detalj slike: KRK Art dizajn

USPOMENE SE NE PREDAJU

U našoj kući počela je frka kada je na vestima objavljen poziv da građani zemlje Srbije predaju, bez ikakvih posledica, nelegalizovano oružje. Ne pamtim da se o oružju pričalo otkad je sa ovog sveta otišao očev deda, otac ove moje bake. Zapravo, on nikada nije bio deda. On je za sve unuke i praunuke bio đed Stojan. E, taj đed Stojan „ljuti Krajišnik”, bio je lovac, kao i svi muškarci u porodici  Samardžija. Pričali su nam da je bakin brat išao u lov čim je napunio 15 godina života. Puška je bila skoro veća od njega.

Sećam se đedovih lovačkih priča o upucanom srndaću ogromnih rogova, o čoporu divljih svinja na koje su nabasali jedne subote još pospani i da su ih jedva savladali. Pričao je đed da je u svojoj kući, koja mu je oduzeta u Krajini, imao na zidovima prepariranog fazana, rogove srndaća, sovu, prepelicu. Kao u prirodnjačkom muzeju.

E, taj đed lovac doneo je sa sobom u vreme „Oluje” dve lovačke puške i naravno, pištolj, „duga devetka“, dodavao je ćale đedovoj priči.

Zamišljam ćaleta, prvog unuka, prvo pa muško, šta je sve istrpeo. A kada se rodio, đed i njegovi pajtosi lovci slavili su i pucali celu noć. Sve je to slušao bezbroj puta od svoje majke, ove moje bake. Jedna puška je bila sa snajperom.

Doneo je pribor za čišćenje, dvogled i ono što je mene uvek kopkalo: kožni opasač sa patronama sve u red. Taj prađed, pradeda, bio je za nas pojam, kao lik iz bajke. Imao je psa istarskog ptičara Arna i goniča Reksa. Kada je kretao u lov, psi su ulazili u kola, novi novcati Ford boje zlata i sedali: Arno na mesto suvozača, a Reks iza njega... Moš` si misliti, govorila je staramajka, bakina majka.

Đeda odavno nema, ali su puške ostale u njegovom stanu pa ih je ćale sklonio kod nas. Onda je neko morao da to prepiše na sebe. Ćale je to odbio, ali, tetka je u znak poštovanja prema đedu išla na obuku i položila lovački ispit i uzela pušku kao uspomenu. Mi deca smo se ljutili na oca jer je on muški naslednik i na njegovo kukavičko držanje po pitanju oružja. Kod njega nije bilo dileme.

Ćale je predao i đedov pištolj da ne bi plaćao porez, ali ja znam da je to samo da iščisti kuću od opasnosti po nas decu. Istina, mene je sve to mnogo privlačilo.

– Ti, ćale, kao da nemaš kapi krajiške krvi – kažem smatrajući da je on kao muški naslednik trebalo da uradi ono što je uradila tetka Nevenka.

– A ti imaš? – upitnički me je pogledao otac.

Brat i ja smo rekli da mi imamo krajiške krvi i da hoćemo da budemo lovci.

– Uvek vi pucate iz sveg naoružanja, znam ja vas – reče otac zajedljivo.

– Samo da počnem da radim, kupiću pušku i ići ću na poznata lovišta diljem lepe zemlje Srbije – dodaje brat – i dalje, na Kipar, Olimp.

Otac njegovoga druga bio je ovog proleća na Kipru sa našim lovačkim društvom...

Ovaj poziv da se preda nelegalizovano oružje došao je kao iz vedra neba. Povod je zapravo neverovatan zločin maloletnika koji je upotrebio očev pištolj u svojoj školi. Ti njegovi pucnji uzdrmali su ceo svet i opomena su za sva vremena. Malac je poremećen, ali i svet u kome živimo, to je bar jasno.

Što se tiče našeg slučaja, baka treba da odluči. Može li se rastati sa uspomenama i porodičnim naoružanjem.

Sećam se kako nam je pred spavanje pričale lovačke priče svoga oca sa puno ljubavi. Pričala je da zna da rastavi na delove i ponovo sastavi i pištolj i pušku. Zato je baka u našim očima bila strava, neka vrsta heroja, kao neka druga baka od one koja peče kolače i mesi rezance.

Sada je baka imala na duši negde u kući sklonjenu pušku, koja nije preneta ni na koga i zato nelegalna. Prvo je potekla rasprava između majke i sina, ovog našeg ćaleta koji neće ni za živu glavu u tome da učestvuje. Baka je rekla da je neće predati i nikom dati, da pamti kada je njen otac za nju dao 1500 maraka i da je to bilo i ostalo pravo bogatstvo.

– Uostalom, to mi je uspomena. Sve sam ostalo izgubila, ostalo gore u Krajini da se zveri legu. E, ovo ne dam nikome – rekla je baka baš uznemirena i odlučna u nameri.

Bilo mi je milo da čujem kada baka kaže da ne predaje i prodaje uspomene. Toga poslednjeg dana juna i poslednjeg dana sprovođenja akcije predavanja oružja, pozvala me je baka i rekla:

– Da li imaš vremena da me odvezeš u centar?

Znam da ima obzira prema mojim obavezama.

– Hoću, napraviću pauzu...

Nisam joj rekao da sam u strašnoj frci.

– A kuda ideš? – pitam usput.

– Pa, da predam pušku moga tate – reče i laganim korakom se spusti stepenicama u podrumske prostorije. U kući je vladala tišina, što je prava retkost pod ovim krovom.

Dok vozim po vrelom danu tačno u podne po neverovatnoj gužvi, ispod oka posmatram bakicu. Nekako se smanjila na sedištu. Na krilu joj leži puška u zelenoj somotskoj futroli. Mislim šta sada vidi bakić dok prolazimo kroz gradsku gužvu, koje šume, livade svoga detinjstva i izgubljenog zavičaja. Baš me drma ova situacija, ali ne pokrećem razgovor. Neka još koji minut vlada nad spravom, koja je njena zlata vredna uspomena.

Kada krenemo prema miliciji, uzimam od bake svetlo oružje i prihvatim je ispod ruke. Privuče laktom moju ruku prema sebi, treba joj oslonac. Noseći tako po pola razglavljenu pušku, osećao sam da mi neka snaga i silina nadolazi. Kada bih mogao da zaustavim ovu predaju, ali, mirno i tiho ulazimo u zgradu policijske uprave.

U redu je već stajalo nekoliko ljudi s oružjem u futrolama ili umotanog u platno. Neki su držali omanje najlon kese, verovatno su imali pištolje. Službenici u uniformi uzimali su podatke od pristiglih i usput odgovarali na pitanja. Nekako, napeta situacija. Priključio sam se u taj red u kome nije bilo mnogo razgovora. Baka je sela na slobodnu stolicu. Onda neko poče da priča da mu je to od pokojnog oca ostalo. Svi klimaju glavom i kapiram da je svaka puška  imala svoju svetlu porodičnu istoriju i da su svi emotivno vezani za taj magični predmet koji pripada porodici.

Onda je po pozivu u kancelariju ušla baka. Kako je tekao razgovor ne znam, ali nakon petnaestak minuta izašla je uplakana, sa maramicom u ruci, crvenog nosa, kao da je bila na sahrani. Prilazim joj pa i meni grunuše suze, jer dobro pamtim da je rekla da ne trguje sa uspomenama i da joj je baš teško to što sada radi.

– Nemojte, gospođo, smirite se, mnogo šta smo izgubili i preboleli – kaže čovek u prugastoj majici, koji malopre reče da je iz Prizrena.

Tako smo stavili tačku na porodično oružje. A ko zna da li bih ja i bio dobar lovac. Pošto pazim da ne stanem na mravinjak, verovati je da bih obrukao starog đeda, ljutog Krajišnika. Kao i moj ćale, koji nije povukao po majčinoj liniji već po očevoj.

PODELITE OVAJ TEKST NA: