detalj slike: KRK Art dizajn

Leptir mira

U godinama koje sada živim, ono što nazivamo buđenjem dogodilo mi se tačno pre petnaeset godina. Verovao sam tada, zajedno sa nekoliko stotina istomišljenika, da menjamo svet ,  da se u ljudima najzad probudio duh koji će ovaj svet učiniti boljim i lepšim mestom za život. Osećali smo to, tešili se uverenjem da nas ima bar pola milijarde, a da nas svakim danom biva sve više.

Mnogi su me hrabrili i podsticali. Mi smo se međusobno doživljavali kao umiruća božanstva. Doživljavali smo fizičke i duhovne preporode, vraćali se prirodi, praktikovali sve vrste joge, meditacije, astralna putovanja… Osećali smo kako nas priroda prihvata i poverava nam se. Razgovarali smo s drvećem, cvećem, vodom. Oživljavali kamenje i balansirali energiju. Pomicali granice umetnosti. Tehnološka (r)evolucija pratila je našu ličnu renesansu. Postajali smo bića svetlosti, oslobođena prepreka bilo koje vrste. Otkrivali smo nove svetove...

A onda, iznenada, jedinstvo je počelo da bledi. Počela su razilaženja, frakcije, pametovanja koja više niko nije usvajao. Svi su počeli sve da znaju. Stariji ,  nazovimo ih iskusnijima ,  oni koji nisu bili deo našeg pokreta, govorili su mi: „Ilija, to je zabluda. Znamo da nam ne veruješ, ali već generacijama gledamo isti obrazac. I mi smo jednom verovali da svet više nikada neće biti onakav kakav smo ostavili za sobom. Ali, nažalost, sve se uvek ponavlja ,  iznova i iznova. Takve stvari će se dešavati dokle god ima života na Zemlji.“

Naravno da im nisam poverovao. Ali, godinama kasnije, počeo sam i sam da sagledavam takvo stanje stvari. Usvojio sam navike koje i dalje smatram dragocenim, doživeo iskustva koja se možda nikada više neće ponoviti. Upoznao sam divne ljude. Postao sebi bolji. Stekao vrednosti na koje sam ponosan. Kao pojedinac, prošao sam kroz nešto neprocenjivo. Kao zajednica, bojim se ,  ništa se suštinski nije tako značajno promenilo.

Čak su mi se i neka fizička i telesna stanja vratila u staru formu, ponešto se i narušilo, što je prirodno, jer nemoguće je ostati zauvek u jednom stadijumu života. Dobrobiti su postojale i mogu da se osete, nije opsena, ali sa prolaznošću stiče se utisak kao da se svetlost vraća u senku.

Čitajući o istoriji čovečanstva, došao sam do saznanja o cikličnim dešavanjima koja nijedna generacija ne može u potpunosti doživeti, jer se odvijaju u eonskim vremenskim intervalima koje ljudska svest, za života, ne može da obuhvati. Ono što danas živimo, živeli su i oni pre nas. I tako će biti dok ne krenemo putem koji nam je još uvek nepoznat. Kad napustimo i taj nepoznati put, dočekaće nas ista ova staza samo sa drugim akterima.

Ne možemo promeniti tok sveta. Možemo samo koristiti ono što nam je dato. Način na koji ćemo to učiniti, uistinu je na nama. I ništa nije bez razloga. Zato pokušajmo da uživamo u onome što imamo i da pronađemo najbolji mogući način da to učinimo.

Mir je leptir lepotan, treba ga negovati. Nađimo unutrašnji mir i čitav svet će biti naš.

Mir je rezultat izbora, kao kad se leptir spusti na dlan - nežno, ali odlučno. Ta odlučnost u nežnosti je ključ.  “Leptir mira” nosi u sebi sve: krhkost i snagu, prolaznost i večnost, tišinu i unutrašnju pobunu, ne tražeći aplauz, nego razumevanje.

PODELITE OVAJ TEKST NA: