detalj slike: KRK Art dizajn

MALENA

Sve godine tvoje ja dvaput u sebe mogu da stavim,

i da ostanu još koje,

one - što se pred Bogom kriju,

a pred đavolom ne broje.

Sve strahove tvoje ja davno sam umro,

i vaskrso pre tvog prvog dana...

Moj krst je davno svoj grob vidô,

mnogo pre tvog prvog nadanja, prvih želja i prvog srama.

Eh, malena, reči su kao mač;

što ih više iz korica, odnosno iz usta vadiš,

sve su željnije krvi.

Sve više o osećanjima govore,

a sve manje osećanja imaju.

Postaju prokleta rutina;

porcija unapred isplakanih suza

koje po potrebi podgrejavaš za svaku novopridošlu bol,

plačući za njom, a misleći o nekoj koja je stvarno bolela.

Ma-le-na...

A sve snove tvoje

još otkad je proklela moja java;

probudile grešne zore -

prekrio miris tamjana,

miris sena i požutelih jesenjih trava.

I na mestu detinjih rana na kolenima tvojim

kod mene čitav vek ožiljci stoje;

kao podsetnik šta se zaboraviti mora,

da bi se uprkos svemu moglo hodati -

ponekad u društvu sam,

ponekad sam u dvoje.

Malena, malena, ma-le-na...

Pesme su samo uzalud potrošene priče,

bunar patnji i ispovest pogrešnim ušima.

Dubina koja se nekim plićakom vode završava.

Živeti van stihova, znači živeti srećno.

KRVI

Krvi moja uludo prolivena,

čijim si smehom danas zalivena?

Jadnice i mučenice koraka smelih,

manitog srca i želja belih;

pusta ti slava vazda bila,

ko te natera da tečeš iz vena i žila?

Milostinjo, prokletinjo;

Božja pravdo i đavolova avetinjo!

Usude moj i moja svetinjo!

Dok si dugu starost sanjala,

grešna te je mladost po javi ganjala.

Krvi moja pogano ti seme,

šta učini to grešnice od mene?

Zar si morala i ovako vrela, još da vriš?

Nad ognjištem sviju ti sama da bdiš?

I gde god je nepravda krenula slobodu da dira,

tamo tebi nije bilo mira.

Krvi crvena: od nadanja, od padanja, od lošeg vladanja,

od vera i nevera, juga i severa.

Crvena od: žara, od svog dara, od hiljadu ljudskih zala,

od mirne vode i ljutih vala...

Krvi! Niko da ti kaže hvala.

Ni kaptuđe tražila,

a litre sebe dala.

OBIČNA DEVOJKA

Ti ni po čemu nisi posebna.

Tebe neće pamtiti ni istorija ni povjest.

Živećeš mirno,

tiho,

mahom lažno,

uz po neki hir i po neku obest;

Ikad odeš, zaboraviće te;

Kao da te nikad nije ni bilo.

Ti ni po čemu nisi posebna,

i zato posebne ne razumeš;

I sve da hoćeš

i da se trudiš,

opet, ne možeš,

ne umeš,

da shvatiš:

Zašto žmurim kad najdalje gledim;

Zašto sebe dajem, zašto druge ne dam?

Zašto plačem kad mi je srcu najviše milo -

i koliko se svetskih mora u mojim suzama slilo.

Sve što ti imaš odnose dani.

Najveću slast,

zamenićejoš veća jed,

biće pelen,

gde beše med;

Vatru i žar,

prekrićeprah,

prekriće led...

I svi džukci što za tobom laju,

počeće da reže,

da se sklanjaju

i da od tebe beže;

Čim ti haljine postanu tesne,

kad starost dođe, kad smrti pobesne;

Čimti godine postanu breme;

Jer sve što ti imaš, odnosi, guta, vreme.

A ja?

Ja sam stvoren da letim.

Da ponekad padnem,

da ponekad sletim.

Stvoren sam dase zvezde za me bore,

da me ne daju, da me vuku gore;

Da s njima u kolu ludim,

da se lud ludom mesecu smejem,

uz sunce budim.

Ja sam kao ptica;

Kosti su mi šuplje;

Osećam kako vetar kroz njih svira;

Ja nema rat, ali nemam ni mira!

Ja imam pesmu!

Ja imam krila!

I u samo jedan njihov zamah,

svi tvoji putevi mogu da stanu.

Ti takve pogledom pratiš,

poželiš me jako

pa se sebi vratiš.

Strah svoj razumom pravdaš;

Grešna se moliš,

bestidna se nadaš.

Sve nežno i lepo ubijaš u sebi,

pa, nađeš prvog ko je nalik tebi;

S takvim gladnih očiju ležeš,

uz takvog sitog tela sediš,

to jedino možeš,

za toliko vrediš.

Ti ni po čemu nisi posebna.

Obična devojko -

proste duše i proste ćudi;

Ti ne razumešda postoje ljudi:

Koji su došli da odu,

da se bore,

da vaskrsnu u svakom grobu;

Da izdrže i potop i buru!

Da prežive i zlogvraga

i jošgoru kurvu!

Da!

Došli su da odu!

Ali, nisurođeni da umru.

PODELITE OVAJ TEKST NA: