detalj slike: Turist-Beograd

Srbija

Kom pretesni behu srpski zlatni skuti,

U zalasku sunca ko prepozna zoru,

Zar smetaše nekom nebeski nam puti,

Dok čelične ptice pališe nam goru?

Setimo l’ se nekad prohujalih vekâ,

Punih patnje, bola, tuge i bespuća,

Obasja li svetlost, ta nebeska reka,

Nešto što se zove na sred druma kuća?

Nećemo ih kleti, to nam vera ne da!

Plakati ne smemo, premda suza klizi.

Za takve je srce tvrđe, i od leda,

Jer Bog na nas misli, Bog na Srbe gleda.

A, kad te, Srbijo, možda i ne bude bilo,

Dušmani te zli rastrgnu ko vuci,

Il’ bude te samo kol’ko ispod šljive,

Tvoja deca, tvoj ponos, zemljo, majko, vilo,

Znaj, barjak slobode, uzdignuta čela,

I tada će nositi u ruci!

Kao vino u noći

Hajde... hajde da utamničimo reči!

Oči neka govore, nerazumu sude...

Nek oči ljubav beru il’ žanju umesto nas!

Sanjajmo naša najlepša vinska jutra,

Iako nikada više, bulbula, plavih noći,

Ne začujemo opojni glas.

Srno moja krhka! Hajde dopustimo da nas preplavi ljubav...

Kao mlado vino što preplavi i obuzme dušu

A ozareno srce u ushićenju prepozna raj.

Neka venama ponovo zažubore potoci strasti,

S antocijanima oživi nekog davnog plesa

Zaboravljeni korak i sjaj,

Neka nas još jednom dodirne ona božanska radost

Kojoj se ne nazire i ne zaželi nikada kraj.

Hajde...! Hajde lepa vinarice, da nam se jezici

Više ne sapliću od pijanstva,

Od suza, mučnih prošlosti slika,

Neka se prepliću od pesme, od poljubaca, uzdaha, ljubavi...

Zvuka violina i dobroga vina.

Vitice moja, lastavice čedna...

Hajde... hajde da budemo vinograd...! Ti budi loza, ja biću grozd.

Neka nas pozobaju ptice vinogradarice,

Il’ neki stari raspevani drozd,

Ako ikada svetu uputimo ružnu il’ poganu reč,

Neka nas u slast deca pojedu s hlebom

Ako im kažemo da neko može voleti

Sunce i igru, više od njih... i više od nas.

Sunce, milo moje... kako te je divno voleti...!

Seti se... seti... zaiskri... Zaiskri pogledom kao vino u noći...

Svemirom tvojim neka se začuje mekih čaša poj,

S prvim lahorom tvoga oka, na vino me pozovi...

Ja ću ti, zauvek... zauvek doći!

Seme zla

Oj, Srbijo, zar si oslepela?

Sa kim si se u kolo uhvatila?

Što ne trebiš žito od kukolja,

poskoci ti kod zdenca dremaju,

izvor starci nemoćni čuvaju?!

Oj, Srbijo, jesi l’ ogluvela?

Deca tvoja tminom tumaraju,

nemuštim jezikom tebe prizivaju,

nad praznim kolevkama majke

mleko izmuzaju... A, ti?! Ne vidiš?!

Ne čuješ?! Svoja čeda ne išteš?!

Oj, Srbijo, majko onemela!

Jezik ti odsekoše,

očne ti jabučice orlušine crne

visovima razvlače,

dok žetvu čekaš, nebo ne gledaš,

na ugarama tvojim, seme zla proniklo!

Oj, Srbijo, jadom otupela,

krajinama i vojvodinama tvojim

tuđa stada napasaju,

na crkvama zvona zanemela,

u poganim šakama krvava srca igraju,

Kosovom – poljem, obesni soldati

lobanju ti kotrljaju!

Oj, Srbijo zemljo, od bola utrnula,

na krst razapeta, do pepela zgažena,

ledenim bičem šiba te Brankovića nakot.

A, ti...?! Vaskrsavaš Srbijo!

17. mart je

17. mart je...! Od siline mržnje krst na hramu slama!

U sumraku sveta, bleje posmatrači!

Iz čeljusti gladnih, otrovne aždaje,

palacaju jezici modri, porađa se tama.

I u bolu nemi, bez očinjeg vida,

apostoli sveti, posrću i kopne,

sprženi se ruše s manastirskog zida!

17. mart je...! Šešir kauboja, i na njemu zvezda, polumesec!

Dok cokula švapska, vrata hrama ruši... i fijuču meci,

s manastirskih dveri, preklanih vratova,

u zenice pravo, gledaju ih sveci.

17. mart je...! Sve ponovo plamti! Srbu nikad mira!

Nekrsta dok jara, plodna polja šiša,

na zgarištu doma, raspuštene kose,

starica sa štapom, ugarke prebira.

I, gle, čuda Božjeg...! Zemlja jošte drhti...

razleže se svuda lelek i zapevka: srušen dimnjak puši,

venčanica s kuće na ognjište legla,

i poslednja greda s krova dogoreva;

ali ispod svega, ne na suze, već na radost sluteć,

još uvek se beli, ogarena samo,

lebarniku slična, dečija kolevka.

O, zna stara dobro, to se ne događa:

u krletki grlica, nikad gnezdo nije svila,

i bezljusak krhki, nov život ne rađa;

al’ drži je ljubav... i vera... i nada:

za njezinog veka, sedamnaest tića,

na ognjištu ovom, dobilo je krila!

17. mart je...! U uhu mi još odzvanja, sa planine Šare

samouki svirač u dvojnice dira...

17. mart je...! Danas... i doveka!

Sumrak ovaj pamtićemo sve do sudnjeg dana...

Oj, Kosovo, Srbije kolevko…

Oj, Srbijo, grlice u gori...

Oj, kolevko, srpska materice...

Majko naša, rađaj pobednike...!

PODELITE OVAJ TEKST NA: