detalj slike: KRK Art dizajn

Lađar

Ledenom rukom dotaknu lice mladića koji je ležao u polusvesti.

Do njegovog kreveta, smeštenog pored samih sobnih vrata, dopirala je škrta svetlost iz uzanog bolničkog hodnika. Lazar pokuša da otvori levo oko, ali ne uspe sasvim, blagi titraj na trenutak otkri samo deo beonjače, i kapak ponovo pade kao pokošen, ostajući miran i zatvoren na zgrčenom bolesnikovom licu. Ovo, kao da probudi usta, koja se iskriviše u neku bolnu grimasu, i iz kojih se, u prvi mah, začu samo nerazumno šištanje, nakon čega pacijent izusti:

― Zašto me budiš?

― Ideš li? ‒ prošaputa Lađar. Dozivao si me, čuo sam i odmah dotrčao.Uneću te u čamac. Spavaj, dok veslam.

― Radije bih ostao, ovde mi je tako toplo.

― Slušaj sine, nazad ne smem prazan, upravo sam tamo odvezao gospođu iz sobe broj 15. Što pre kreneš, brže ćemo stići. Imaš li nešto novca kod sebe?

― Ja bih pošao ― javi se, iznenada, starac sa susednog kreveta, koji do ovog trenutka nije odavao utisak slušaoca, budući da je bio sapet brojnim cevčicama, pritom okrenut leđima, pogleda fiksiranog za jednu tačku na zidu. Sve, tako ispovezivano, odavalo je utisak visećih čeličnih užadi, iznad nepokretnog planinskog masiva, trošne ljudske planine, koja davno beše gorostas, sada samo spremište bola, kome je i ova, još uvek prostrana, kuća pretesna.

― Stari, ti se ne mešaj, dečko samo što nije pristao. Prvi put me je pozvao, još prošle nedelje, pre nego što je reanimiran, a onda su ušli ovi šarlatani, u belim mantilima, i ja sam mušteriju morao da potražim na drugom spratu.

― Radi šta znaš, ali dečka ostavi na miru ― bio je izričit starac. Svako ima pravo da se predomisli. Uostalom, svoj trud naplaćuješ. Ovde te svi već poznaju, ali niko te ne voli. Ja bih rado preko, svi moji su tamo, čekaju. Prošle noći smo dugo razgovarali, zovu me da dođem...

Razdanjivalo se, starac je govorio sve tiše, i sve se više umarao. Poslednje reči izustio je gotovo šapatom, a potom utonuo u san.

Sestra Leta uđe sa jutarnjom terapijom u polumračnu sobu. Lazarev krevet bio je prazan. Starac se oglasi dubokim, parajućim jaukom. Kako sam mogao da zaspim ‒ pomislio je. I dve suze skotrljaše mu se niz obraze.

•

U crvenom čunu, snažno grabeći motkom ka horizontu, Lađar je vozio Lazara pred vrata njegovog doma.

PODELITE OVAJ TEKST NA: