detalj slike: Sagovornici Ilija i Goran, Vidovdan, Niagara 2025

GORAN DEBELNOGIĆ: PUTNIK IZMEĐU SVETOVA, SVEDOK VREMENA

Rođen na Sokocu, Republika Srpska, a danas sa adresom u Klivlendu, (Ohajo, SAD), Goran Debelnogić je čovek čiji životni put oslikava dramu jednog naroda i snagu pojedinca da se uprkos svemu ostvari. Pravnik po obrazovanju i profesiji, novinar po prvom pozivu, a humanista po suštini, Debelnogić je pre više od tri decenije uzeo kartu u jednom smeru i krenuo u Ameriku, ne iz avanture, već iz potrebe za slobodom i dostojanstvom.

Njegova karijera u Sjedinjenim Američkim Državama obuhvata rad u Međunarodnom pravničkom komitetu za ljudska prava, Međunarodnom Institutu za Migracije, te angažman u Federalnom ministarstvu zdravlja i socijalnih usluga. Aktivan je član srpske zajednice, a njegov rad svedoči o dubokoj posvećenosti, posebno onima koji su se u novoj sredini borili sa jezikom, kulturom i identitetom. Bio je dugogodišnji urednik srpskih radio programa u Njujorku i Ohaju i redovni dopisnik ''Slobode'' iz Čikaga. Pokretač je i dugogodišnji pomagač srpskih škola, te sportskih i folklornih društava u Ohaju.

U njegovim rečima oseća se iskustvo kulturološkog šoka, ali i otkriće jedne drugačije Srbije, one koja živi preko okeana, nezaražene ideološkim nasleđem, sa snažnim osećajem za slobodu i tradiciju. Debelnogić je svedok i tumač vremena, čovek koji ne samo da je preživeo promene, već ih je oblikovao, u sebi i oko sebe.

Književni ESNAF: 19.07.2025.

Razgovarao: Ilija Šaula

IDENITET I LIČNI PUT

Kako biste opisali svoj put od Sokoca do Klivlenda u Ohaju sa posebnim osvrtom na vreme provedeno u Njujorku i šta Vas je motivisalo da emigrirate?

Kao mlad, tek svršeni pravnik, odrastao u porodici i kraju gde su se čvrsto držale tradicije i istorijsko slobodarsko nasleđe, prva iskustva sa tadašnjim komunističkim sistemom bila su šokantna i u direktnoj suprotnosti sa svime što se u školama učilo i u javnosti idealizovalo. Nakon iskustva služenja vojnog roka u Kosovskoj Mitrovici i ograničene slobode kretanja, usledila su i ograničenja po pitanju slobode misli i govora prilikom prvih pravničkih poslova.

Goran Debelnogić sa kolegama tek svršenim pravnicima ispred spomenika Knjazu Mihailu u Beogradu 1987. godine

Uz to, loša ekonomska situacija i izuzetno visoka stopa inflacije, nezaposlenost, propadanje firmi i čitavog socijalnog sistema dopunjavalo je sliku beznađa i veoma neizvesne budućnosti. Ulični protesti i nasilne smene vlasti od strane raznih frakcija komunista budile su najniže nagone među ljudima. Sveopšte rasulo je svakodnevno podstrekivano u medijima. Nisam video kako u takvoj atmosferi mogu primeniti svoje znanje i sposobnosti. Ta pomisao me je užasavala. Sve navedeno pratili su i pritisci na poslu, zbog čega sam veoma brzo odlučio da se iselim iz zemlje.

Pogled iz rodne kuće Gorana Debelnogića na Glasinac i obronke Romanije

Dolazak u Njujork bio je zaista šok, u svakom smislu. Iako je trebalo vremena kako bi se novo društvo otkrilo i razumelo, u otvorenom sistemu, sa direktnim i pristupačnim ljudima u Njujorku, prilagođavanje je išlo mnogo brže nego što sam očekivao. S obzirom da sam engleski jezik relativno brzo usavršio, uključio sam se u rad Pravničkog komiteta za ljudska prava - vodeće svetske organizacije za zaštitu sudija, advokata, i uopšte ljudi pravničke struke. Kao analitičar za Balkan i Tursku, radio sam sa Vladama tih zemalja na oslobađanju uhapšenih pravnika i studenata prava. Preko Ujedinjenih Nacija sam izveštajima upozoravao na kršenje ljudskih prava u nekim od tih zemalja kako bi taj proces bio zaustavljen. Ubrzo sam upoznao nekoliko prijatelja sa kojima sam okupio veliki deo njujorške srpske omladine. Tokom nekoliko godina smo organizovali veliki broj aktivnosti, uneli novu energiju u naše crkvene zajednice i pomogli gašenju dotadašnjeg raskola koji je trajao decenijama. Veliki deo tog rada odnosio se na humanitarnu pomoć srpskom narodu tamo gde je on najviše bio ugrožen - na Kosovu i u Krajini. Veoma često i uspešno smo organizovali skupove ispred Ujedinjenih Nacija i vodećih medija. Na tim skupovima smo zahtevali slobodu i poštovanje ljudskih prava Srba na Balkanu. Kritikovali smo komunistički sistem i njegove predstavnike, koji su zloupotrebom nacionalnih i identitetskih pitanja pokušavali da sačuvaju vlast i sistem. Istovremeno, sa jednim divnim čovekom Budimirom Srećkovićem, inače urednikom emigrantskog časopisa ''Srpska borba'', uređivao sam, a često i vodio srpski radio u Njujorku. U vremenu bez interneta, to je bilo ključno sredstvo informisanja srpske dijaspore u Njujorku i okolnim državama.

Na koji način ste uspeli da očuvate srpski identitet u dijaspori, kroz jezik, kulturu, veru?

Prvenstveno, kroz aktivno pripadništvo srpskim zajednicama u Klivlendu i Akronu, kao i stalnom radu na njihovom unapređenju i jačanju. To podrazmeva čitav niz dobrovoljnih aktivnosti koje se tiču organizovanja i rada lokalnih zajednica. Osim toga, ključno je i pisanje, kao i medijsko promovisanje srpskog identiteta, jezika i kulture među Srbima u Americi, ali i u medijima na Balkanu. Preko deset godina sam uređivao i vodio srpski radio u Akronu, te na taj način informisao i povezivao Srbe severoistočnog Ohaja.

Goran Debelnogić, osnivač i urednik srpskog radija u Akronu, Ohajo

Mnogo vremena sam posvetio organizovanju srpske škole u Klivlendu i višegodišnjem radu sa svojom decom kako bi, iako rođeni u Americi, znali tečno da govore, pišu i čitaju srpski jezik. U obližnjem Akronu sam pokrenuo sportski klub Gavrilo Princip, kroz koga je prošlo stotine dečaka družeći se, igrajući fudbal i govoreći i čuvajući srpski jezik. Ti mladi ljudi su, sazrevajući u okviru naše crkvene zajednice, jačali istu. Mnoštvo dečaka i devojčica u folklornom društvu Gračanica je tu zajednicu vremenom učinilo jednom od najuspešnijih u Severnoj Americi kada je u pitanju organizovanje severnoameričkih srpskih događaja, na kojima se okupljaju hiljade Srba. Srpska pravoslavna crkva, kao prirodni okvir okupljanja Srba u Americi, od presudnog je značaja kako za očuvanje vere, tako i za očuvanje identiteta i jezika, ali i veza sa srpskim narodom širom sveta.

Dijaspora i njena misija

Kakvu ulogu ima srpska dijaspora u SAD danas, da li je samo zajednica, ili nosilac kulturne i društvene misije?

Srpska dijaspora u Americi je mozaik nekoliko generacija Srba, poreklom iz, sada, najmanje osam država. Iako postoje ogromne kulturološke i jezičke razlike među njima, na opštem identitetskom polju ona predstavlja jednu zajednicu doboko ukorenjenu u srpskoj tradiciji, nasleđu i istoriji. Dijaspora je živo tkivo koje je u stalnoj promeni. I sadašnja generacija, iako možda nije čvrsto organizovana kao prethodne, i dalje svojim aktivnostima ispunjava one osnovne uslove za opstanak i očuvanje identiteta u Americi. Pored starih srpskih organizacija koje postoje više od sto godina, pojavljuju se i nove, kao i brojni pojedinci u raznim oblastima - književnosti, filmu, umetnosti, muzici, pozorištu, novinarstvu, ali i drugi, koji doprinose da se nastavi i sačuva identitet i veze među Srbima i u Americi, i sa Srbima širom sveta. Organizuju se različite manifestacije gde se to stvaralaštvo pokazuje srpskoj i široj javnosti. Važno je istaći da Srbi u dijaspori često rade ono što nijedna institucija u matici ne radi kada su u pitanju srpski interesi na međunarodnom planu. Navešću primer katastrofalnog stanja srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji i inicijative koje potiču iz dijaspore da se ono evidentira, zaštiti i spreči dalje uništavanje. Time se, i pored brojnih zahteva iz dijaspore, u Srbiji niko ozbiljno ne da bavi, niti se uočava ičija želja u matici da se tim pitanjem ozbiljno bavi. Smatram da je zato dijaspora bitan činilac, ako ne i nosilac suštinske misije koja se tiče srpske kulture i identiteta. Ona je u velikoj meri sačuvala ispravno razumevanje prioriteta srpskog naroda, kao i toga na koji način njih treba ostvariti.

Kolo srpskih sestara u Akronu, Ohajo 1913.g.

U tom smislu dijaspora može, treba i mora da se čuje i u matici jer, svojim znanjem i iskustvom, dobronamernošću i ljubavlju za svoju kulturu i nasleđe, može mnogo da doprinese promenama koje će srpski narod na Balkanu izvesti na pravi put. Time bi konačno bilo napušteno nasleđe i praksa komunizma, koji su nažalost još uvek itekako prisutni, i dalje se promovišući u srpskim zemljama na štetu celokupnog srpskog naroda. Mislim da postoje mogućnosti i kapaciteti da se, uz bolju organizaciju i promociju, još više doprinese kulturnom i opštem snaženju Srba, kako u dijaspori, tako i u matici. Na tome se mora raditi stalno kako bi misija koja traje više od dvesta godina u Americi bila još uspešnija.Na taj način bi dijaspora, kroz kulturu očuvanja identiteta i sećanja, bila ne samo obnovitelj autentične srpske državnosti i kulture, već i još bolji ambasador srpskog naroda i njegove kulture u svetu.

Da li postoje aktivne veze i komunikacija dijaspore sa institucijama u Srbiji i Republici Srpskoj?

S obzirom na šarolikost dijaspore i geografsku rasprostanjenost, te veze su negde jače a negde slabije. Dijasporu čini mnoštvo lokalnih zajednica, kao i dve značajnije krovne organizacije. Komunikacija sa institucijama kulture je sporadična i pojedinačna, prvenstveno zato što nijedna od zemalja na Balkanu u kojoj žive Srbi još uvek nema strategiju i dobru nameru i volju da sarađuje sa disjaporom. Zato je to često jednosmerni proces, u kome ljudi iz dijaspore organizuju ili traže neku vrstu saradnje. Razlog tome jednim delom verovatno leži i u tome da je, primera radi u Srbiji, kultura ugrožena jer su izdvajanja iz budžeta minimalna. Mnogi pojedinci iz dijaspore su osnovna veza, koji svojim radom pokušavaju da donesu deo života i stvaranja iz dijaspore u maticu. Time održavaju kulturnu vezu sa srpskim narodom na Balkanu. Institucionalno, Srpska pravoslavna crkva je jedina funkcionalna institucija koja objedinjuje Srbe u matici sa svim Srbima u dijaspori iako i ona nije imuna na razne probleme i izazove što može negativno da utiče na veze sa maticom i život dijaspore.

Srbi Klivlenda i Ohaja sa slavnim košarkašem Nikolom Jokićem podržali su pravo na slobodu veroispovesti u

Crnoj Gori što je dovelo i do demokratskih promena

Može li dijaspora biti most među generacijama Srba u inostranstvu i matici?

Dijaspora već jeste taj most. Ona je još u Prvom svetskom ratu ugradila sebe u slobodu srpskog naroda. To se nikad ne sme zaboraviti. To je most slobode koji se treba mnogo više promovisati među Srbima svuda. Ključni nosači tog mosta su svakako Mihajlo Pupin i Nikola Tesla, ali i svi Srbi koji su sebe ugradili u ono što danas imamo u dijaspori.

Srbi Ohaja u Akronu 1914 godine

Dijaspora je ključna za prenošenje kulturnih vrednosti, tradicije i iskustava u očuvanju kolektivnog identiteta srpskog naroda. Taj identitet se čuva jačanjem osećanja pripadnosti kroz različite aktivnosti i događaje u kojima učestvuje nekoliko generacija Srba - festivali, svečanosti, književne večeri, crkveni život, humanitarne aktivnosti i sportska takmičenja. Navedeno podrazumeva zbližavanje i zajednički rad nekoliko generacija Srba različitog profila, razmenu znanja i i jačanje osećanja pripadnosti srpskom narodu. Vreme je svedok da razuđenost dijaspore nije prepreka za njen aktivni život i veze sa srpskim narodom u matici. Brojne su akcije pomoći, lične investicije u imovinu a ponekad i u poslovanje, nastupi horova i folklora iz dijaspore u matici, te pojedinačne i grupne posete u srpske zemlje. Sve to doprinosi boljem razumevanju dijaspore u matici i prenošenju znanja i iskustava iz sveta u kome Srbi u dijaspori žive u matične zemlje. Postoje značajne vrednosti koje dijaspora čuva koje se odnose na očuvanje kulturnog identiteta a koji se sve više nagriza u samoj matici. Te tradicionalne kulturne vrednosti, koje se sa velikim požrtvovanjem čuvaju u dijaspori, mogu biti od suštinske važnosti za budućnost srpskog naroda, ma gde se on nalazio. Dijaspora se zbog toga mora mnogo više vrednovati i poštovati u matici, kako bi ta saradnja bila uspešna. Kao što Hilandar van matice vekovima čuva duhovnost, tako dijaspora u Americi već dva veka van matice čuva autnetični identitet i kulturu srpskog naroda. Onda kad se u matici ovo pitanje bude tako razumelo, onda će biti mnogo lakše uspostaviti drugačiji i bolji odnos i saradnju. Mogućnosti su izuzetno velike. Dijaspora svojom samoodrživošću pokazuje da može biti most koji spaja, gradi i obnavlja sve ono što je u matici zapostavljeno već 80 godina.

Goran Debelnogić u Hilandaru sa igumanom Metodijem nakon požara 2004, godinu dana kasnije organizovao je Srbe Klivlenda i Ohaja i poslao značajna sredstav za obnovu manastira

ODNOSI S MATICOM

Kako Vi vidite odnos srpskih institucija prema dijaspori, postoji li prostor za bolju saradnju i uzajamno razumevanje?

Smatram da je taj odnos ne samo neadkvatan, već da suštinski u životu dijaspore matica gotovo kao da ne postoji. U institucionalnom smislu je nasleđe komunizma u matici još uvek veoma jako. Ophođenje ljudi koji predstavljaju institucije u matici nije iskreno kad je reč o dijaspori, te tu nema velike promene u odnosu na prethodne decenije. Brojna su nerešena pitanja u matici kada je reč o ljudima iz dijaspore - komplikovan i skup način sticanja državljanstva, ograničeno vreme boravka u matici, ograničena sloboda kretanja u matici, restitucija imovine i pravo glasa, da navedem samo neka od njih. Za ta pitanja se decenijama obećavaju rešenja, ali napretka nema. Brojni su pokušaji pojedinaca i organizacija iz dijaspore da se neka od tih pitanja reše, ali zasad rezulatata nema jer ne postoji volja u matici da se iskreno i dobronamerno pristupi rešavanju istih. Naravno da nerešavanje tih i drugih pitanja utiče na sveukupne odnose i opterećuje ljude kad se suoče sa konkretnim životnim problemima. Što se tiče prava glasa, zbog načina i metoda glasanja, reč je o indirektnom kršenju osnovnih prava kad su u pitanju državljani i Srbije i Crne Gore u Americi. Veze po pitanju obrazovanja i kulture između dijaspore i matice skoro i da ne postoje. Suštinski problem je u tome što se, u institucionalnom smislu, u matici na dijasporu najčešće gleda kao na opasnost za trenutnu stranačku vlast i sistem.

Profesori iz Beograda Milo Lompar i Miloš Ković i izdavač Branimir Nešić u gostima kod Gorana Debelnogića u Klivlendu

Retki su primeri pojedinaca iz matice koji vide u dijaspori više od izvora doznaka koje indirektno pomažu ekonomiju. Ostaje nada da će sa promenama u matici doći i ljudi zaniteresovani za opšte srpsko dobro i opstanak Srba, ma gde oni živeli. Da bi se to postiglo, neophodno je da se i dijaspora sa svojim predstavnicima više i direktnije uključi u taj proces, postavljajući jasnu platformu ostvarenja tog cilja.

Šta biste poručili mladima u Srbiji u vezi sa dijasporom, da li je emigracija beg, mogućnost ili odgovornost?

Ukratko, odgovor je sve troje! Da pojasnim, emigracija je sama po sebi kompleksan pojam sa mnoštvom različitih razloga i uzroka. Nestabilnost i nesloboda u srpskim zemljama koja traje već 80 godina ''oterala'' je nekoliko miliona Srba u inostranstvo. Prirodno je da mladi ljudi traže slobodu, prava i pravdu, šansu, izvesnost i sigurnost u zemlji u kojoj žive. Tako da je emigracija, u većini slučajeva, pre nužno zlo nego izbor. Mladi ljudi, u nastojanju da organizuju svoj život i ostvare svoje potencijale, traže mogućnost da pošteno i pristojno žive od svoga rada, da upotrebe svoja znanja, talente i veštine. Kad u matici nedostaje pravna sigurnost i vlada opšta korupcija, oni često u emigraciji vide šansu za svoje lično i profesionalno ostvarenje. U tom smislu, emigracija je šansa koja im je neophodna. Naravno, su to teške odluke koje sa sobom nose mnogo rizika i posledica. Šteta je za svaku zemlju i njen narod kad mladi ljudi u velikom broju odlaze. U prevodu, to znači da je sistem loš u svakom pogledu, a vlasti neodgovorne. Ne radi se samo o takozvanom odlivu mozgova, kako se to obično misli. Reč je oodlivu najproduktivnijeg dela stanovništva, onih od kojih zavisi natalitet i ekonomija jedne zemlje. Odlazak u emigraciju istovremeno nosi sa sobom obavezu iseljenika da čuvaju svoj identitet i kulturu, da na svaki način pomažu promene u matici, da podržavaju svoje familije, da budu humani i solidarni sa svojim sunarodnicima u matici. Da bi se ispunio smisao emigriranja, ključno je odupreti se procesu asimilacije u novoj zemlji. Bolji život uz izgubljeni identitet nije rešenje. Rešenje je aktivno uključenje u lokalnu srpsku zajednicu, vredan dobrovoljni rad za njene interese, nastojanje da potomstvo po svaku cenu sačuva jezik, finansijska podrška i solidarnost sa srodnicima i narodom u matici, prenošenje znanja, iskustava i pomoć da se matica promeni nabolje, kao i eventualni povratak. Mladima u matici bih uvek preporučio da se bore za promene, bolji sistem i ostanak u matici. Pored toga, da se trude koliko god mogu da uče od sveta, putuju u druge zemlje i stiču iskustva, povezuju se maksimalno sa srpskom dijasporom kako bi ta iskustva upotrebili u matici.

KULTURA, REČ I ANGAŽOVANjE

Koliko su kulturni događaji, poput Vidovdanskih proslava, važni za očuvanje identiteta?

Obeležavanje značajnih praznika i okupljanje je uvek jedan lep vid duhovnog spajanja Srba. Samim tim, i proslava Vidovdana, kao praznik sa najvećom nacionalnom simbolikom, jeste način da se setimo onih koji su svoje živote dali za slobodu, srpsku državu i narod. Potreba da cenimo takvu žrtvu, odanost i jedinstvo u duhu, objedinjuje nas, okuplja i umanjuje razlike među nama. Kroz to sećanje istinski se povezujemo sa precima i svemu onom vrednom što smo od njih nasledili. Time se kroz prisustvo i različite kulturne sadržaje vaspitavaju i podučavaju i naša deca. I drugi događaji, kao što su svetosavske proslave i festivali, na kojima se okuplja veći broj Srba, pridonose prenošenju i čuvanju naše kulture, formiranju mladih generacija i uopšte očuvanju identiteta. Važno je da ti događaji uvek imaju kvalitetne i dostojanstvene programe i sadržaje, koji će uzdizati duh i svest ljudi, kulturno ih oplemeniti i zbližiti i ostati u pamćenju prisutnih kao važni kulturni događaji, a manje kao obični vašari i zabave. Na organizatorima je uvek velika odgovornost da takve priredbe i događaji budu na najvišem nivou i sa najboljim talentima koji će sa nadahnućem, ponosom i poletom promovisati srpsku istoriju, kulturu i tradiciju.

U vremenu globalnih kriza, verujete li da reč i kultura mogu biti moćniji od politike, može li umetnost spojiti ono što je istorija razdvojila?

Kultura je suština ljudskog postojanja. Kao takva ona je, dugoročno, daleko moćnija od svake politike. Ipak, politika istovremeno može bitno uticati i oblikovati kulturu. Kultura podrazumeva zajedničke vrednosti i prakse i obično je podloga političkim kretanjima, dok politika može biti sredstvo koje osnažuje ili slabi postojeće kulturne obrasce i vrednosti. Kulturne osnove se izgrađuju sporo kroz međuljudske odnose, stvarajući osnovu kako i šta ljudi vrednuju, kako se organizuju i kakve odluke donose. Najčešće su politički procesi posledica određenih kulturnih obrazaca. Zato je ulaganje u kulturu i negovanje iste od presudnog značaja za svako društvo i zajednicu. Na taj način se obezbeđuje dugotrajna stabilnost i pravilna percepcija samog sebe, ali i sveta oko sebe. Kultura je uvek pokretač socijalnih promena. Taj dinamični odnos sa politikom i uzajamni uticaj je ključan za razumevanje važnosti kulture. Ona je izvor slobode i punog izražaja ljudske ličnosti u društvu u kome preovladava tolerancija i socijalni mir. Ali kultura može biti i izvor ograničenja u društvima u kojima moć i sila kontrolišu i održavaju socijalni mir. Mora se uvek težiti ka društvu u kome se ne samo čuju već i vrednuju različita mišljenja, kako bi se došlo do kulturnog obrasca i društva u kome je stabilnost posledica slobode i skladnih odnosa u društvu. Kulturni stvaraoci imaju veliku odgovornost da svojom kreativnošću i idejama šire i nadgrađuju postojeće kulturne obrasce i time menjaju svet oko sebe nabolje; da budu svest i savest jednog društva u najboljem smislu, kako bi ono disalo punim plućima i rađalo najbolje plodove u svim oblastima ljudskog stvaranja.

PORUKA ZA KRAJ

Šta biste poručili čitaocima u matici, i šta je najvrednije što dijaspora može preneti nazad u Srbiju?

Mislim da je najvažnije da ljudi u matici shvate da su naši ljudi u dijaspori deo istog naroda, da vole svoj narod, svoje krajeve i zemlju.Osim toga, da im je stalo da srpski narod bude slobodan na svojoj zemlji i da živi dostojanstveno, čuvajući svoje nasleđe i tradicije. Osim sačuvane tradicije i identiteta, dijaspora može biti primer svima u matici kako se vrednim radom i posvećenošću može opstati, sačuvati i uspeti u svakom smislu, bilo gde u svetu. Želim da to bude podstrek ljudima u matici da istraju u stvaranju boljeg i pravednijeg sistema i društva. U tom smislu, velika znanja i iskustva koja ljudi u dijaspori imaju u raznim oblastima mogu biti od velike pomoći matici. Vidim ogromne mogućnosti prenosa znanja kroz povezivanje pojedinaca i grupa iz dijaspore sa ljudima u matici. Smatram da bi to pomoglo u uspostavljanju boljeg pravnog sistema, ekonomije, pa i investicija. Takođe, mislim da postoje neograničene mogućnosti razmene studenata i dece. Akademska i kulturna zajednica Srba u Americi, i uopšte u dijaspori, može biti podstrek za unapređenje sistema obrazovanja u matici. Uspešni sportisti iz dijaspore mogu biti izvor nadahnuća ali i investitori u sport i reformatori celokupnog sportskog sistema u matici. Srbi su veoma uspešni u svim stabilnim i dobro uređenim sistemima u svetu, te sva ta znanja mogu biti od velike koristi da se i u Srbiji dođe do boljeg, efikasnijeg, uspešnijeg i stabilnijeg društva. Iskreno vrujem da je to moguće, da je moguć povrat znanja u Srbiju iz dijaspore, te, u nekoj meri, i povrat makar jednog dela dijaspore u Srbiju.

PODELITE OVAJ TEKST NA: