|
|
|
 | Slađana Milenković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
MESTA DRUGOSTI(Valentina Novković, „Dva sata od zbilje“, 2020, Beograd, UKS)
Prof. dr Slađana Milenković Valentina Novković, književni prevodilac, pesnik i prozni pisacu zbirci kratkih priča „Dva sata od zbilje“ bavi se univerzalnim temama, slikajući galeriju likova u najrazličitijim situacijama. Kako već i sam naziv knjige daje naznake, ovo nisu u potpunosti realne priče, uglavnom je okvir realan, početna i završna situacija su u realnom, mogućem svetu, dok je tok radnje pomeren u nadrealni svet. Priče su prepoznate kao satirične groteske, potom kao ljubavne priče sa nesrećnim završetkom i priče o malim, običnim ljudima, njihovom životu. Ponegde se Valentina Novkovićkritički postavi, te su neki pasaži pripovesti socijalna kritika i način kako da se prevaziđu ograničenja filistarskog društva, ako čitamo priče iz psihoanalitičkog ugla, one su protofrojdovske postavke o probijanju potisnutog koje ego izbacuje iz ravnoteže. Neki njeni junaci su arhetipski, naslikani iskonskim najstarijim i najopštijim oblicima predstavljanjačovečanstva, prema klasifikadžiji arhetipova Karla Gustava Junga.On arhetipove posmatra kao nataloženo, stalno ponavljano iskustvo čovečanstva i naglašava ljudsku spremnost da se uvek reprodukuju iste ili slične mitske predstave. U ovoj Valentininoj knjizi date su neke arhetipske strukture, univerzalne simboličke slike.Autorka ukrštaj mogućeg i nemogućeg zasniva na konceptu persone i performansa. Likovi, persone su njen način razumevanja odnosa sa svetom, već u prvoj priči Obrisi i Izoštreni ukazuju na polaritet, suprotne koncepte postojanja, koji ipak predstavljaju varijaciju na istu temu. Momenat vraćanja u realnost junaka često je buđenje iz sna, otvaranje očiju i sl, u priči „Iza“:«Osećam vrtoglavicu, pitam se šta li je u čaju koji mi je starica velikodušno ponudila. Mrak… Otvaram oči.Ležim na parketu, prekrivač je preko mene, polako razaznajem gde sam. Osluškujem, TV je ostao uključen, neka emisija o pticama…» (Iza)Slična situacija je i u priči «U izmaglici»: «Otvorila je oči. Pokušavala je da se seti gde se nalazi.»Preokret se dešava kada se pomešaju java i san ili nešto što nalikuje snu. Uzimajući u obzir teoriju o heterotopijama Mišela Fukoa u ovim pripovestima mogu da se odrede mesta koja su prekidi u uobičajenom prostoru, odnosno mesta drugosti, „ona koja su i isto vreme i prisutna i odsutna, a koja mogu simultano biti i fizička, odnosno materijalna, ali i postojati kao mentalni koncept“. U priči „Živi!“ posle šetnje ulicom, prostor amfiteatra, i onoga što se u njemu odigrava otkrivamo sukcesivno, prateći junakinjino kretanje. Opisi prostora, ovde amfiteatra, u drugim pričama, prodavnice, sobe, voza itd fiksirani su putem koji junaci fizički prolaze, od ulice do prodavnice. Konstruisanje prikazanog prostora doslovno je određeno perspektivom glavne junakinje, odnosno onim što ona vidi i kraj čega prolazi. Mesta presecenja, mesta drugosti su slika koju kupuje u jednoj radnji, autobusko stajalište i slično. Likovi doživljavaju razvoj, ponekad je to pozitivan razvoj kao znak duhovnog progresa, nekad je to kvarenje i samouništenje. Pomoću likova koji se nađu u nadrealnim situacijama i dožive neku vrstu epifanije, bivaju promenjeni pod uticajem nekakve haotične sile, autorka omogućava pojedincu da se pomiri sa sudbinom, da prihvati novu realnost, da napreduje u ličnom razvoju.Pripovedački manir je raznolik, raznovrsne su i pripovedačke situacije, najređe je pripovedanje u prvom licu, a češće je pripovedač sveznajući, što daje verodostojnost, uverljivost i snagu književnom izrazu.
|
