Ljubiteljima sedme umetnosti Ana Maria Rosi je podarila "Ajvar", slojevit i duboko emotivan film.
"Moja generacija ima sve manje izazova",kaže Rosi, Foto: Al Džezira
Piše: Branka Selaković 03.01.2020.
U vremenu osiromašenja duha i diskutabilnih vrednosti koje se nameću kao imperativ kako u svakodnevnom životu, tako i u umetnosti, melodrama Ajvar rediteljke Ana Marije Rosi dotiče duboke slojeve duše i intimnosti.
Na dostojanstven način, bez komercijalnih kompromisa i folklornih stereotipa, rediteljka se u svom dugometražnom prvencu bavi temom otuđenja i intimnih odluka jednog bračnog para. Svoje junake, Vidu i Baneta, vodi od Stokholma do Beograda i Užica odmotavajući njihovo emotivno klupko i dajući hirurški precizan presek ne samo porodica iz kojih su ponikli već društva u celini.
U jednom od poslednjih kadrova tegla ajvara ostaje na aerodromskom podu kao metafora sudbine čoveka sa ovih prostora. Emigracija, otuđenje, odlasci, raspad porodice kao nukleusa društva, roditeljstvo, majčinstvo, intima partnera i intima žene, ali i novostvorene elite koja svoj uspeh oslikava materijalnim bogatstvom neki su od motiva filma Ajvar.
Ana Maria Rosi, zajedno sa Majom Todorović potpisuje scenario, a nosioci glavnih uloga su Nataša Ninković i Sergej Trifunović sa kojima je rediteljka ranije sarađivala u kratkom filmu u okviru omnibusa Neke druge priče, kao i Vesna Čipčić, Paulina Manov, Branka Petrić, Gordan Kičić i drugi.
Ljubiteljima sedme umetnosti Ana Maria Rossi je podarila slojevit i duboko emotivan film koji je posle bogate filmske sezone poneo značajan broj nagrada, kako za najbolji scenario tako i za glumačka ostvarenja.
***
U svom debitantskom dugometražnom filmu postavili ste visoku lestvicu i pokazali da je melodrama itekako poželjna na filmskom platnu. Koliko je bilo rizično odlučiti se za ovaj žanr?
- Meni nije bilo toliko važno da li će žanr biti drama ili melodrama, već sam htela da ispričam priču koja ima boju koju sam joj dala. Sada, u nekim naknadnim tumačenjima filma, vidim da je za mnoge posebna vrednost ovog filma upravo žanr, melodrama, koje su jugoslovenskoj, odnosno srpskoj kinematografiji nema baš previše. Meni nije bio rizik da radim taj žanr, već da uradim film koji će publika osetiti, prepoznati. I tu, mislim, da smo dobro prošli.
Izjavili ste da je Ajvar generacijski film. Sa kojim izazovima se suočava Vaša generacija?
- Moja generacija ima sve manje izazova. Ona je pola života proživela u jednom sistemu, drugu polovinu živi u drugom sistemu i nema baš previše razloga za zadovoljstvo. Naravno, govorim o onima iz moje generacije koji su se normalno školovali, normalno sanjali da će raditi ono što su izabrali i verovali da će imati bolje sutra. Sve što se događalo u ovoj zemlji, u onoj bivšoj, ostavilo je užasan trag na moju generaciju. Nama su devedesete uništile dobar deo nadanja i planova. I odredile nam život onako kako mnogi od nas nisu hteli. Ja sigurno nisam.
Koliko je na ličnom nivou bilo teško da se izborite sa kompleksnom, duboko intimnom temom?
- Kad napišete priču koju želite da prenesete na film, vi ste već raščistili sa intimom. Ne mislim da je duboka intima nešto što je prepoznatljivo svakome ko je video film a ima 30 plus, kako mi reče posle gledanja filma meni draga Olja Bećković. Rekla bih da je suština u nečem drugom. To nije uobičajen film u Srbiji danas, kao što nije bio ni juče. Malo je reditelja posezalo za takvim pričama jer to nije isplativo. Mnogo je bilo sigurnije snimati film sa ratnom pričom iz bilo kog rata, baviti se socijalnim problemima sa margine društva, ili, što je najčešće, sigurno uploviti u teme koje će svet prepoznati kao politički korektne i pripadajuće našem prostoru.
E, ja to nisam htela, već sam htela baš ovu intimnu priču koja igra samo na emocije gledalaca. Htela sam tačnu priču o temi koja se tiče svakog čoveka, samo malo nas priča o tome, malo nas želi i da sluša tu vrstu problema.
Filmom dominiraju elegantni kadrovi Beograda, ali i Stokholma u kojem radnja otpočinje i Užica. Postoji li poseban razlog ili skrivena poruka zbog koje ste odabrali ove gradove?
- Ništa skriveno, sve je javno. Švedska je privlačna našem svetu i veliki broj naših stručnjaka raznih profila koji su napustili Srbiju, živi u toj zemlji, odnosno u Stokholmu. Kad smestiš aktere u Švedsku i daš im pristojna zanimanja, u startu je jasno kojoj vrsti emigracije pripadaju. Stokholm je, uz to, dobar za slikanje atmosfere koju sam htela da pokažem kao kontrast Beogradu, na samom početku filma.
Beograd je moj rodni grad, i slikala sam ga onakvog kakvog ga volim. Slikala sam kraj u kome živim i kafanu i kafić u koje odlazim. Sve poznato i sve jasno. Posebno mi je važno, u obilju raznih, veoma dobrih kritika, ono što je napisao reditelj i umetnički direktor JDP-a Gorčin Stojanović, rekavši da je Ajvar jedan od pet “najbeogradskijih” beogradskih filmova, među kojima su dela Vladimira Pogačića, Gorana Markovića i Srđana Karanovića.
Vešto izbegavajući stereotip progovorili ste o ulogama roditelja, seksualnosti, preljubi, majčinstvu. U kojem smeru se kreće društvo gde se intezivno mora govoriti o elementarnim pravima na odabir, ljubav, slobodu?
- Ne znam koji je to smer, ali znam da će ta priča još dugo, dugo biti obavezna lektira na prostoru Balkana, u mojoj sredini sigurno. Jer, ovde se sloboda ograničava na najperfidnije načine. Posebno su ograničena prava na ljubav, na slobodan izbor, na izbor da budeš manjina a ne snosiš posledice kao da si kriminalac na slobodi. Svaka vlast koja stupa na javnu scenu ima puna usta hvale za demokratiju bez koje nema života. Po pravilu se to svede na laž, najveća hrabrost vlasti da prihvati promene svodi na to što će neki njihov funkcioner doći među pripadnike LGBT populacije kada obeležavaju svoj dan. I to ne bi radili, da ih evropski komesari ne nateraju na to.
Mislite li da ste filmom Ajvar dali podstrek mladim autorima za stvaranje tematski i estetski drugačijih filmova u odnosu na ono što je srpska filmska produkcija stvarala prethodnih godina?
- Za mene je snimiti film pitanje izbora a ne kalkulacije. Mladi ljudi po pravilu kalkulišu kako će proći sa scenarijem na inostranim konkursima, ja o tome nisam razmišljala. Nisam prošla ni na konkursima u Hrvatskoj i Makedoniji, ali sam imala sreće na konkursu u Crnoj Gori, što je bila dragocena pomoć.
Sada se vidi da je to film koji publika voli, koji kritika hvali, koji je dobio najviše nagrada u ovoj godini na svim domaćim festivalima. Možda će to biti nekome podstrek da se usudi da snima ono što želi, a ne ono na šta ga okolina i uslovi primoravaju.
Na odjavnoj špici vidimo da pored vas kao rediteljke i koscenaristkinje, produkciju, scenario, kameru, kostim, scenografiju potpisuju žene. Koliko se u filmskoj industriji na našim prostorima pruža prilika ženama? Da li ste se borili sa stereotipima, s obzirom da ste bili jedina žena u svojoj klasi na Fakultetu dramskih umetnosti?
- Danas je sve više žena rediteljki i sve im je lakše, mnogo im je lakše nego što je bilo Soji Jovanović, naprimer, koja je bila prva jugoslovenska filmska rediteljka. Ne mogu da se požalim da sam se borila sa stereotipima dok sam radila Ajvar. Najpre, puno nas je žena okupljenih oko filma, što ste i sami primetili, a drugo, ja se u radu ne postavljam kao žena, već kao reditelj. Uz odnos punog poštovanja prema glumcima i prema celoj ekipi sa kojom radim.
Ovog leta sam imala zanimljive razgovore sa vašim kolegama koje misle da je za bavljenje režijom potreban muški mozak. Za mene je to neprihvatljivo. Ja imam ženski mozak i želim da pokažem kako je taj ženski mozak jak, moćan, odlučan, suptilan, prefinjen, oštar... I zašto bi, ako je moj mozak sve to, on bio muški, a ne ženski? Ja se borim za priznanje ženskog mozga, a ne za pohvalu ženskom mozgu samo ako će imitirati muški mozak.
U kakvoj je poziciji savremena srpska i regionalna kinematografija u odnosu na svetsku filmsku scenu?
- U poziciji siromašnog rođaka sa sela koji ih mnogo ne dotiče, ali povremeno, i to sve ređe, prihvate da saslušaju šta ima da kaže. Prevedeno na svetski kinematografski jezik, svi mi, mali narodi sa Balkana smo za njih kinematografski incident. Ako nam filmovi nisu sufinansirani sredstvima velikih evropskih kinematografija, nećemo im proći ni pored vidokruga. Čak i one priče koje su ih se do pre desetak godina ticale, više nisu u modi. Došli su novi ratovi, tuđe tranzicije, egzotičniji koruptivni politički sistemi i, istini za volju, nije lako zadovoljiti im kriterijume elementarne znatiželje za ovaj deo sveta koja se obično svodi na pitanje – koliko blata i polivanja go..ima je dovoljno da bismo zadovoljili kinematografsku političku korektnost najvećih filmskih sila.
Kojom temom želite da se bavite u sledećem filmu?
- Imam još ličnih gubitaka i porodičnih demona sa kojima se nisam razračunala. Zanima me raspad porodice kroz promenu sistema vrednosti tokom nekoliko decenija. Zanima me kolika je mera krhkosti i snage pojedinca u vremenu koje je dehumanizovano više nego ikad. Sada mi je lakše da radim jer vidim da sam sa Ajvarom prokrčila put kojim se u ovdašnjoj kinematografiji ređe ide. I ugrabila deo života o koji se baš nisu mnogo otimali.
Izvor: Al Džezira
