detalj slike: KRK Art dizajn

VEŠTO OSMIŠLjENA IGRARIJA U ROMANU ZORANA PENEVSKOG

(Zoran Penevski, Institut za dečju književnost, Beograd, 2023)

Tanja Prokopljević - književna kritičarka

          Novi roman za mlade Zaključana soba stiže nam od Zorana Penevskog (1967), pisca, prevodioca i scenariste čiji su romani bogate sadržine i ostale knjige za decu nagrađivani.  

            U biografiji autora, a koja je pribeležena u knjizi koja je pred nama. Saznajemo da je Zoran Penevski svojim stvaralačkim radom i značajnim književnim nagradama, pohvaljen za doprinos dečjoj književnosti i to u više regiona: Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. A, kvalitet ovog pisca doista potvrđuje i roman o kojem pišem.

             Zaključana soba je neveliki, ali vrlo lepo iznijansiran i hronološki pravilno postavljen roman. Pored izuzetnog zabavnog sadržaja, autor na svetlost dana iznosi priču višeznačajnih i višesloženih pouka korisnih mladim čitaocima.  Glavni junaci su savremeni tinejdžeri Lana i Dule. Oni su lukavim postupkom svojih drugara zaključani u sobu iz koje ne mogu da izađu. Upravo se u toj sobi odvija i radnja ove knjige. Na početku, veoma zbunjeni onim što im se događa. Dvoje mladih se prilagođava situaciji u koju ih je uvela igra njihovih drugara. Igra ima za cilj da zatočene na kraju izbavi iz sobe u kojoj se nalaze.

            Međutim, samo pod uslovom da su dovoljno sposobni da slede pravila osmišljene igre. Ako se u igri snađu, mladi će pronaći sakriven ključ koji će ih osloboditi zatočenog prostora. To znači da moraju da sarađuju. Ali, oni jedno drugo ne poznaju dovoljno, ne druže se i potpuno su različiti. Putem mobilnih telefona i Interneta, Lana i Dule su u prilici da kontaktiraju sa prijateljim koji su osmislili igru i zbog kojih su se našli u sobi bespomoćno vezani jedno za drugo. To su: Vuk, Tanja, Milena i još neki skriveni junaci koji su pomogli da se igra osmisli i realizuje. Internet im je dostupan i kao pomagalo oko rešavanja osmišljenih zadataka uvrštenih u igru.

            Drugarima je bilo zanimljivo da spoje Lanu i Duleta zbog njihove različitosti. Svako je na svoj način režirao ishod događaja podrugljivo se smejući i očekujući niz neizvesnosti. To se, naravno, ne dopada ni Lani, a ni Duletu. Čini se da je to i jedino što ih spaja i u čemu su na samom početku pokazali sličnost. Ostalo je oduvek bilo tako različito; Lana je „štreberka“ koja sve posmatra kroz prizmu znanja i pravilnosti, dok je Dušan loš u školi, naizgled smušen i neupotrebljiv – posebno „štreberima“ poput Lane. On je od onik kojima su telo i dobra šala jedine preokupacije u životu. Nije bilo izgleda da Lana i Dule uopšte mogu da sarđuju. Ipak, nemajući kud, Lana i Dule nekako započeše igru koja im je nametnuta. Pokušavaju da se prilagode jedno drugome. Na početku je bilo teško. Stalno su se ljutili jedno na drugo i bockali se rečima. I njima je izgledalo kao da je nemoguće da se zajedno snađu u rešavanju „slagalice“.

            U želji da ostvare svoj cilj, Lana i Dule su počeli jedno drugom da prikazuju skrivene delove sebe. Lana je pokazala da ume vrlo lepo da se šali, a Dule da nije toliko bespametan. Ovde se već shvata, da priča podučava o činjenici; da je u svakom od nas nešto skriveno i neizneseno pred lice javnosti, pa čak i vrlo bliskim prijateljima. To, nešto, ponekada, pri velikoj prisnosti među ljudima, može biti  „otključano, te izneto na površino“. Iznosi je ljubav i veliko poverenje. Lana i Dule su u svom odnosu otišli daleko.

            Na početku, slažući se kao „rogovi u vreći“, mladi su se polako idealno dopunjavali. Šalama koje zbijaju tokom  vremenom ne pokušavaju više da povrede jedno drugo, već da sebi ulepšaju vreme boravka u sobi u kojoj su zaključani, pa čak i da se istinski zabave. Sve su manje sarkastični, a sve više satirični i to im doista ulepšava ne samo boravak u zatvorenom prostoru, već i sam život. I fizički kontakti su među njima sve učestaliji. U jednom trenu, Dule je morao da podigne Lanu kako bi dohvatila jedan predmet koji je bio deo slagalice koju rešavaju u potrazi za ključem. Svidelo im  se to, ne samo zbog toga što su uspeli u svojoj zamisli, već još i više jer su prvo oklevali da se dodirnu. Vremenom su Lana i Dule tragajući za ključem iskusili ne samo uspeh u snalaženju, već su doživeli i zaljubljenost. U zaljubljenosti se može sve. To dokazuje i ova priča. Njih dvoje su se oslobodili. A, na kraju priče su čak i nadmurili svoje drugare, te se stavili u njihovu situaciju i obrnuli tok stvari. Uspešno su ih ismejali i stavili su sada oni njih u nezgodnu pozijiciju od koje su se ovi, čak, uplašili i posramili. Ni jedan od drugara se nije nadao da će se Lana i Dule tako zbližiti.

            Ako bismo krenuli od pretpostavke da roman iste sadržine može kao junake imati odrasle ljude, naš pisac bi se sigruno složio sa tim da bi samo jedan junak bio zatvoren u sobu, jer u protivnom, ne bi bilo zanimljivo ono što bi se dogodilo među dvoje zatvorenih odraslih ljudi. Bar, ne, ljubiteljima lepe književnosti. Odrasli danas ne mogu tako lako da se snađu u „otključavanju jedno drugog“. Među njima prečesto dolazi do okršaja i neprijatnih situacija ukoliko su mnogo različiti. To je već dobro poznato svima, jer se ljudi konstantno nalaze u istoj situaciji u kojoj su se našli Lana i Dule. Oni su u poslovnim i društvenim odnosima često silom prilika vezani jedno za drugo iako se ne poznaju dovoljno niti su slični, baš poput mladih junaka ovoga romana. Ali, uglavnom, prijateljstvo im tada ne uspeva i oni ne mogu poput Lane i Duleta tako lako da se slože, a kamoli da se zaljube jedno u drugo. To može uglavnom poći za rukom mladima i vrlo retko se dešava kada su odrasli u pitanju. I kada se desi, to je u većini slučajeva lažno.

            Idilično je predstavljeno zaljubljivanje mladih u ovoj knjizi, koja manifestuje ideju da je najlepše biti dete i da su odrasli puni predrasuda.  Ipak, jedno je sigurno; Penevski na svetlost dana iznosi i najveće mudrost sveta. On nam o tome saopštava kroz zaključak svoje glavne junakinje Lane. Lana kaže:

            Ljudi se druže kratko i površno i nemaju vremena da se upoznaju. A svako u sebi ima mnogo toga zanimljivog što može da nadahne druge i podstakne da učine ono što se ne bi usudili sami da pokušaju.

            Upravo, ovaj opšti zaključak koji u realnom životu svet danas pokušava da ospori i zanemari, a koji je zapravo i sama istina jer je zaista svet „šareniji i tajnovitiji ispod svih ovih boja koje vidiš“ – između ostalog, izvela je zaključak glavna junakinja Lana.

            U romanu pored ostalih pouka koji će čitaoci sami uviditi pročitavši roman, pisac nas upoznaje sa pojedinim književnim vrednostima i knjigama. Čitamo tako deo čuvene često pominjane mudre Egziperijeve knjige Mali princ, a u delu kada se junaci prisećaju Laninog pisanja o omiljenoj joj knjizi pročitanoj tog leta, koji se nalazi u desetom poglavlju ovog romana. Ne samo da uživamo u sižeu jedne izuzetne književne osmišljene priče, već pomalo dobijamo saznanje kako se piše o pročitanim knjigama kroz pamćenje i analiziranje pročitanog.

            Hvala Zoranu Penevskom na ovom lepom poučnom književnom lavirntu punom zanosa. Čini mi se da bi poručio svako ko knjigu pročita, bilo da je odrastao ili je još u neku ruku dete da li po godinama ili nekako drugačije.

U Zemunu 20.12.2023.

Objavljeno u časopisu POLjA, 2024

PODELITE OVAJ TEKST NA: