detalj slike: KRK Art dizajn

Metamorfoze: Gubitak nevinosti

Fragmentarnost

Prati me taj osećaj od ranog detinjstva. Prekidi u stvarnosti,u ličnosti, vremenu, znanju.

Prostor i jezik su me definisali više puta. Živela sam u Srbiji, potom u Kanadi, ponovo u Srbiji, a sada živim u Nemačkoj. Stvarnost opisana i usvojena na drugom jeziku je druga stvarnost, ne samo prostorno, već i semantički. „Nije to moje nebo”, kažu mi oni koji ne mogu da zamisle život u drugoj stvarnosti, humor po nekom novom ukusu, život po stranim pravilima. Međutim, nebo je jedno veliko, neprekidno celo koje putuje za vreme naših života. Ono što nam se obelodani u treptaju večnosti samo je odraz nas samih i spremnosti da pogledamo dublje ili pliće. Momenat u kom čovek u drugom čoveku, bez obzira na  boju i simbole, vidi sebe jeste momenat samospoznaje. U tom momentu, dva, tri ili više komada neba spajaju se u jedno stvarajući smisao u velikom bazenu besmisla.

Krajolici

(Samo)spoznati znači i voleti i boleti. Za to je potrebno vreme, i opet – prostor.

Prostor se širi i duži ukoliko smo spremni na kretanje. Pritom ne mislim na kilometre udaljenosti u fizičkom smislu, iako svako udaljavanje potpomaže promenu perspektive; govorim o odlascima, koje ne izjednačavam sa napuštanjem. Otići od sebe znači udaljiti se od poznatog načina razmišljanja, naučenog, usađenog, prihvaćenog. Govorim o čupanju korenja, a li ne i o bezličnom životarenju, površnom postojanju gde ni boje ni mesto ne igraju ulogu. Takođe govorim o vađenju iz skučenih kaljeva i presađivanju u plodnu zemlju bez kraja.

Kad udaljeno postane blisko, pucaju oklopi i čovek vidi ono što nije želeo da vidi još dugo, dugo godina. Jedno takvo pucanje zove se odrastanje, drugo takvo pucanje zove se zrelost, a treće takvo pucanje jeste mudrost.

Umreti da bi se živelo

Oprostiti se od stečenih uverenja označava jednu malu smrt i veliku slobodu. Međutim, puno je lažnih smrti. Opraštamo se od supružnika, religija i prijatelja olako samo da bismo večnost kasnije shvatili da praznina od koje smo bežali nije u njima, već u nama. Putujemo često, al' putujemo bez opreme.

U duhu mog odrastanja, na putovanjima me je pratio Bog, kad bih mu dozvolila. Kad ne bih, prešla bih kilometre da bih se vratila na istu polaznu tačku.

Upravo se sada pripremam za jednu malu smrt. Leti najviše osećam punoću života, ali i nagoveštaj da se krug ubrzo potom zatvara. Svaki vrhunac, osim zadovoljstva, sadrži u sebi i zrno žalosti jer prolazi, jer će sve nakon toga biti bleđe, slabijeg intenziteta, kraće.

U godinama sam pucanja i zato osećam bol. Život sa njom sedam ili mesec dana bez prestanka podseća me da sam tu, a mogla bih i da ne budem. Ona osetna, u kičmi ili grudima, manifestacija je opraštanja. U prvom delu podrazumeva udaljavanje sa mnogo ljubavi, dakle nipošto napuštanje, da bi se u drugom delu pružio oproštaj, odnosno zdravi deo uma i tela, onaj koji ostaje nakon što se izbaci zatrovano. Bol je opasan igrač, oružan je, te nadmoćniji fizički, ali u ovom slučaju ne putuje se što dalje. Naprotiv. Krećemo se prema srži, dok ne prođemo kroz nju, spojimo se sa delom bića koje boli i rodimo se ponovo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: