detalj slike: dragic@ohashi,art

Između linije i tišine: susret sa Dragicom Ohaši

Pred nama je umetnica koja crta tišinom, piše u ritmu vetra i spaja svetove kroz liniju, reč i svetlost. Dragica Ohaši je umetnica koja haiku doživljava kao dah trenutka, mangu kao vizuelnu poeziju, a ilustraciju kao prostor u kome se dečja mašta i filozofska dubina susreću.

Školovana u Japanu, gde je usavršila manga tehniku i ilustraciju, Dragica je svojim radom prisutna u međunarodnim projektima, od „Books for Tomorrow“do saradnje sa izdavačima u Srbiji i Japanu. Njene kratke priče, haiku stihovi i ilustracije nose jednu posebnu nežnost,  ali i snagu da pokrenu unutrašnji dijalog.

Danas razgovaramo sa njom ne samo kao sa umetnicom, već kao sa svedokom kulturnog preplitanja. Sa nekim ko ume da u jednom kadru ili stihu sačuva čitav svet.

Književni ESNAF 19.08.2025

Razgovarala: Neda Gavrić

Tehnički uredio: Ilija Šaula

Šta je prvo što Vas pokrene da uzmete olovku ili četkicu: tišina, 

slika ili reč?

Prvo da Vam se zahvalim što ste me pozvali da dam intervju za Književnu radioncu „Kordun“ koja je trenutno jedna od najpopularnijih književnih platformi.

Hvala na pitanju, inspiracija je svuda oko nas, recimo, večeras na nebu mogla se videti plejada zvezda koje kao da su se spustile do nas i pomislila da napišem novu novelu o svemirskom putovanju gde je glavna junjakinja zaljubljena u vanzemaljca sa neke daleke zvezde do koje ne može stići, kad se netko zaljubi u pogrešne ljude onda pati i tuguje, jer kako je pevao Šaban Šaulić u pesmi „Avantura“- Treba nam večnost da prebolimo, naravno to je samo pesma iz njegovog reportoara, jer Šaban je bio sretno oženjen sa ženom u koju se zaljubio na prvi pogled -našom zemljakinjom Gordanom čiji je otac kao dete uspeo pobeći iz ustaškog koncetracionog logora smrti Jasenovac.

Moj sin trenutno radi u japanskoj kompaniji koja proizvodi 3D printere koji štampaju delove za svemirske brodove tako da su svemir i naučna istraživanja puno zastupljeni u mojim radovima. Ja sam se isto udala za osobu u koju sam se zaljubila na prvi pogled, tako da verujem u sretnu ljubavnu priču. Moj sin je rođen u Beogradu, prošle godine je posetio Srbiju vraćajući se sa magistarskih studija iz Ohaja.

Da li haiku za Vas predstavlja formu, trenutak ili način života?

Haiku trenutak je nadahnuće i stihovi kratke forme 5-7-5 mogu biti šaljivi i izražavaju pesnikov osećaj u tom momentu kreativnog stvaralaštva.

Haiku poeziju i haikust pesnike poznavala sam još u mladosti u svom rodnom kraju, ali tada sam se ustručavala pisati haiku stihove, smatrajući da su to uzvišeni stihovi koje pišu pobožni i visoko obrazovani svećanici budisti. Mnogo kasnije, živeći u Japanu, susrela sam se sa haiku poezijom na TV ekranu gde godinama postoji zabavni šou program gde glumci uživo zapisuju nove haiku stihove, onda se bira najbolja haiku i pobednik dobiva novčanu nagradu.

Kako izgleda Vaš unutrašnji prostor kada stvarate – da li ima boju, 

zvuk, ritam?

Lepo pitanje, snaga muzike našeg folklora ima pozitivnu energiju, prigodna muzika i zvuk su prisutni gotovo uvek, ritam motiviše, a ponekad i sama tišina i prazan prostor budu inspirativni za novo delo i početak kreativnog rada. Volim prirodne boje raznobojnih kristala koji isceljuju i oplemenjuju prostor svojom svetlošću i sjajem.

To je kao lep i slikovit san kojeg upamtimo kad se probudimo i uzmemo olovku da ga zapišemo od zaborava.

Usavršavali ste se i u Manga tehnici, možete li u nekoliko rečenica 

približiti ovu tehniku našim čitaocima?

Preteča mange su japanske ukiuo-e, u školi se svakodnevno vežba lepo pisanje znakova kaliografije, interijer je ukrašen slikovitim vratima i pregradama od rižinog papira, tako da manga tehnika je sastavni deo kulture Japana i svi lepo crtaju manga odmalena. Mnogi školski rečnici su u obliku mange, marketing reklame, a gotovo svako domaćinstvo čuva kolekcije omiljenih manga serijala. Pored crtane mange popularne su filmovi anime, a Jadranka Stojaković je napravila muzičke pesme za neke poznate anime filmove

Baš trenutno je na TV-u u toku serija o životu umetnika i strip kreatora popularne mange za decu ANPAMAN (To je ujedno naziv za male pogače hleba sa ukusnim slatkim crvenim graškom).

Manga je slika koja oživljava predmete i daje im humanoidne osobine u grafičkim romanima ili stripovima.

Kako kombinujte tekst i sliku, šta prvo nastane, reč ili linija?

Kako kada, zavisi od trenutne inspiracije ili planova. Zanimljivo je da za veb novele prvo treba stvoriti sliku naslovnice, pa kasnije dodavati stranice teksta. Napisala sam 5 novela, 3 su prevedene na engleski jezik. Za naslovnice novela mogu se koristiti fantastične AI-umjetne inteligencije ilustracije, ali ja sam koristila moje ranije radove.

Nisam još radila sa AI, ali gospodin Ilija Šaula je vrhunski majstor AI umetnosti.

Koji su Vam najdraži mediji za rad: papir, digitalni format, tuš ili 

akvarel?

Ja sam okružena papirom i knjigama oko sebe, žao mi je bacati papir ako makar jedna stranica ima čisti beli prostor za crtanje ili pisanje, tako da mnogo koristim papir u radu, takođe, izrađujem umjetnički nakit od recikliranog papira, smole i kristala,

Ranije sam mnogo radila digitalne slike i grafike na kompjuteru, ali sa godinama moj vid slabi, pa primenjujem nove tehnike i medije kao slikanje i razlivanje akrilom na platnu, oslikavanje tkanina bojama za tekstil i šibori tehnikom. Moj lični prostor je previše skučen za sve radove, tako da u zadnje vreme manje crtam, a više pišem.

Vaša poezija je uključena u antologije širom sveta, od Srbije do 

Nemačke. Kako biste opisali svoj stil koji stoji iza Vaših pesama?

Možda su moje pesme previše tužne, jer često pišem o izbegličkim jadima.

U poeziji za decu zato pišem stihove za mir jer želim da sva deca sveta žive u miru, i da svi narodi sveta poštuju jedni druge.

Kako doživljavate svoj identitet između Balkana i Japana, da li je to 

most, samo prostor, ili nešto treće?

Kao što smo mi imali Vinčansku kulturu, u isto vreme u Japanu se razvijala Jomon kultura, bio je to period svetskog mira preko 2000 godina. To su jako slične drevne kulture koje nas spajaju.

Moj odlazak iz Jugoslavije u svet bio je posledica nadolazećeg ratnog sukoba jer sve se promenilo kada je MASPOK terorista Franjo Tuđman u maju 1990 godine postao predsednik Socijalističke Republike Hrvatske. Tada je bila jako napeta atmosfera, putnici u vozovima su vodili političke rasprave satima, mnogi su napustili Hrvatsku te godine. Ja bih rekla da sam našla mir u bračnoj luci u Japanu, moja porodica je ovde, tako da Balkan je samo uspomena i genetska linija mojih predaka koji su se sa Kosova naselilu u Dalmaciju oko Bribira gde je bila udata priceza Nemanjića. To je krševit, ali lep kraj sa mnogo prirodnih lepota tako da su se tu snimali kaubojski filmovi i serija Vinetu.

Da li umetnost može da bude jezik koji prevazilazi kulturne granice?

Svakako, jer i naša kulturna bašina je počela u Lepenskom viru gde su umetničke figurine simbolično i slikovito govorile umesto neke reči, to je bio jezik komunikacije sa svim drugim narodima oke reke Dunava.

Kako izgleda Vaš dijalog sa publikom ovde kod nas, a kako u Japanu?

Ja živim u malom mestu, tako da sam udaljena od Tokija koji je centar kulture u Japanu.

U Japanu ljudi vole da čitaju knjige više od svih drugih naroda sveta, čak i moj suprug kupuje puno više knjiga od mene koja sam knjigoljubiteljka od malena.

Svaki šoping centar ima obavezno i prodavnicu knjiga, a sve je digitalizovano tako da kupci mogu pronaći sami knjige i stranih pisaca, ja sam se ugodno iznenadila da su knjižare imale u prodaju knjige Nobelovca Petra Handkea te iste godine kada mu je dodeljena nagrada. Pisci iz Srbije bi trebali više da prevode i objavljuju svoja dela na japanskom jeziku i učestvuju na sajmovima knjiga u Japanu i Aziji.

Da li postoji neki projekat koji je za Vas bio posebno značajan u tom

kulturnom preplitanju?

Nakon strašnog potresa u Japanu 2011-te godine, učestovala sam sa svojim radovima u projektu humanitarnog darivanja umetničkih radova sa Japanskim ilustratorima i ilustratoricama knjiga za decu, prodajom naših radova i ilustracija širom Japana prikupljena su sredstva za mobilnu biblioteku, gde su volonteri čitali i darivali knjige deci u ugroženim područjima.

Šta bi voleli da prenesete mladim umetnicima koji traže svoj glas

između više kultura?

Multikulturalno stvaralaštvo povezuje narode sveta, Japan se svestrano zalaže za mir u svetu i vodi miroljubivu kulturnu politiku, čak je ispred drevnog japanskog hrama u mojoj blizini zapisano na engleskom jeziku da mir zavlada svetom.

Prisustvo umetnosti – poziv na mir

Umetnost Dragice Ohaši pored vizuelnog je i prostor tišine, dijaloga i nežnosti. U njenim linijama se oseća dah, u rečima svetlost. Ovaj razgovor pružio nam je priliku da se zastane, da se pogleda dublje, i da se oseti ono što često promakne: prisustvo umetnosti kao svedočanstva, kao mosta, kao poziva na mir.

PODELITE OVAJ TEKST NA: