SAZREVANjE POD BUDNIM OKOM PRAVOG VODIČA

(Ljubica Žikić, Dnevnik jednog odrastanja, Institut za dečju književnost,Beograd, 2024.)

Mr Milica Jeftimijević LIlić 

Upravo sam shvatio da sam se navukao na pisanje. Ove retke trenutke slobodnog vremena koristio sam da ponešto zapišem. Hvala bogu što me nije spopala svrab da pišem pesme. Tu bi se rastopio kao santa leda na Grenlandu. Zapisujem samo ono što je ostalo u sećanju nekoliko dana kao doživljaj koji ima produženo dejstvo. To znači da je vredno  da se sačuva od zaborav, za neka buduća vremena.(Ljubiica Žikić)

Svet odraslih i dece ma kako bili različiti prožimaju se i donose dragocena međusobna iskustva. Mladi učeći od njih napreduju, a stariji se podmlađuju uz njihovu živost, radoznalost i prkos. Odrastanje i mladalačko doba je vrlo inspirativno za romaneskno slikanje, naročito sada kada je vreme donelo toliko promena u svim aspektima  života, te se jaz među generacima još više produbio i poprilično obesmislilo ono što je nekada slovilo kao znanje, dobri maniri, zvanje, porodični ugled... U mladima je uvek prisutna klica pobune i potrebe da donesu nešto svoje, da prevaziđu prethodne generacije i da odbace mnogo toga kao anahrono. I sami u stalnom previranju unutar svoje treperave  nedefinisanosti,  često se muče kako da se snađu, kojim putem da krenu i koji model ponašanja da usvoje i da što manje liče na bližnje.

Nekada je to bilo prilično jasno jer  su uzori svuda isticani i bili podsticaj i orjentir. Danas su na sceni antiheroji i mladi se lako povedu za njima. Stoga je na starijim generacijama da se potrude i da ih diskretno usmeravaju, ne gušeći ih nametanjem svojih pogeda i ciljeva, kao što je to na najlepši način predočeno u knjizi koja je pred nama. Uloga prave literature u tom smislu može biti od velike pomoći jer se život slika u svoj punoći pojava i značenja, ali i osećanja koja pokreće vredno literarno delo.

Roman za mlade Ljubice Žikić,  Dnevnik jednog odrastanja, raskošno je i pitko štivo koje osvetljava život iz više uglova.U prvom planu su porodični odnosi, posebno odnos unuka Petra koji sazreva i bake koja profesorski pomno prati taj razvoj i diskretno ga kanališe. Proces je, međutim,  reverzibilan, te  baka uspešno hvata korak sa tehnologijom uz pomoć unuka i to postaje jedan od mostova za njihovo zajedništvo.

 Radnja romana počinje u vreme promenjenih  životnih uslova, početkom treće decenije dvadest prvog veka, kada se zbog poznate  situacije u zdravstvu nastava jedno vreme odvijala onlajn. Diskretna ironija sadržana je već na početku dela kada se glavni protagonista dela, dečko koji je pred kraj srednje škole, pita da li je moguće da se dešavaju i stvari koje se ni u snu ne bi mogle ostvariti, da se u školu „ide“ tako što se u krevetu leži i na računaru prati nastava. I tu dolazi momenat buđenja, osećaja za normalno življenje, jer počinje da nedostaje škola sa svim manama i dobrim osobinama, kontakti sa društvom i profesorima, čime se potencira važna tema, socijalizacija. Svedoci smo da se na svim nivoima društva uvodi atomizacija, raslojavanje, razdvajanje i razjedinjavanje ljudi, što vodi ka samoći kao velikom problemu savremenog sveta, jer mladi bez interakcije sa drugima teško mogu ostvariti sebe i  svoje životne ciljeve.

Kuća je, takođe, jedno važno uporište u ovom delu kao kulturni ambijent sa knjigama, posebno red u njoj, obavezani nedeljni ručak sa svim đakonijama i bakom koja sve to aranžira i na kraju sređena seda za sto, dajući tom činu dostojanstvo i posebnu aromu zajedništva kao agape, porodične gozbe ljubavi. Suočeni smo s tim da je  nametnuti životni tempo i tu ozbiljno umešao prste. Porodica se u toku dana retko susretne, a o ručku u isto vreme gotovo da nema ni govora, niti o razmeni utisaka o događajima u kojima učestvuju.

 Pisan u prvom licu, roman daje neposrednost ispričanom, intelektualni dijalozi drže pažnju,  a svojevrstan humor kao odlika glavnih likova, bake i unuka, (uz ostale članove porodice) ovom stilski besprekornom rukopisu daje posebnu atmosferu. Idejni aspekti  romana su brojni i podstiču na humanost, kreativnost, razvijanje slobodnog mišljenja i osećanje patriotizma, što smatramo izuzetno važnim, budući da se to sve manje neguje u školama, a u javnom prostoru se čak i nipodaštava:

 – Sramota je da pored nas žive ljudi koji nemaju. Moramo pomagati, biti milosrdni. Nije mi se sviđao taj bakin zastareli izraz, sve do onog dana kada sam se u Đačkom parlamentu opredelio za ministarstvo koje je imalo socijalni program. Eto, to je uticaj porodice; svi smo od nje naučili da delimo, dajemo, da podržavamo humanitarne akcije, da imamo osećanje za ljude oko sebe. Nije to danas vrednost koja se ceni, ali, meni, brate, stvarno odgovara humanitarni rad i baš me ispunjava.

Knjiga Ljubice Žikić Dnevnik jednog odrastanja podseća na drugačiji tok života kada je zajedništvo u svakom smislu bilo ono što se podrazumeva, što je uvećavalo osećaj sigurnosti i prisnosti. Centralno  mesto u ovom, slobodno bismo mogli reći bildungs romanu, koji u podtekstu ima znanje (životno i literarno, kulturno -istorijsko,  akcenat je na obrazovanju, istoriji, pamćenju prošlosti, i one tragične),  posebno mesto imaju vrcavi dijalozi unuka i bake, gde se nužno uočavaju međugeneracijske razlike, sudari mišljenja, autoriteta i mladog bića koje ima svoje stavove, bunt, nestrpljenje, ali i racionalni rezon da se  ipak jasno uočava šta je šta. Nesumnjivi autoritet koji baka ima i znanjem i ličnim primerom diskretno obavlja svoju misiju i tokom razvoja sižea prati se ta promena stanovišta unuka, naročito preko literature  gde  je autorka, majstorski pokazala novi i potpuno utilitarni pogled  na svet novih generacija, te stoga i na junake iz književnih dela. Kad  je insistirala na razumevanju tragičnog položaja Sofke i romanu Borisava Stankovića Nečista krv, odgovor je za nju, koja to duboko sagledava kao posledicu socijalnog sloma jednog sloja društva što donosi pojedinčne tragedije poput Sofkine, da bi mlađahni junoša Petar, rekao sluga Tone, koji zapravo potkrada hadžijsku porodicu prodajući i prisvajajući  njihovo imanje, nazvao menadžerom (čitaj snalažljivim) i pozitivnim likom.

Ipak, bakini nazori  dobro dođu i kako se sazreva sve je tešnja veza između njih: Zaključujem na osnovu skromnog znanja iz psihologije da je baka čisti kolerik: jake emocije, brzo se izmenjuju i zato brzo prođu njene ljutnje; pozitivna je, nepopravljivi optimista, ali „sa pokrićem”. Po tome vidim da smo baka i ja slični. Ne ide iver daleko od drveta.

Knjiga Dnevnik jednog odrastanja, u nekim svojim slojevima obuhvata decenije prošlosti, (streljanje đaka u Kragujevcu, poslednji ratovi, deda Krajišnik), sadašnju ravan, školovanje, zaljubljivanje, ekskurzija, diplomiranje, odlazak u inostranstvo, ali se daju i određene naznake budućnosti u kojoj  mladi sve više naginju praktičnom životu, te stoga i svoju budućnost vezuju za mesta koja im nude sigurnost.

Ipak, temelj uspostavljen u mirnim porodičnim okolnostima ostaje siguran vodič, a uzori s ljubavlju odnegovani daju onaj tako potreban osećaj snage koja se nesvesno nosi i štiti od pogrešnih koraka. Stoga iskaz o tome da se mladi Petar, već uspešan čovek, „navukao na pisanje“ podseća na Andrićev iskaz o sličnom iskutvu koje otkriva misaonu i kreativnu prirodu. Bakin trud nije bio uzaludan:

Kad mislim unazad, ja vidim da sam oduvek želeo da pišem i osećao potrebu za tim. Ta želja i ta potreba postojale su u meni pre nego što sam čestito umeo da pišem i znao o čemu bih mogao pisati; one su hvatale svako moje raspoloženje i svaku moju misao, i pokušavale da od njih načine četiri stiha ili parče proze, nekad sa manje a nekad sa više uspeha, ponajčešće bez uspeha i bez rezultata uopšte. One su me dovele ovde gde sam. (Ivo Andrić)

Knjigu Dnevnik jednog odrastanja, punu vedrine, mudrih pouka kako odrastati bez mnogo trauma, i primera kako prevazići trenutne nesporazume i probleme u komunikaciji između mladih i starijih, preporučujemo kao dobru dopunu postojećoj  književnosti za mlade, ubeđeni da će je prihvatiti s radošću, kakvu smo i mi doživeli dok smo je čitali.

PODELITE OVAJ TEKST NA: