detalj slike: KRK Art dizajn

Ileš Feher: Prevođenje je moja unutrašnja potreba

Ileš Feher stručnjak u oblasti hemijskih nauka, odlučio je da svoju strast prema jeziku i literaturi pretvori u impresivan prevodilački rad. U proteklih nekoliko godina, preveo je više od 4000 pesama različitih autora, čime je obogatio kulturnu scenu i doprineo boljem razumevanju poezije među čitaocima. Njegov rad ne obuhvata samo tehniku prevođenja, već i duboku emocionalnu povezanost s rečima, što se jasno vidi u njegovih sedamnaest samostalnih dvojezičnih knjiga. Kako se jedan doktor nauka snašao u svetu poezije? Šta ga je motivisalo da se upusti u ovu avanturu? -otkrio nam je Ileš u razgovoru za Književni ESNAF.

Književni ESNAF - 25.07.2025.
Razgovarals: Neda Gavrić
Tehnički uredio: Ilija Šaula

Kako bi čitaoce Književnog ESNAFA bolje upoznali sa Vašim likom i delom, na koji način bi se ukratko predstavili ?

Rođen sam u Kastavu, iza bogovih leđa, negde u Istri. Ta teritorija je tada pripadala Italiji, pa Jugoslaviji, sada je u Hrvatskoj. Da li je sudbina mog rodnog mesta dala pečat mom životnom putu?, jer život mi je ispunjen suprotnostima. Bio sam izvikani genij i običan šarlatan, hvaljeni stručnjak i prezreni pijanac, tenis i boks su se sasvim lepo slagali, dok prerana povreda nije stavila tačku na moju sportsku karijeru, biohemija, nauka ruku pod ruka sa prevodilaštvom.

Otac je bio farmaceut poreklom iz seljačke familije. Tako sam u ranom detinjstvu upoznao život seljaka, a preko mamine familije život ribara. U doba detinjstva nisam išao od letovališta do letovališta nego sam bio pastir na salašu kod Temerina kod ujka Lajoša, ili od zore sa ribarima do Kanjiže, u boljem slučaju do Nadrljana veslao gde smo raširili mrežu i spustili se do Sente.

Često postavljam pitanje, ko je dobio više od sudbine? Ja, koji sam od šeste godine navikao na rad, more video tek u 14-oj godini putem školske ekskurzije, ili moj sin, koji se već od četvrte godine sa drugovima iz obdaništa kupao u slanom plavetnilu. Ali, šta znači svakodnevna borba?! Smatram da sam imao sreću i sa zadovoljstvom mislim na detinjstvo. Kao četvorogodišnjak kod bake u Temerinu sa najvećim užitkom sam stiskao vratove pačića. Nisu me pohvalili. Da smo sa bratićem sa salaša (u Temerinu) umesto na nedeljnu misu stigli na baru gde smo upali u blato i vesele vragolane ujak Lajoš je dobro isprašio – Bože moj. Da sam ja bio taj koji je za vreme ponoćke sašio široke suknje seljankama, nije se doznalo. Znači, bio sam izrazito dobro vaspitano dete. Ali, jedna stvar nikada nije bila problematična – učenje. Kao osmogodišnjak sam upitao mamu: „ Da li se uči seljaštvo na fakultetu?” Kao da sam nešto nemoguće pitao. „Nećeš valjda biti seljak?” upitala je „To bi bila prava stvar” – kažem joj. „Za ime boga, zašto?” „Jer njima je dozvoljeno psovanje”. Mama je bila zabezeknuta, otac ništa nije rekao, ali su mu oči zasijale. Od njega sam naučio i tu istinu: „Sine, nemoj diskutovati sa ženama, ovako ili onako biće u pravu”.

Zahvalno mislim na moje profesore iz gimnazije. Na svoj način, maltene bez izuzetka, bili su ličnosti. Pored leksikalnog znanja zahtevali su od nas i individualno razmišljanje. Čak i naše „vragolije” kažnjavali su na, za nas, prihvatljiv način. Posebno ističem profesora mađarskog jezika – Jene Dančo (Dancsó Jenő). Nismo imali obaveznu lektiru, ali čitanje je bilo obaveza. Svake druge nedelje smo morali da referišemo šta smo pročitali. Ja sam recitovao napamet.

Ko Vas je od pesnika najviše privukao poeziji i njenom prevođenju?

Poezija me od ranog detinjstva prati i kad već postoji, onda bih voleo da, ono što mi se sviđa, prikažem i pripadnicima drugih naroda; možda ih i obradujem. Koji pesnici su na to uticali, koji su me odvukli u sferu poezije? Čini mi se sama poezija – ovako: POEZIJA. Za mene pojam književnost znači: poezija. Poslednji roman – samo Bog zna, kad sam pročitao. Nisu za mene izmišljeni. O da – ima jedan izuzetak: Ivo Andrić: Jelena, žena koje nema. Čak bih se i u prevod upustio da ga imam u elektronskoj formi na mom računaru. A što u knjižarama od 100 prodatih knjiga možda je jedna knjiga poezije – to je druga priča, realnost. A realnost je i to da mi sad na talasima poezije lebdimo – kao što je lebdenje i sama poezija. Da li su stihovi segmenti zaustavljenog vremena? Neka o tome razmišljaju filozofi. Neke stihove uvek nosim sa sobom. Leti, kad pored zrelih pšeničnih polja vozim do besvesti ponavljam stihove Đule Juhas: Kakva je bila (Juhász Gyula: Milyen volt).

Njene zlatne kose više se ne sećam,

Ali znam da su njive u zlatnom sjaju

Kad žutim klasovima leto dozreva

I u tom žutilu opet znam za nju

Milyen volt szőkesége, nem tudom már,

De azt tudom, hogy szőkék a mezők,

Ha dús kalásszal jő a sárguló nyár,

S e szőkeségben újra érzem őt.

Ali, tako živi u meni i „Gavran”, i „Crni čovek”, i „Mostarske kiše”, i „Kolo” Irfana Horozovića i „Bol je to” (Nagyon fáj) Atile Jožefa.

Šta vas je podstaklo da se posvetite prevodilačkom radu i književnosti?

Prevođenje je moja unutrašnja potreba. Ako upitaju, zašto jedan biohemičar, naučni radnik, uz sve svoje obaveze deo slobodnog vremena posvećuje prevodilaštvu, poslu koji je unapred osuđen na poraz, onda u pomoć pozivam slavnog alpinistu Hilarija. Kad su ga upitali, zašto je krenuo u osvajanje Mont Everesta, jednostavno je odgovorio: „Jer je tamo”. Hilari bar zna kakav izazov predstavlja Mont Everest. A kakav izazov predstavlja prevođenje za mene, naučnog radnika, što je inače izazov i za profesionalnog prevodioca, književnika. Poznati mađarski pesnik i sjajan prevodilac Deže Kostolanji (Kosztolányi Dezső 1885 – 1936)u predgovoru drugog izdanja knjige, izbora iz evropske poezije u prevodu na mađarski jezik „Moderni pesnici“ (1921), napisao je često citiranu rečenicu: „Prevoditi je isto, kao plesati lancima vezanim nogama”(„Műfordítni mégis annyi, mint gúzsba kötötten táncolni”).

Ako imamo u vidu i određene bitne razlike između srpskog i mađarskog jezika izazov je još veći. Evo nekoliko primera, mađarski jezik ne poznaje rodove, ne koristi pomoćni glagol prilikom formiranja prošlog i budućeg vremena, ima četiri ne sedam padeža, koristi određeni i neodređeni član ispred imenica, red reči u rečenici je obrnut u odnosu na srpski jezik. Ako oni, koji znaju da se decenijama bavim i prevodilaštvom poezije, pitaju: Zašto ti ne pišeš? – u tri reči odgovorim: „Jer sam biohemičar.” „A zašto jedan biohemičar ne bi mogao i da piše, kad ne jednog i poznatog pisca – na primer – lekara ima” „Jer taj biohemičar zaista nije rođen za pisanje”. U životu sam jednu jedinu pesmu napisao, poslao sam je jednom prijatelju kao čestitku za Uskrs:

Dragi moj Prijatelju - da Vam praznik bude zaista Praznik, vlastitim rečima želim:

Vaskrsavamo?

Preporodimo se?

Ako osetiš u jutarnjim zracima sunca,

u kapima kiše,

u žilavosti korenja,

u veličanstvenosti prolaznosti vremena,

u smirenosti zalaska sunca,

u čovekovom življenju

mogućnost novog početka –

da, onda

VASKASAVAMO!

PREPORODIMO SE!

Kako pristupate izboru pesama i autora koje želite da prevedete? Postoji li određeni kriterijum koji vam pomaže da odlučite koje delo zaslužuje vašu pažnju?

Ako bih jednog pesnika trebao da izdvojim koji mi je od rane mladosti na posebnoj polici – taj je Mikloš Radnoti. Možda su njegovi stihovi segmenti zaustavljenog vremena – neka sad sa čitaocima nešto sasvim intimno da podelim. Prevodilaštvom sam se počeo baviti za vreme studentskih dana jer bez Radnotija ni udvarati nisam znao. Da li se to može nazvati segmentom zaustavljenog vremena?.

Mikloš Radnoti (Radnóti Miklós, 1909. – 1944)i Notes iz Bora (Bóri notesz).

„Notes iz Bora” sadrži deset pesama mađarskog pesnika Mikloša Radnotija koje je napisao od momenta kad je odveden u Lager Heidenau (pored Bora) do svoje smrti. Ispod svake pesme naznačen je datum i mesto stvaranja, pa je vidljivo do kada je postojao logor, kada je počelo povlačenje, kojim putem su terani zatočenici. Smrt ga je zatekla kod Abde (u blizini Đera) sa više od šezdesetak drugova, gde su i zakopani u masovnoj grobnici. Tek godinu i po dana kasnije, prilikom ekshumacije postalo je jasno da je i Radnoti među ubijenima kod Abde.

„Notes iz Bora” nađen je u njegovom džepu. Na trećoj strani notesa na pet jezika (mađarskom, srpskom, njemačkom, francuskom, engleskom) napisano je:

Ez a jegyzőkönyvecske Radnóti Miklós magyar költő verseit tartalmazza. Kéri a megtalálót, hogy juttassa el Magyarországra, Ortutay Gyula dr. egyetemi magántanár címére: Budapest, VII. Horánszky u. 1. I.

Ovaj notes sadrži pesme mađarskog pesnikaRadnóti Miklósa.On moli nalaznika, da istog pošalje na adresu sveučilišnog profesora Ortutay Gyula, Budapest, VII. Horánszky u 1. I.

Koja je bila prekretnica u Vašem prevodilačkom radu?

Preokret u mom prevodilačkom radu donelo je poznanstvo s Banjalučkim književnim krugom. Da čitaocima bude jasno: 20 prekrasnih godina proveo u Bosni (1970 – 1989), 10 godina (za mene još uvek) u Bosanskoj Gradišci i 10 u Banjaluci. U Banjaluci, ne baš sasvim slučajno, upoznao sam Irfana Horozovića i preko njega i banjalučke književne stvaraoce. Prihvatili su me kao prevodioca, možda i zato što izuzev Stevana Martinovića-Pište niko nije prevodio sa i na mađarski jezik. Prvi moji prevodi su bili objavljeni u Putevima. Kasnije su usledili „Most”, „Lipar”, „Orbis”, Magyar szó ( Mađarska reč) , Hét nap (Sedam dana), Üzenet (Poruka), Jedan od mojih prvih prevoda u Putevima je i Kralj kupine Lasla Nađa (Nagy László: Szerederkirály).

Često pominjete dobar odnos sa pesnicima iz Banjaluke. Šta je najviše doprinelo dobrom, obostranom utisku?

Bili smo iskreni prijatelji. Sarađivali smo i pomagali su mi mnogo, nisu dozvolili da se utopim u nedovoljnom poznavanju (tadašnjeg) srpsko-hrvatskog jezika. Onda su  stvorena prijateljstva koja i  danas žive. Nešto za večnost: prevod pesme Ko će ljubav preneti Lasla Nađa je zajednička uspomena Ranka Risojevića, Stevana Martinovića, Ismeta Bekrića, Irfana i Ajnuše Horozovića, Predraga Bjeloševića i mene na jednu, kod mene provedenu, nezaboravnu noć.

KO ĆE LjUBAV PRENETI

Kad stvarnost moja zauvek nestane,

kome će svirati cvrčak sa grane?

Čiji će dah grejati zamrzlo drveće?

Kome će duga biti raspeće?

Ko će topiti kamene

gromade do livade meke?

Ko će gledati te kose, žile

iz tvrdog zida izvirile?

I opustošenim nadama

iz kletvi ko će zidati hram?

Kad stvarnost moja zauvek nestane,

ko će tad plašiti zlokobne vrane!

Na drugu obalu ko će još smeti

držeći zubima Ljubav preneti!

Na kojim jezicima najčešće prevodite i šta Vas je inspirisalo da izaberete baš te jezike?

Prevodim prvenstveno pesme srpskih, hrvatskih, bošnjačkih i crnogorskih pesnika na mađarski, a pesme mađarskih pesnika... na koji li jezik? Umesto odgovora: Srpskohrvatski, ili hrvatskosrpski jezik (kako se kome sviđa) savladao sam tokom studija. Poznajem ekavske, ikavske i ijekavske varijacije. Pošto sam jezik naučio u Zagrebu, a živeo u Bosni, gde i Srbi, i Hrvati, i Bošnjaci koriste ijekavski izgovor (i u sadašnjosti), u svakodnevnom govoru sam zadržao taj izgovor, u stvari jekavski oblik ijekavskog, a kad prevodim, ekavski. Neka čitaoci odluče – na koji jezik je preveden tekst.

Kako pristupate prevodu poezije s obzirom na njenu suštinsku prirodu, ritam i emocije? Šta smatrate najvažnijim prilikom prenošenja pesničke duše sa jednog jezika na drugi?

Svakako najviše vremena mi oduzima izbor pesme. Prvo i prvo moram da osetim pesmu. A priori sam čovek koji na neki način reaguje osećajima, pa i u naučnom radu. Šta to znači? Pokušaću objasniti pomoću iskustva iz sfere nauke. Mendeljejev o postavljanju periodnog sistema elemenata ovako ispoveda: „U snu sam video tabelu gde svi elementi pali na tačno traženo mesto. Probudivši se, odmah sve stavio na papir, kasnije mesto samo jednog elementa  morao da ispravim.” Da je bio u pravu tek naknadno je dokazano egzaktnim činjenicama. Ako sam već osetio pesmu, pokušavam sebi predstaviti – kako prevesti ključni deo pesme. Koji put je to naslov pesme, koji put detalj iz sredine ili pak sam završetak. Hrabro priznajem – ne volim rimovane pesme. Koji put sama pesma je usiljena, a što se tiče prevoda: osim u retkim slučajevima bez „silovanja” jezika je nemoguće prevesti. A silovanje jezika za mene je neprihvatljivo. To ne znači da nisam preveo nijednu rimovanu pesmu. O tome kasnije.

Postoji li određeni kriterijum koji vam pomaže da odlučite koje delo zaslužuje vašu pažnju?

Naglašavam:

     a) Prevodim isključivo to što mi se sviđa. To sebi mogu dozvoliti jer putem svoje struke – medicinska biohemija – za sebe, za naše uslove, obezbedio sam solidan život. Kad bih od prevodilaštva trebalo da živim, ni džeparca ne bih imao.

     b) Prvenstveno volim pesme a ne pesnike. Ako mi se sviđa jedna pesma, neka bude autor i za upućene nepoznat, prevodim. Možda na taj način pesmu spasim od zaborava. U mojim knjigama koje se sastoje od izbora pesama: Srebrni most –Ezüst híd, Banjalučki rukopisi –Banjalukai kéziratok, Mostarske kiše –Mosztári esők, Jedan pogled na savremenu mađarsku poeziju (online izdanje Balkanskog Književnog Glasnika) te na mom blogu: Srebrni most – Ezüst híd može se naći ne jedno i za upućene nepoznato ime. Dozvolite mi da navodim dva citata iz pogovora mojih objavljenih knjiga.

Iz pogovora Banjalučkih rukopisa – objavljena 2017:

  „O kojima ništa ne znam: Postoji nekoliko imena u antologiji, čije pesme sam u decembarskom broju „Putevi“ 1987. našao. Spadaju u one „ koji su izvan vidokruga”, jer o njima ništa ne znam, ali po mom mišljenju mesto im je u zbirci. Za mene, neovisno o autorima, prvenstveno su bitne pesme…”

 Iz pogovora izbora iz poezije Lajoša Kašaka: Borba sa anđelom – objavljena 2018:

„Naglašavam: Volim pesme a ne pesnike. Da, tako je, ali postoje pesnici čija dela su duboko u moju svest urezana, sa mnom žive. Jedan od njih je Kašak.”

Da sam zbog mog takvog pristupa sastavljanju knjiga, ne jedanput, dobio po glavi – to je druga priča. Samo jedan primer: Nakon objavljivanja online izdanja „Jedan pogled na savremenu mađarsku poeziju” jedan od „izabranih” mi se ovako obratio: “U izboru imaš i nepoznata imena. Hvala što sam u izboru, ali nisam baš sretan. Prvoligaš ne može biti sretan ako ga u isti koš stavljaju sa drugoligašem. Izbor mora da bude reprezentativan”. Bezuspešno sam molio „izabranika” da, kad već ne poznaje spomenute pesnike, pročita njihove pesme te ako smatra da je njihova poezija ispod nivoa, onda ću i ja da razmislim o ispravnosti mog stava, izbora. Stoji rečenica: prvo i prvo moram da osetim pesmu. Ne postoji neki kriterijum po kome unapred određujem, od koga i kakvu pesmu ću da čitam, prevodim. Na neki način prepuštam se slučaju. Najčešće ni sam ne znam kako sam otkrio tog i tog pesnika. Tragam na netu – pročitam pesmu, ako mi se sviđa i osetim: to je za mene – pogledam i ime autora, zauzima svoje mesto na mom računaru i počinje svoj život.

Možete li podeliti iskustvo svog prvog prevoda?  

Odrastao sam u Senti gde i dan danas 80 posto stanovništa su Mađari. I još u dečje doba, mi koji smo mislili da sve znamo, pravili smo sport od toga, da ne znamo (ne samo) srpski. Imao sam negde oko deset godina kad je u susednu kuću uselila srpska porodica. Njihov sin, Fico, bio je moj vršnjak, počeli smo se družiti i moji roditelji su bili sretni: konačno ću i ja da naučim srpski. Naučio je i on mađarski. U gimnaziji profesorica srpskog jezika nije znala mađarski, a mi nismo znali sprski. Komunikacija između nas i profesorice se odvijala preko „Kazija“, školskog druga, deteta iz mešanog braka, te je on znao oba jezika. Ocene iz srpskog jezika su ukazali na prosečnu ocenu. Stigavši na fakultet znao sam za dobro jutro, dobar dan, daj hleba. Dakle, u ranoj mladosti čitao isključivo na mađarskom jeziku. Upoznao mađarsku poeziju i preko izvanrednih mađarskih prevodioca svetsku poeziju; od srpskih pesnika jedino Branka Radičevića, Danila Kiša. Što se tiče poznavanja srpske poezije/književnosti/kulture u Mađarskoj, na žalost, ni danas nije drugačije. Kako sam naveo: bez Radnotija, kad sam već, pored svog naučnog rada, počeo ozbiljnije i na prevodilaštvo misliti, pokušao sam prevesti one pesme koje me od rane mladosti prate. Kriterij – jedini: da li je moje skromno znanje (tadašnjeg) srpsko-hrvatskog jezika dovoljno da određenu pesmu prevodim. Tako sam na početku svoje prevodilačke karijere, ako smem tako reći, prevodio pesme mađarskih pesnika. Tek kasnije, koncem osamdesetih godina, rođeni su moji prvi prevodi banjalučkih pesnika na mađarskom jeziku. Počeo sam sa prevodima koji su se gomilali. Primetivši da na toj gomili ima dosta ljubavnih pesama, rodila se ideja: sastavi knjigu. Sledi citat iz moje prve dvojezične knjige:Ezüst híd – Srebrni most, izbor iz ljubavne poezije mađarskih pesnika XX stoleća:

„Izdavanje ove zbirke pesama smo planirali još za vreme mog življenja u gradu kraj Vrbasa. Ali iz ličnih razloga 1989 napustio predivnu Bosansku Krajinu, došao rat, i…Moji su prevodi netaknuto ležali u fijoci do susreta, naravno opet slučajnog, sa članovima redakcije časopisa „Orbis” negde krajem 1995, koji su probudili u meni već usnule glasove. Na osnovu recenzije Gabora Turi sa velikim elanom sam  preradio prevode, ali izdanje, iz meni nepoznatih razloga, opet je izostalo. U međuvremenu, život me je odveo na drugi kolosek. Prohujale su godine i prevodi su se snivali začaranim snom. Doduše, u retkim trenucima predaha, originalnu verziju – 66 pesama od 55 autora (brojevi su bili sasvim slučajni), već svesno dopunio sa novim prevodima na 77 pesama od 66 autora, i vođen kritičkim primedbama Janoša Slobode još jednom sam preradio. Nakon prvih pokušaja, nakon više od 20 godina čitaoci će stvarno dobiti u ruke tu knjigu.

Izbor i redosled pesama je sasvim ličan. Prepuštam čitaocu da sudi, da li je dobar ili loš. Nekoliko pesama koje sam želeo uvrstiti u izbor – „Ljubavna pesma Ilmarinena“ Aniko Mikole, „Serenada Ilonki” Jenea Džide – jednostavno nisam znao da prevodim. Pojedini prevodi pak – Ferenc Juhas: „Četvrtak, dan praznoverja, kada je najteže”; Zoltan Zelk: „Galeb”; Mihalj Vaci: „Reci draga, kakvo je more” – zagubili su se negde na relaciji Banja Luka – Senta, i nisam imao dovoljno snage, da ih ponovo prevodim.”

Kako izgleda sam proces Vašeg prevodilačkog rada?

Da čitaoci steknu uvid u to kako svakodnevno radim, kako stižem do novih ideja do stvaranja novih knjiga, moram da otkrijem tajne moje prevodilačke kuhinje. Na stolu (računaru) uvek mi se nalazi nekoliko stalnih imena – oni su moji izabranici. Njihova poezija mi se sviđa te težim za to da od njih prevodim dovoljan broj pesama za jedno izdanje. Za mene, dovoljan broj prevedenih pesama od jednog autora je 55, 66 ili 77. Po prirodi ne mogu da se koncentrišem samo na jedno ime. Paralelno prevodim poeziju više izabranih. Imam uvek toliko izabranih da od svakoga nedeljno bar jednu pesmu prevodim. Pored njih, kad mi prahne baš tako, tragam na netu za novim imenima. Evo i tajne: u štampariji je izbor pesama Milovanović Živak Biljane. Izdavač mi je obećao da će dva sastava: Živa srpska poezija i Živa mađarska poezija – po 111 pesama od 111 autora ugledati svetlo dana do sajma knjiga u Beogradu. Na izdavača čeka izbor pesama Predraga Bjeloševića i Zorana Bognara. Po 33 pesme preveo sam od Vlaste Mladenovića, Snježane Rončević i Dušana Gojkova – čekaju da složim u jedinstvenu celinu. Obećao sam sebi: do jeseni će biti gotovo. Plan triumvirata: do Sajma knjiga u Beogradu Ištvan Turci će izdati izabrane pesme Milana Orlića, a Milan Orlić roman Ištvana Turcija Sve je početak – treći član triumvirata sam ja, kao prevodilac. Na stolu su mi sledeća imena: Miodrag Jakšić, Nenad Grujičić, Željka Avrić, Barbara Novaković, Obren Ristić, Hajnal Anna, Bíró Tímea. Spomenuo sam da ne volim rimovane pesme.

Po koju sam ipak preveo. Jedna takva pesma je Bol je to (Nagyon fáj) Atile Jožefa (József Attila, 1905 – 1937). Prokleto težak zadatak. Prvo sam naslov što je ujedno i refren pesme.  Nagyon fáj. Tri sloga, zvučnost: „ – .  –”, Doslovan prevod: mnogo boli. Koristi tako i već si ubio pesmu. Danilo Kiš koji je jedan od najboljih, ako ne i najbolji tumač mađarske poezije na srpskom jeziku ovako preveo: Boli , a u refrenu koristi: boli, boli. Tomas Kabdebo – prevod na engleski jezik:It deeply hurts. Daniel Muth – prevod na njemački jezik: Es schmerzt mich. Ja bi mogao biti ponosan na moje rešenje, jer po opšte prihvaćenim kriterijima (ako smem to uopšte reći) je bolji od navedenih. Naslov, ujedno i refren pesme: Nagyon fáj zaista predstavlja dubinu i zvučnost same pesme. Jednog popodneva Irfan i Ajnuša bili su moji gosti – na stolu uz „fišpaprikaš” našao se i „tokajac”. Tokom čavrljanja stigli smo i do Atile Jožefa i pesmeNagyon fáj. Objasnio sam šta znači, ukazao na zvučnost i priznao da adekvatan prevod nisam uspeo da nađem, a ni u dosadašnjim prevodima na najrazličitije jezike nisam naišao. Irfan se ođedanput udario po čelu i postavio pitanje: zašto ne bi moglo biti – Bol je to? Da. Sjajno. I svugde ističem: naslov, ujedno i refren pesme „Bol je to” Atile Jožefa je ideja Irfana Horozovića.

Možete li da podelite više informacija o svom blogu na kojem su objavljene vaše pesme?

Moj blogEzüst híd – Srebrni most nosi naziv moje prve dvojezične knjige. Tu objavljujem sveže prevedene pesme. Kad već neka pesma doživi sudbinu da bude u neku knjigu uvrštena – svakako očima najstrožeg kritičara, tuđim očima čitam. Tako mogu da uočim greške i nakon toga, već prerađenu pesmu šaljem mojim lektorima.

Kako birate teme za antologije poput "Mostarske kiše"?

U knjizi Banjalučki rukopisi koristio sam izraz: antologija. Korišćen je zbog insistiranja glavnog urednika. Ne volim, ne koristim tu reč. Izbori u svakom slučaju odražavaju moj pogled na poeziju, ali ne mogu biti antologije – jer antologija je celina, a ne smatram da toliko poznajem bilo mađarsku, bilo srpsku poeziju da bi se usudio da pristupim sastavljanju jedne antologije određenog područja. Zato koristim izraz: izbor.

U kojoj meri mislite da je uloga prevodioca ključna u očuvanju i promociji kulturnog nasleđa? Kako vi doživljavate svoju ulogu u ovom procesu? U jednom intervjuu postavljeno mi je sledeće pitanje:

Ako bih ti rekao da si zadužio srpsku naciju prevodima srpskih pesnika i pisaca na mađarski jezik u toj meri da će u budućnosti tvoje ime biti sinonim za srpskog ambasadora kulture u Mađarskoj, da li bi mi poverovao? Moj odgovor je bio: Ne – ali bih voleo da je tako. Lepo zvuči i tvrdnja: prevodilac ima ključnu ulogu u očuvanju i promociji kulturnog nasleđa. Ima nešto istine u tome.

Neke od knjiga koje ste preveli nagrađene su prestižnim nagradama. Bilo bi dobro pomenuti ih ovom prilikom.

Izdvajam dva izdanja, dvojezične knjige: Novi Čovek –Új ember Zorana Bognara je izdat u Budimpešti, a Üresség – Praznina Ištvana Turcija u Beogradu. Dva kapitalna dela. Takva ostvarenja prevesti moguće je isključivo u onom slučaju ako prevodilac zajedno sa stihovima i spava. Otprilike u isto vreme sam počeo sa prevodom i Novog čoveka i Praznine. Prvo sam i od jednog i od drugog ostvarenja našao samo deo, bolje rečeno delić na netu i preveo. U oba slučaja mi je nešto čudno bilo, nešto sam naslutio i počeo sa traganjem. Kad sam sa prevodima bio već pri kraju pomislio : šta bi bilo ako bi Zoranu predložio da izda Ištvanovu poemu, a Ištvanu da izda Novog čoveka? Usledila su pisma preko mene i gle čuda: obje knjige su počele živeti svoj život. Prvi put sam se sreo sa Zoranom u Subotici  2022. godine kad smo zajedno krenuli dalje u Budimpeštu na trojnu promociju, promociju Mostarkih kiša, Novog čoveka i Praznine. Stigavši u Budimpeštu konačno smo se i uživo rukovali sa Ištvanom i nastavili kao da se oduvek poznajemo. Prijatna činjenica: na osnovu mojih prevoda Ištvan Turci je 2022. dobitnik nagrade "Otvorena knjiga" Udruženja književnika Republike Srpske, a 2024. Međunarodne nagrade „Branko Radičević“ koju dodeljuje „Brankovo kolo“ iz Sremskih Karlovaca. Praznina Ištvana Turcija oživela je i na albanskom jeziku. Na osnovu mog prevoda na srpski jezik, ako se ne varam Demo Beriša preveo na albanski. Šta je stvarnost:

Pečuj, 19. oktobar 2017.  18 sati – Dom kulture, promocija dvojezičnog izdanja izabranih pesama velikana mađarske poezije Lajoš Kašak: Borba sa anđelom – (Kassák Lajos: Harc az angyallal). Zajedno sa mnom, mojom suprugom, dva predstavnika izdavača, jednom recitatorkom ukupan broj prisutnih: 11

Budimpešta, 12. maj 2022. Dom Saveza Književnika Mađarske, 18 sati: već spomenuta trojna promocija dvojezičnih izdanja. Zajedno sa autorima, domaćinom, sa mnom i mojom suprugom, jednim recitatorom i fotografom ukupan broj prisutnih: 14.

Svi pesnici kojima ste prevodili pesme su Vam veoma zahvalni i često Vas pominju. Koliko Vam znači takva povratna reakcija?

Pošto pričam o mom višedecenijskom prevodilačkom radu, želim da se zahvalim osobama koji su me od početka hrabrili. Urednici kojima se zahvaljujem: Irfan Horozović, Karolj Habram †, Marija Habram, Eva Hajnal, Laslo Markuš, Katica Šcur, Peter Kokai, Šimo Ešić, Anđelko Zablaćanski, Zdravko Kecman†, Tibor Pinter†, Gabor Čeke†, Tamaš Gergelj,  Ištvan Turci, Atila Jas, Zoran Bognar, Živko Nikolić, Miodrag Jakšić, Nenad Grujičić, Dušan Gojkov, Milan Orlić.

Za korisne savete tokom mog prevodilačkog rada i za korektno obavljene zadatke lektora zahvalan sam Milici Mitraković, Adnani Karahasanović, Draginji Ramadanski, Dijani Tiganj, Željki Janković, Mišo Kovaču†, Faizu Softiću, Milici Milosavljević, Željki Janković, Snježani Rončević, Jeleni Glišić, Biljani Milovanović-Živak, Valentini Novković,  Mariji Šimoković, Nikoli Popović, Gaboru Turiju, Janošu Slobodi†, Andrašu Adiju, Peteru Šebešćenu, Peteru Kokaiju, Timei Moger. Nadam se da nikog nisam izostavio.

Zahvaljujem se mojoj supruzi Đenđi Feher Arkoši zbog kontinuiranoj podršci mom prevodilačkom radu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: