|
|
|
 | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Ima jedna pećina stroga
Predugo sam bila zasićena svetom oko sebe. Nisam ga ni poznavala, a bio mi je nametljiv poput nosatih strini i njihovih debelih novčanika. Čokolade sam odbijala jer sam zauzvrat morala da zadržim dah kroz gustinu njihovih parfema i kišu masnih poljubaca. Uvek nekako skrajnuta, i svojom voljom a i voljom društva, bavila sam se svojim unutrašnjim. Šta se može očekivati od zamišljenog deteta, pomalo nesnađenog, onog kom je mašta utočište, dom i žrtvenik?
Otac mi je predočavao zamke i zasede pesmom: „Ima jedna pećina stroga u kojoj živi Babaroga i dete što ne sluša, stradaće od njenog roga.” Dete poučeno najsirovijim prikazom ovog sveta nije moglo drugačije do da izraste u malog filozofa, oprezno i ranjivo. Ne kažem da sam srezala sve metle u kraju niti da sam razbila sva ogledala, ali prati me prisustvo neiskazivog mraka poput vrećice dukata tik iznad glave i nikad ne znam da li su mi razbojnici za petama, da li da razvežem vrećicu ili da idem napred dok me oblačak zakamuflirane sreće prati kao verni pas.
Pećine su mnoge i razne. Neke su se pokazale kao pravi rudnici, ali ja ne mogu najpre da ne ugledam senke i u mnogima od njih prepoznam babarogu i njen rog. Spasavali su me, prečesto i predugo. Sada istražujem pećine sama. Neke sadrže dogme, druge sadrže rude.
Koračajući vlažnim galerijama, gde je vazduh težak ali iskren, prisetila sam se učenja Vladete Jerotića o duhovnom usponu. Na najnižem nivou bauljaju oni koji su blagi prema sebi i drugima. Njima je sve dozvoljeno i sve oprošteno. Na sledećem kaskaju strogi prema drugima, a blagi prema sebi. Oni očekuju priznanje svoje neprikosnovenosti, oni su iznad, oni su više, a svet patuljaka je tu da bi oni odmerili svoju visinu. Na trećem odolevaju strogi prema sebi i strogi prema drugima, idealisti koji mnogo traže da bi mnogo dobili i iz čoveka izvukli najbolje. Konačno, između stalaktita i stalagnita lebde krotki, blagi u drugom smislu, oni puni razumevanja za ljudske slabosti, koji su sebi odredili meru kako im je rulja ne bi odredila. Oni teže ka nebu i zato iskaju lekcije koje su im na spasenje i zauzdavaju nagone i sud.
A kad izađem iz Platonove pećine opet me čekaju rogata usta mase. Svako potražuje delić pozornice. U halabuci i šiljatoj vrevi ponire šum srca onih koji slušaju. Šta je uvreda?! – ječi kao eho iz dubine pećine. Da li smo preduboko zagacali, otisnuli se hodnicima sladokusja i ne umemo da se vratimo? Odnekud dopire mudrost Franke Čeroti. „Gle ono čedo što ti put pokazuje. Vređaš li se? E pa nije uvreda u njegovoj brizi, već u tvom nemanju, koje sebi nisi priznala. A ono tamo što viče 'Ne znaš, ne znaš!'. Ono i samo posrće usled svog neznanja. Sledeće te gleda pravo u oči i govori da si hohštapler. Ostavi ga jadu svome, a onom odraslom što zna šta radi i kresanjem tvojih grana sebi krči vidik, njemu pokaži ko si.”
Cunjam kroz pećine dok ne nađem sigurno mesto, toplo i vlažno kô u utrobi majke. Pa se sklupčam dok se ne smene senke na platnu. Kad uzori, ja izađem, poskidam ulov sa rogova, proberem i kažem sebi: „Budi stroga, budi jaka, budi pećina.” A ako su me rogom kušali, rogom ću goniti. Nisu su sve babaroge one za koje se izdaju niti su svi rogovi izrasli iz netrpeljivosti. U genezi svega što postoji, neki su darovi gledali ka nebu, neki ka zemlji.
|
