono što je davno nestalo. Ovo je literatura koja ne insistira na zapletu već na atmosferi, detalju i osećaju da je svaki trenutak deo jedne veće, skrivene kolekcije.

Ovo nije knjiga koju se “proguta” u jednom dahu, već ona u koju se ulazi kao u stvarnu antikvarnicu — pažljivo, polako, s okom za detalje, svestan da svaka polica i svaki predmet kriju priču koja čeka da bude ispričana.

PODELITE OVAJ TEKST NA: