detalj slike: KRK Art dizajn

OLOVNI VOJNICI

Reke reči;

tačnije plime neke,

u meni ko olovni vojnici stoje.

Jedna po jedna se broje i roje.

A ti si tu... Čekaš.

Otopi olovo svoje!

Neka se oni u jedno zbroje.

U jednu misao i reč.

I tvoja i moja onda je.

Ljubav da je.

Dok se sa olovnim vojnicima boriš,

od težine oklopa

duša se zatvara.

Zbaci okove teške!

Ogoli!

U istinu pretvori.

Rodi ih ponovo u duši slobode

koja je rođena srećna,

zanavek da je!

Reka reči, misli; tačnije plima

u meni neka, dok čeka da izađe iz

mene, jedna po jedna...

Zna da ih tamo negde čekaš.

I roje se i broje,

Olovo skupljaju svoje.

I znaju... Postaćeš ti sunce moje,

na stazi moga života

gde se svi olovni vojnici tope.

Hvala, što sam ih rodila ponovo

ko od majke rođene, a moje.

Udobnost u srcu mome.

Ostani tu, kao i novorođene misli u meni,

Na toj novoj adresi.

Adresi moga srca.

KARMA

Dani i noći biće ti isti,

kao što su i meni bili.

Shvatićeš da mrak je

sve što takneš.

Znaćeš.

Pitaćeš se: da li je i njoj

bilo tako.

Da, bilo je; bilo.

Bilo je, prošlo i više

se ne osećam isto.

Koračam.

I ne pratim kako ću i

da li starim.

Puštam vetru da poljupce niže

neke nove moje.

U plavetnilu.

U zelenilu.

Kroz snove.

Doći će zima.

Zamirisaće u čaju maj.

Čekaću proleće svoje

da mi grane.

Ti ćeš biti potpuno sam.

U mraku svom tražićeš poznato lice,

kao što sam to nekad tražila ja.

Tražićeš toplinu poznate ruke.

Al možda one sad nekog

drugog grle.

Reći ti mogu samo jedno:

one proleću novom hrle.

Karma je kurva, rekao je neko

Svoju sam s tobom ispravila ja.

Krenula napred,

Pošla u beskraj,

ostavljajući iza sebe mrak.

NOVE BORE SMEJALICE

Stara sećanja ljubavi naše

više ne bole.

Ni strune violine ne

diraju više.

Novo je proleće sad,

novu sonatu ljubavi piše.

Osmehom zagrljena,

bosonoga na zelenom

tepihu od trave,

violinskoj struni

daje nov akord i takt.

Rađa se.

Rodila se, jedna nova u

nizu napisanih.

Večni stih.

Zarobilo me pisanje.

Crtam nove sutone,

iscrtavam zvezde sanjalice,

Dodajem, na postojeće,

nove bore smejalice.

Pokloniću dušu svoju.

Novi akord i takt, samo da

zasvira nova pesma.

Privilegija je biti magija i

ostati u mojim pesmama.

ZAHVALNOST BOGU

Ruke pružam nebu, i ne

tražim ništa da mi daš,

Samo, želim Ti reći Hvala

Za dodirnut beskraj.

U duši radost, u srcu mir.

Šta čoveku više od ovog sad treba?

Kad koraci stepenicama

Idu visoko,

Kad dodiruju beskraj.

Pružam ruke nebu,

Kroz mene reka zahvalnosti teče.

Za dosanjane snove i želje neke,

Za dodirnute beskraje daleke.

UMNOŽENA

Dete sam – žena.

Žena sam – žena.

Prijatelj - žena.

I majka- žena.

Ljubavnica – žena.

Pesma – žena.

Jer pišem perom

Ljubav sam.

Magija sam.

Šta ti više od ovoga treba?

U meni imaš sve, od onih što bi da te

površno vole. Jer su jednina samo.

A ja sam deleći sebe ljubavi pravoj

Umnožila sve ove u meni samoj.

Ima me mnogo u samoj meni

u meni jednoj

u meni ženi.

Uvek lepe reči i pažnje željnoj.

Sve mogu iz mene ove jedne dati.

I zauvek biti tvoja i tebi pripasti.

Pa razmisli samo,

da li magija može biti svako?

A ja to jesam.

I ponosna sam, jer privilegija je biti

U meni ova žena,

umnožena.

PODELITE OVAJ TEKST NA: