detalj slike: KRK Art dizajn

 Baba Nata

     Od postanja sveta, ljudske pakosti i rata, vojska ko svaka vojska, uvek je sa sobom nosila bolesti.

     Kad su Švabe, 1915-te, upale u Mačvu i Srbiju, usled  nemogućnosti da održe minimum zdravstvene higijene, sa sobom su s naših privremeno zaposednutih prostora, odnele i neplanirani ratni plen. Taj plen je imao više svojih imena i izraza ali onaj najopasniji, koji ledi krv u žilama, kako domaćem stanovništvu tako i okupatoru, zvao se – pegavi tifus.

     Mnogo je našega naroda, a bome i strane soldateske, postradalo tih ratnih godina od ove opake boleščine. Poslovično preduzimljiv i precizan, nama vekovni neprijatelj, žurno je naredio uvođenje različitih protivepidemijskih mera, među kojima je bila i ona da lokalno stanovništvo, odmah, pod pretnjom najoštrije kazne za njihovo nesprovođenje, u okviru svojih ekonomskih dvorišta, iskopa rupu određene veličine koju će koristiti za svoje fiziološke potrebe.

     Kako sila boga ne moli, ova, našem uhu čudna naredba – koja se jako kosila sa onom poznatom, tradicionalno srpskom, „široko ti polje“ – ipak se morala izvršiti. Učiniše to bespogovorno ili s nešto nemuštog gunđanja i mumlanja, pri iskopu,kako svi Mačvani,tako i Žuravčani. Svi... osim stare baba Nate, koja, od kako joj u srpsko-turskom ratu postrada sva muška čeljad iz kuće, življaše sama na iskraju ovog omalenog sela.

     Neće se nikada saznati da l’ je baba Nata, od početka i s namerom terala inat Švabama, ili samoj sebi i svome životu, tako sličnom istoimenoj, davno nestaloj, tihoj ravničarskoj rečici Žuravi, u čijoj blizini je odrasla. Nikada nećemo saznati, ni da li u životu koji samo patnju pamti i za patnju zna, uopšte i može postojati razlog za neku žurbu i slepo izvršavanje naredbi neprijatelja, ili je baba Nata, naprosto prečula ovo saopštenje novouspostavljenih austrougarskih vlasti. No, kad joj dvojica do zuba naoružanih soldata, koji od kuće do kuće krenuše u kontrolu da li se i kako naredba sprovodi u delo, banuše u dvorište – od kojih jedan – na jedva prepoznatljivom srpskom, svojim mekim izgovorom glasa r, izusti glasno reč – rupa, baba Nata ništa ne odgovori! Rrrrupa, rrrrupa... baba... gde je rrrupa!? – besno ponovi Švaba, skidajući karabin s ramena.

     U ta vremena, sve udate žene u Mačvi, nosile su bošče i crne živopisno izvezene pregače, bogato ukrašene zlatovezom, srmom, šljokicama i koncem skladnih boja, cvetnih motiva i snežno bele skute, ispod kojih nisu oblačile nikakvu drugu odeću. Da li više zbunjeno, uplašeno ili srdito, tek... baba Nata, naglim pokretom dograbi i zadiže svoje skute s pregačom i boščom, visoko iznad glave, na silno iznenađenje kako ovog tako i drugih vojnika koji pristigoše iz susednih dvorišta, čuvši da se tu nešto događa...Nicht dieses Loch...! Neee ta rrrupa, ne ta rrrupa... baba... drruga, druga rrrupa...! U jedan glas, zlurado, svaki na svom jeziku, povikaše prisutni vojnici. A baba Nata, onako blagooslonjenana staru šljivu ispred kuće, uporno skrivajući znake staračke slabosti,sada već prkosno okrete zadnjicu svom neprijatelju, pognu se u strukuponavljajući isti, maločas već učinjeni postupak, pa lupivši se šakom slično vrhunski obučenom vojniku koji salutira starešini, uzviknu – je l’ ova!?

     Bes porobljivača, pomešan sa doživljenim poniženjem i opštim smehom koji nasta, učini da baba Nata, ne bude tom prilikom najstrože kažnjena, kako je to u pravilu činila okupatorska vojska. Bi joj samo naređeno da do nedelje, bez ičije pomoći, iskopa rupu sopstvene visine.

     Baš u nedelju, na bele poklade, poslednjeg dana pred početak velikog Vaskršnjeg posta, gotovo pre zore, dok se pripremala za odlazak u crkvu, tumarnuše u avliju neka druga dva vojnika, zahtevajući da im pokaže šta je po izdatom naređenju urađeno. I... baba Nata ih povede u bašču, kažiprstom pokazujući na rupu iskopanu u najlošijoj mačvanskoj peskuši, duboku jedva par punih ašova. Ko će ga znati, da li stišavajući ili svesno raspaljujući njihov bes, odvede ih ona i do druge, treće... četvrte... vrag će ga znati koje po redu rupe, iste ili približne veličine. Pljusnuše udarci ašova po staričinim leđima... nemoćna kolena zadrhtaše... za trenutak kleknu... samo tihi jauk ču se izazvan novim iznenadnim udarcem po plećima... pade na lice... pa se sve utiša... Gotovo u isto vreme, nenadano, niotkuda, preko bašče, jedan tupi klepet klatna zvona javi se

s glogovačke crkve... I opet, sve utihnu.

     Nikada se nije doznalo da li je baba Nata, iz inata postupila tako kako je postupila ili je onako slabašna uvek nanovo odustajala, udarajući pri kopanju na tvrdu, neprobojnu pločevinu starog korita Žurave, na kojoj joj kućerak beše podignut.

     Vreme tiho... lagano... zaboravom zatrpava nebrojene plemenitosti i podvige oslobodilaca Srbije, a da neće skriti hrabrost ili inat jedne starice. Jedino, poneka brižna majka, u Žuravi i Glogovcu, u želji da pohvali svoje mezimče za neki nestašluk koji joj se dopadne a nije za ozbiljnu grdnju niti prekor, i danas, ne sluteći kako je ova izreka nastala, ima običaj da kaže: „Baba Nata, iz inata“!

     Dogodilo se – ne ponovilo se! Tek, sigurno je samo jedno – ne veli narod zadžaba: „Tvrd je orah voćka čudnovata“!

PODELITE OVAJ TEKST NA: