detalj slike: KRK Art dizajn

FRAGMENTI neobjavljenog romana Ilije Šaule

TRENUTAK IZMEĐU ŽIVOTA I OTADžBINE

U zoru 10. avgusta 1918, dok je Mediteran još ćutao pod težinom rata, francuski brod Polinezija postao je mesto gde su se mladi srpski kadeti, između udarca torpeda i poslednjeg daha, našli u trenutku koji nije pripadao ni smrti ni životu, već otadžbini.

POTAPANjE BRODA SS POLINEZIJA, 10. AVGUST 1918.

Noć je protekla mirno, more bez velikih talasa. Tišinu je narušavao šum vode koju je brod Polinezija sekao na svom pravcu, od Tunisa prema Grčkoj. Leto je, voda je pravi izazov, plavetnilo Mediterana privlači svojom svežinom i bistrinom. Jutarnja atmosfera ispunjena sunčevim zracima i pomešana sa maestralom, nagoveštava lepo vreme. Na palubu izranja sve više vojnika radujući se još jednom danu, ali sa dubokim mislima o frontu koji ih čeka za neki dan i neizvesnostima, gde će neki možda uložiti i svoj život. Mlada vojska pred iskušenjem rata, neki se šale na palubi, dok drugi odmaraju u svojim kabinama. Odjednom, strašan tresak. Kapetan se hvata za ogradu dok brod podrhtava:

„Torpedo! Svi na palubu, brzo!"- bila je prva kapetanova reakcija

Pitomac Mihailo viče iz kabine, držeći se za zid koji se njiše:

„Šta se dešava?!"

Poručnik Miloš trči kroz hodnik sa upozorenjem i naredbom:

„Pogođeni smo, brod tone! Izlazite napolje, spašavajte se ko može!"

Uobičajena rutina pretvorila se u haotičnost, metalne cevi pucaju, voda počinje da prodire u donje nivoe broda. Neki vojnici su povređeni šrapnelima, dok drugi već skaču preko ograde u more.

Brod se naginje, voda navire na palubu. Talasi postaju neprijatelj pod dimnom zavesom koja kulja iz utrobe broda

Mihailo je već u vodi, bori se za vazduh i gleda gde su ostali?

„Pomažite, ovde smo!" čuju se glasovi iz vode

Drugi vojnik hvata se za ostatke predmeta koji plutaju

„Ne znam da plivam... Pomozite mi!" – čuje se vapaj prema kome su se odmah okrenule plivačke ruke, momci se hvataju jedan za drugog u neverici da su uopšte živi. Kopno je na vidiku ali dovoljno daleko da se do njega ne može tako jednostavno doplivati.

Mihailo je bio najglasniji, kao da je svojim glasom sakupljao vojnike koji su se već našli u moru. Primetio je da je neko od vojnika pao preko plutajućeg brvna, odmah je zaplivao prema njemu strepeći da se ne bi neko sručio i na njega, zaronio je i video telo koje se borilo poslednjim atomima snage da izroni na površinu. Mihailo ga je izdigao svojim telom, obuhvatio ga rukama i viknuo iz sve snage:

 „Uže, dajte uže!” Neko se našao u neposrednoj blizini i zaista zabacio uže preko povređenog vojnika. Bio je to Stanko, gubio je svest, ali njegovi saborci sve su činili da se održi na površini dok ga ne prenesu u neki od čamaca koji su se već nalazili u haosu spašavanja mladih života.  Nije se znalo da li je veća drama u vodi ili na brodu. Svi su otvorili četvore oči da bi koliko toliko bilo i reda.

Ribare iz obližnjeg ribarskog gradića Marsaskala zatekla je scena iz njihovih noćnih mora. Hrabro i odlučno su zaplovili ka mestu nesreće. Nije bilo vremena za strah. Sa svakim zamahom vesla, sa svakim metrom koji su prevalili, oni su pisali novu stranicu hrabrosti. Njihovi čamci su se probijali kroz penu i talase, dok su ruke koje su inače bacale mreže, sada bile spremne da spašavaju živote.

„Držite se, dolazimo!" – vikali su ribari, dok su brodolomci mašući pozivali za pomoć. Jedan po jedan otiman je iz vodenog zagrljaja. Neki su se osmehivali uprkos strahu, dok su drugi samo šaputali zahvalnost.

Ribar Antonio hvata Mihaila za ruku:

 „Drži se, momče! Evo, daj mi ruku!" Mihailo s plačnim očima, zadihan progovara:

„Hvala vam... ne znam kako da vam zahvalim!"

Iznenadan i jak strah menja okolnosti, pitomci koji su još na brodu, svesni nevolje koriste stečeni instinkt i organizuju spasavanje. Čamci, koje je posada uspela da spusti u more, postaju poslednja nada za mnoge u borbi sa vodenom stihijom.

Poručnik Miloš stoji na naginjućoj palubi, pored mehanizma za spuštanje čamaca, pomaže pitomcima da skoče, da li u život ili smrt to u tom trenutku nije bilo upitno.

„Brže, ka čamcima! Držite se za konopce!“

Mladi vojnik, Aleksa hvata se za čamac, gleda nazad ka Milošu:

„Poručniče, idemo! Pođite sa nama!“

Miloš pomaže i poslednjem vojniku da se prebaci na čamac i tek tada kreće ka ivici broda. Međutim, u tom trenutku, nesrećnim spletom okolnosti, noga mu zapada u kanap koji se koristi za spuštanje čamaca. Pre nego što uspe da se oslobodi, pada, teret sa druge strane kanapa  povlači ga u dubinu.

Vojnici u čamcima gledaju sa očajem kako poručnik nestaje ispod površine. Nekoliko njih pokušava da se baci nazad u more kako bi mu pomogli, ali su već iscrpljeni, a talasi su surovi.

Aleksa gleda u dubinu, sav zadihan, sa nevericom i suznim očima grčevito se ne miri sa zbiljom:

„Neee! Poručniče!“

Ribar Antonio hvata Aleksu za rame, utešno govoreći:

„Drži se, sine… učinio je sve što je mogao.“

Oni koji su preživeli osećaju težinu trenutka, spasenje je tu, ali cena je velika. Poručnik Miloš ostaje u dubinama Mediterana, „plavoj grobnici,” ali njegov čin hrabrosti i nesebičnosti zauvek se urezuje u srca svih koji ma je pružio ruku i koji su videli njegovo junaštvo. .

Kapetan prihvata svoju sudbinu sa dostojanstvom, verujući u višu silu i svoju posvećenost zadatku. Njegova poslednja rečenica, „Živelo more!", postaje večni odjek među preživelima, simbol hrabrosti i poštovanja prema snazi prirode.

Dok poslednji čamci za spasavanje nestaju u daljini, On stoji na svom mostu, okružen plamenom i slomljenim metalom broda koji tone. Romori pomen mirnim glasom, gledajući u more: 

„Poručniče  Milošu... heroji se ne biraju, oni se stvaraju u trenutku. Neka ti je slava srpski junače i mirno more“

Voda mu već doseže do kolena. Zna da povratka nema. Brod je bio njegov život, njegovi ljudi, njegov ponos. Ne oseća strah, samo mirnu spoznaju da je i njegovo mesto ovde.

Kapetan tiho, kao da razgovara s morem:

„Ako postoji razlog, živeću... Ako je ovo moj kraj, neka nestanem na svom zadatku, koji sam radio svim srcem... Živelo more!“

Ne pokušava da se spasi. Talas prekriva palubu. More, kojem je verovao, naposletku uzima ga sebi. Vršak palube je nestao pod površinom vode, more se ustalasalo, šireći strah i jezu oko mesta tragedije. Razbacane stvari plutaju naokolo, sablasno, stravično!  Svi koji su preživeli, u čamcima su, ili sa ribarima, ili spasilačkim, nad kojima su takođe ribari preuzeli kontrolu i upravljanje. Stanko je u polusvesti, nepomično leži na podu čamca, dok mu jedan od drugara drži glavu u povišenom položaju, da ne bi došlo do gušenja.

Užas prožima svesnost mladih pitomaca, ne mogu verovati onome  šta vide i kroz šta prolaze. Nekoliko ih je povređenih sa lakšim ranama, ali sa dovoljno snage i svesni nevolje u koju su zapali. Najveći broj ih još ne veruje da su među živima, jer dosta je i onih koji ne znaju plivati, tek kad se dočepaju obale, biće sigurni da neće nestati u morskim dubinama.

Nakon što su izvučeni iz vode, mladi pitomci pokušavaju da saberu misli. Ruke im drhte, tela su im obamrla od hladnoće, ali srce, srce im kuca divlje, ispunjeno zbunjenim osećanjem da su preživeli. Iako su spašeni, nešto u njima ostaje slomljeno.

Aleksa sedi na podu ribarskog čamca, dahće, držeći se za grudi:

„Gotovo je... Broda nema... Kapetana nema... Poručnika Miloša nema…“ a gde nam je Milunka, naša Milunka, da li je spašena!?

Sa drugog čamca dopire glas…

„Tu je Milunka ne brinite, spašena je!“

„Živela nam naša Milunka!“ – povika neko od vojnika, dok svi u glas kliknuše: „Živela!!!”

Na taj poklič Aleksa se prekrsti tri puta i uzvišenim tonom izusti:

„Neka je slava poručniku Milošu i večni pomen njemu i njegovom herojstvu!“ 

„Slava mu!“ – čulo se jednoglasno.

Sve se umiri! Tišina među njima je teža od morske vode. Pogledi im se spuštaju ka crnom horizontu, ka mestu gde su njihovi saborci nestali, zajedno sa brodom „Polinezija.“.

Mihailo spušta lice na dlanove, osećajući gorčinu suza:

„Zašto baš on? Toliko nas je izvukao... a sam sebe nije mogao...“

Drugi vojnik, Stefan pokušava da obuzda svoje ruke koje drhte:

„Nismo ga smeli pustiti… Ali kako?! Bog mora da ga je uzeo.“

Osećanje krivice tiho se uvlači među njih, kao senka koja ne prolazi ni nakon spasenja.

Ribari iz obližnje Marsaskale  nisu morali da dođu. Mogli su da ostanu na obali, mogli su da zatvore oči pred užasom. Ali nisu. Bacili su se u talase, bez obzira na opasnost, i postali jedina nada za mlade vojnike koji su se borili protiv smrti.

Barba Antonio, dok pomaže jednom vojniku da se podigne, kaže: 

„Ne brini, momče... samo diši, samo diši.“

Jedan od ribara skida svoj kaput i prebacuje ga preko ozeblog pitomca, kao da su braća, kao da ih rat nije podelio na različite svetove.

Stari ribar, Lorenzo posmatrajući površinu mora, govori: 

„Neki su otišli s ovim talasima... ali Bog je dozvolio da vas izvučemo.“

Njihove ruke, umorne od veslanja i uloženog napora pri spasavanju, nastavljaju da stežu šake mladih vojnika, pružajući im utehu koju nisu očekivali.

Kako se čamci približavaju obali, pitomci se osvrću poslednji put ka tamnoj vodi. Negde, daleko u dubinama, ostali su kapetan i poručnik Miloš. Njihova imena možda neće biti uklesana na spomenicima, ali žive će u svakom vojniku koji je preživeo.

Aleksa tiho, skoro šapatom progovara:

„Nadam se da mirno počivaju... da more nije surovo prema njima.“

Jedan od ribara, stariji čovek, pogleda Aleksu i klimne glavom.

 „More ne uzima tek tako... More pamti.“

Približavajući se kopnu, osećaj tuge ih ne prolazi, ali im ribari daju nešto što nisu imali, oslonac, toplinu, osećaj da život nije izgubljen.

Tamo, na obali, dok su poslednji zraci sunca bojili nebo u nijanse ružičastog i zlatnog, ribari su se okupljali. Njihove mreže su ostale prazne, ali njihova srca su bila puna. Svaki od njih je nosio priču o spasavanju koja će se prenositi s kolena na koleno.

Među njima je barba Antonio, čovek čije su ruke izbrazdane od vetra i soli, a lice mu je bilo kao stara morska karta. On je bio taj koji je prvi skočio u svoj čamac, bez razmišljanja o opasnosti koja ga je vrebala:

„Nema vremena za strah", govorio je. „Samo za hrabrost."

I bilo je hrabrosti, u svakom zamahu vesla, u svakom pogledu koji je tražio preživele. Kada je vojnik po vojnik bio izvučen, svaki čamac je postao mesto nade. Kada su se vratili na obalu, sa poslednjim spasenim vojnikom, aplauzi su odjekivali u maloj luci.

Pala je noć, ribari su sedeli pored mora, slušajući tiho njegovo šaputanje. Nisu mnogo govorili; nije bilo potrebe. Njihovo jutarnje požrtvovanje govorilo je umesto njih.

Tako je priča o spasavanju postala legenda, priča o hrabrosti i samopožrtvovanju, o malom selu koje je stalo u odbranu života. I svaki put kada bi se neko setio tog dana, setio bi se i ribara – ne kao heroja, već kao odvažnih ljudi koji su učinili natčovečno delo.

MALTEŠKO DOBROČINSTVO

Preživeli vojnici sa potopljenog broda „Polinezija” , okupljeni u Marsaskali, dočekani su otvorenim srcima i toplim zagrljajima. Medicinsko osoblje, bilo je iskusno u lečenju ratnih rana, pružilo im je ne samo zdravstvenu zaštitu i fizičku negu, već i utehu.

U bolnicama na Malti, koje su bile preplavljene svetlošću, toplinom i pažnjom osoblja, vojnicima je vraćana snaga i volja da produže do svog cilja, pridruže savezničkim snagama na Solunskom frontu. Doktori i medicinske sestre radili su neumorno, često po ceo dan i noć, kako bi im povratili samopouzdanje, oslobodili od preživljenog šoka i zalečili telesne povrede pojedincima.

Milunka Savić nalazila se među njima, kao ikona, tek otpuštena iz bolnice u Tunisu, Bizarti, nakon uspešnog oporavka od ranjavanja, sokolila je srpsku mladost i govorila im:

„Kako je život pobedio u moru, pobediće i na bojnom polju, Božja ruka nas vodi do naše Srbije!“

Oporavljajući se, vojnici su iz dana u dan u sve većem broju napuštali bolnicu. Okupljali su se u obližnjem parku nedaleko bolnice gde su bili informisani o daljim koracima i prikupljanju neophodne opreme za front. Nedostajao im je poručnik Miloš čije junaštvo u spašavanju njihovih života neće nikad zaboraviti. Bili su složni u mišljenju da ga je Bog uzeo sebi kada je video njegovo požrtvovanje i odlučnost u spašavanju života drugih. Oprema koja je izgubljena u brodolomu je nepovratna, ali saveznička pomoć u tome nije oskudevala, sve što su vojnici imali sa sobom, pristiglo je ponovo i deljeno im je na revers.

Meštani su ih dočekivali i susretali sa istom količinom ljubaznosti, kao i medicinsko osoblje, a posebno ribari koji su dali najveći doprinos u spašavanju. U tim trenucima, koji život znače, stisak ruke postao je neraskidiv do kraja života u znaku prijateljstva i čojstva. Mnogi su otvorili vrata svojih domova, nudeći vojnicima mesto za odmor i oporavak, dok su čekali dan da nastave plovidbu do Soluna.  U malim ribarskim selima, gde su se kuće širile uz obalu kao biserni niz, osećala se najlepša atmosfera, bratska, puna poštovanja uz graju sporazumevanja i ako se nisu najbolje razumeli rečima, srca su govorila reči hvale, sreće i najlepših želja.

Meštani Marsaskale su se organizovali kako bi pružili sve što je bilo potrebno: hranu, odeću, i pre svega, društvo. Večeri su bile ispunjene pričama, ponekom pesmom i srdačnim pozdravljanjima u znak zahvalnosti. Zajednički obroci su postali ritual, gde su se spajale kulture i stvarala nova prijateljstva. Ribari su vodili vojnike i na plovidbu, pokazujući im lepote Malte i dajući im osećaj slobode sa željom da oslobode svoju zemlju Srbiju i postanu njeni slobodni građani.

Nije bilo mnogo vremena na raspolaganju, jer je najavljen dolazak broda za nastavak putovanja, nisu znali tačno koji dan, ali veze između vojnika i meštana postajale su sve jače. Sporazumevanje se pojednostavilo, a neki vojnici su čak pomagali u svakodnevnim poslovima, poput ribolova ili obrade zemlje. Takvo iskustvo bilo je  više od pukog oporavka; trenuci kad se čoveku obnavlja duh  i nada.

Došlo vreme za polazak u Solun, oproštaji su bili emotivni sa izlivima najiskrenijih želja i sreće da živi i zdravi stignu u svoju Srbiju. Vojnici su sa sobom poneli neizbrisive uspomene na dobrotu i gostoprimstvo koje su pronašli na Malti. Ovi trenuci humanosti u vremenima velikih iskušenja ostali su kao svetli primeri onoga što ljudi mogu postići kada se udruže u ljubavi i solidarnosti.

STANKOVA LjUBAV

Došlo je vreme za polazak, francuski brod je pristao u maltešku luku, spreman da preveze vojnike do Soluna.  Sunce je zalazilo, bojeći nebo u nijanse narandžaste i ružičaste, ne mareći za pomešane osećaje vojnika spremnih za odlazak. Na obali, meštani su stajali u tišini, sa mešavinom tuge i ponosa u srcima.

Vojnici su se okupljali na palubi, gledajući prema obali koja je postala njihov dom daleko od doma. Jedni su se rukovali sa ribarima, zahvaljujući im na hrabrosti i požrtvovanju. Drugi su delili zagrljaje sa porodicama koje su ih primile u svoje domove, obećavajući da će se jednog dana vratiti.

Jedan po jedan, ukrcavali su se na brod, okrećući se da još jednom pogledaju Maltu, „Medicinsku sestru Mediterana” kako su je popularno nazivali svi oni koji su  na njoj zalečili ratne rane.  Suze su se mogle videti na licima i vojnika i meštana, dok su se ruke dizale u znak pozdrava. Deca su trčala duž obale, mašući svojim novim prijateljima, dok su majke brižno brisale suze sa obraza.

Dok se brod polako udaljavao, melodija pesme „Tamo daleko…” lebdela je nad vodom. Meštani su pevali tradicionalnu maltešku pesmu, šaljući vojnicima poslednji pozdrav. Vojnici su uzvraćali, pevajući srpske epske pesme, čiji su stihovi odzvanjali u srcima svih prisutnih.

Taj trenutak rastanka bio je simbol zahvalnosti i večnog prijateljstva između dva naroda. Iako su se putevi razilazili, uspomene i veze koje su stvorene na Malti ostale su neizbrisive. Odlazeći na front sa ponosom i čašću da im je pripala ta prilika, ali i sa pričama o dobroti i hrabrosti malteškog naroda, koje će prenositi generacijama.

Dok se brod gubio na horizontu, a noć polako spuštala svoj veo, meštani su znali da su učinili nešto veliko, pomažući borcima za slobodu i u tome pronalazeći svoju sopstvenu.

U vrevi bolnice, gde su se preplitali zvuci bola i nade, vojnik Stanko pronašao je svetlost u očima mlade medicinske sestre, Marije. Zbog težine povrede nije mogao da nastavi sa svojim saborcima, front mu je zamenila bolnička postelja. Njihovi pogledi su se sreli između redova kreveta i šapata ranjenih. U tom trenutku, rat i njegove strahote su na čas nestajali, ostavljajući dvoje mladih srca u tihom razgovoru i nežnosti pogleda.

Marija, čija je nežnost bila melem za mnoge, u Stanku je pronašla dušu koja je razumela njenu potrebu da brine o drugima. Stanko je pronašao u Mariji mir toliko željan da nije osećao bolove povrede i ako još nije mogao da ustane i stane na noge. Njeno prisustvo ga je lečilo, svestan mira znao je da će se na takav način najbrže oporaviti.  U kratkim pauzama između njenih obaveza, razmenjivali su upravo ono što mu je najviše značilo. Podrška i razumevanje i osećaj ne napuštenosti, lakše je tonuo u san gde bi se susreo sa Marijom potpuno oporavljen i ne ovaj Stanko iz bolničkog kreveta. U jednom snu sanjao je svoju Šumadiju, svoje selo među voćnjacima i njih dvoje zagrljene u rascvalom šljiviku.

Kako su dani prolazili, njihova ljubav je rasla, cvetajući poput malteškog cveta u rano proleće. Stanko je počeo da se oporavlja ne samo od svojih rana, već i od pomućene svesti, od rata, odsustva najrođenijih, svojih kolega kadeta, sad ništa ne zna o njima, osim vesti da srpska vojska napreduje na svim frontovima i da će izvojevati tako željno očekivanu pobedu.  Marija je bila njegova dobra vila, njegova sigurnost u svetu u kojem se nije osećao sasvim svoj.

Kako sve prolazi i dolazi na novi početak, tako je i Stanko bio otpušten iz bolnice, oporavljen, ali bez doma i porodice. Ako ga je nešto grejalo bila je to samo vera u Marijinu ljubav.  Stanko je uvideo da ne može napustiti Maltu, ostrvo koje mu je dalo ljubav i nadu. Odlučio je da ostane i gradi život sa Marijom. Privremeno smešten u depandansu za osobe bez prebivališta, dobio je gradsku pomoć, koja mu je u tom trenutku značila mnogo. U srcu je gorela želja za Srbijom, Čuo je da je srpska vojska oslobodila Srbiju i da ide dalje u oslobađanju balkanskog prostora gde i potonji Slaven živi. To ga je uistinu radovalo, a plašio se samo da ne bude ranjen Marijinom ljubavi, jer pored sve iskrenosti još nije čuo njen pristanak da žive zajedno, da počnu život u gnezdu koje bi njih dvoje svili.  Verovao je osećajući mir u srcu da ga Marija neće izneveriti. Očekivao je njenu poseto. Došla je!

Njegov novi početak ležao je u Marijinom osmehu. Nasmešila se i rekla:

„Moje srce je od danas tvoj novi dom!“

PODELITE OVAJ TEKST NA: