Jednog prohladnog jutra Nikola Mijatov je šetajući "smetlištem istorije" susreo Vladimira Tabaševića da bi se pronašli u ovom nesvakidašnjem razgovoru.

Šta je za tebe “smetlište istorije”?

Mesto na kojem su odloženi istorijski prevaziđeni pojmovi i mesto koje danas smećari (čitaj: ngo i drugi “anti-ratni” profiteri) često obilaze u nadi da će tamo naći unovčljive pojmove. Prosečan anti-ratni profiter danas usklikne s ljubavlju prema novcu: “Smrt fašizmu” i onda s čistom savešću, u iluziji da je neprepoznat, računa za sebe da komotno može da trebi žito od kukolja, da bude fašista maskiran u borca protiv fašizma. Mama takvom smećaru najverovatnije radi u pozorištu. On je lažno zabrinut za istorijske pobede partizana i ne shvata da je najveći poraz tih pobeda i ideja u čije ime su one bile izvojevane, upravo njegova briga za njihov istorijski status. Danas istorijske pobede partizana brane najokoreliji fašisti. Oni koji tečno govore jezike, a ne razumeju ništa što je na njima rečeno i napisano, i tečno putuju po svetu ne odlazeći nigde. Ako jedan takav iskopa isplative pojmove – one koji su puni tuđim stradanjima i žrtvama i koji su danas na ceni – on ih brže bolje koristi kao da ga se zaista tiču i kao da su mu zaista jasni. Za to dobija određenu nadoknadu. Smećar na smetlište ne odlazi jer oskudeva u bilo čemu, već jer aktivno želi da preinačava istoriju, da kopa po njoj, i da tuđe pobede prodaje kao svoje. On dvostruko profitira. Najpre profitira lažno se zalažući za istorijiske momente do kojih mu u najvlastitijoj aktuelnosti nije stalo: za ideje jednakosti i borbe protiv okupatora, zatim profitira kao prodavac privilegija na monopol u upotrebi tih pojmova. Izdaje se kao heroj i uredno prima novac od fondova. On se nudi policiji da bude uhapšen kako bi imao dokaz za laž koju o sebi samom priča: da je nekakav vajni pobunjenik i protiv sistema. Ako se Ljubo Čupić kezio u objektiv pre nego što će biti ubijen od strane fašista, ovaj današnji “partizan” se kezi u selfi šaljući svojim fondovima slike svog silnog aktivizma i buduće pobede koja se najavljuje u njegovom hiperestetizovanom zubnom nizu. Sjatilo se dosta smećara na smetlištu istorije, uporno se i pomamno boreći za svoje privilegije koju borbu žele da predstave kao borbu za istorijsku pravdu. Ali oni ne znaju da ih tamo, noću, dok se šunjaju smetlištem, čekaju rotvajleri, pisci, bezobzirnici, hijene, oni kojima mamice ne rade u pozorištima, koji će trgovcima pojmovima “jednakosti” i “pravde” na dupe izvaditi kičmene moždine.

Koja je uloga pisca u savremenom društvu?

Da lovi prepredenjaka, noću, da mu preti, da ga drži za gušu i da mu napravi zamku; da svaku laž ulovi dok je još uvek laž ali ne u ime bilo kakve istine, već u ime lovljenja. Njegova uloga je, nekad, da se uloguje na lažni fb profil, da odatle zamajava neprijatelja, lažno se predstavljajući kao šiparica. Ali i da može da radi zgibove. Pisac mora da radi zgibove i da zna da boksuje jer ako očekuje da neko drugi brani njegove ideje, onda on nije dobar pisac već lelemud. Jedan je skoro napao moju ideju i dobio je po njušci. Ubio bih se u taj pojam do kog verujem da mi je stalo da nisam mogao da svojim kombinacijama udaraca stanem u njegovu zaštitu. Sve je ples: boks, pisanje i savremenost.

Može li pisac ostati autonoman u tome što radi ako se smesti u institucionalizovane okvire? Da li književne nagrade povećavaju vrednost nekog dela u bilo kom smislu osim onom tržišnom?

Ne može. To je laž koju sebi pričamo dok radimo ono što nam nalažu da radimo, laž da je naša unutarnja autonomnost neoboriva. Znam slučaj kad mentor svog doktoranda šalje na vagu, kao krme. Znam slučaj kad ga cedi kao dren dok iz njega ne izađe kreativnost koja njemu samom nedostaje. Sve to je izgleda mi na obostrano zadovoljstvo. Možda oba aktera u stvari ne mogu jedan bez drugog. Književne razgrabe su posledica sveopšteg nedostatka bilo kakve vrednosti. Neprodavani i manje tiražni pisci misle za sebe da su bolji jer nisu popularni kao oni pisci koji su loši ali popularni. Nepodnošljivo loš pisac može da bude popularan i da tapne veliki tiraž, ali to ne znači da onaj koji nije prodao ništa od svojih knjiga poseduje bilo kakav spisateljski kvalitet koji ga, navodno, sprečava da bude prodavan. Jedini kvalitet onih koji su neprodavani a loši jeste da pričaju da su nepopularni zbog toga što su dobri, “iznad proseka”. To je jedini njihov talenat – da od sveopšteg ništa u vezi sa sobom naprave lažno stradanje zbog svog neprepoznato velikog “talenta”.

Kakav je tvoj odnos prema elitizmu?

Elitistički, dakle, apsurdan. Jasno prepoznaš elitistu i vidiš koliko je glup u tome. Svaki elitizam je duboko lažan. Maskiranje vlastitog neznanja kroz naglašavanje važnosti znanja i obrazovanja. Kroz naglašavanje pismenosti i razmenu nekih snobovskih znakova. Ti ljudi spadaju u red najglupljih ljudi koje sam upoznao. Svi smo jednako inteligentni osim elitista: svih politički, rodno ili klasno korektnih spodoba čija se sva “borba” u životu svodi na istrajno nerazabiranje da osim njihove postoje i druge jezičke igre u jeziku kojim govore.

Koliko je stasavanje na Petlovom brdu uticalo na tebe? Ta udaljenost od centra, vreme provedeno u prevozu…

Stasavanje na Petlovom brdu i stasavanje u gradskom saobraćajnom prevozu su za mene jedna ista stvar. Na te lokalne životne i saobraćajne prilike, nadovezuje se i moj očuh koji je bio vozač autobusa na liniji 23 na kojoj sam često za kaznu provodio vreme u vožnji s njim. Stojim tamo napred i navodno gledajući njega kako okreće volančinu ja treba da shvatim da je važno da “učim školu”. Ništa nisam shvatao, ni dvadesetrojku, ni prirodu, ni društvo. Onda sam se, kao adolescent, pojavio u “centru”, na studiju filozofije, upoznao ljude iz tzv. “kruga dvojke”, i krenuo da sabiram dva i dva.

Kada umetnik stvori delo ono nastavlja da živi svojim životom nezavisno od autora. Bojiš li se zloupotrebe svojih knjiga?

Bojim se najviše da sam ne zloupotrebim ono što sam pisao, odnosno da mi samo pisanje nije bilo neka vrsta zloupotrebe jezika u svrhe postizanja promocije nekih ideja koje nisam siguran da su “zaista moje” toliko, koliko da sam te ideje zaista morao da doživim kao svoje, iz ovog ili onog razloga prinude. Stvar je dosta komplikovana: uvek nas nešto tera da verujemo da nam nešto pripada. Prelepe ideje ili prelepa devojka ili prelep mladić. Evo, na primer, prinuda da sad dodam i “prelepog mladića” u niz je klasična ideološka prinuda da se izjasnim kao neko ko nije homofobičan, jer izjašnjavajući se samo o naklonosti ka “lepoj devojci”, ja rizikujem da mi se pripiše osobina homofobije. Postoje u našem društvu plaćeni i volonterski angažovani “ideološki pecaroši” koji neprestano motre na sve uzuse i nepravilnosti u jezičko-, političko-, ideološkom smislu. Oni pecaju kako po društvenim mrežama, tako i po forumima i nedeljnicima. Oni uvek prave dževu lažno se izdajući da su prepoznali povrede nečijih prava. Tako prave svoje karijerice: upravo nauštrb onih čija su prava i slobode zaista povređeni. U tom smislu, i moja književnost može biti paravan za pravljenje mizernih karijera vajnih “kritičarki” i “kritičara” koji uporno i svugde prepoznaju mizigonije, tako ne videći ništa, pa ni samu mizoginiju. Ali mene su odmalena atakovali i ustaše i četnici, pa zašto ne bi danas i beogradski kvazi-feministi i kvazi-feministkinje, kultur-fašisti, razne “teoretičarke roda”, koji su njihove zdušne i strukturne izdanice.

Mogu li dva čoveka pročitati istu knjigu? Može li jedan čovek pročitati istu knjigu dva puta?

Ubeđen sam da je to nedvosmisleno moguće da da.

Šta te podstiče da pišeš? Ima li tu taštine, straha od prolaznosti, potrebe da ostaviš nešto trajno za sobom?

Nečija tašta je uradila trajnu, u strahu od prolaznosti.

Danas je levici potreban novi jezički instrumentarijum jer se društvo naglo menja. Mogu li pisci biti oni koji će ponuditi te nove reči?

Nadam se da da, i upravo su spisateljke, mlade i neobuzdane aktivistkinje fb pejdža “Prezupč” u tandemu sa istim takvim kompanjonima i kompanjonkama sa “smetlišta”, izumeli izuzetan pojam za fenomen NDMG imenujući ih “Zgradđanima” Beograda. Posle takve poetske dosetke, problem počinje da se shvata.

Koliko je značajno pravilno imenovati neku društvenu pojavu?

Tu je sav ulog, u pravilnom imenovanju.

Čime se baviš u romanu čije pisanje privodiš kraju?

Privođenjem kraja, zaista.

Izvor: Smetlište Istorije

PODELITE OVAJ TEKST NA: