detalj slike: ilustracija: Seb Agresti

Goran protiv Ateizma

Goran Ivanković 

Razmišljajući o mnogim religijskim motivima iz Biblije, u analizi istih, bio sam prinuđen da im pristupim i kroz prizmu ateizma radi dubljeg sagledavanja. Takav pristup proučavanju Biblije doveo me je do određenih zaključaka i shvatanja zabluda u koje dovodi ateizam. Pokuša ću da ih predočim, uz Božju pomoć naravno!

Prva i osnovna zabluda na kojoj se bazira ateizam jeste ubeđenje da ne postoji Bog. Ja ne planiram dokazivati da Bog postoji jer je to lično ubeđenje i takve rasprave više liče na ubeđivanja nego na stvarno i argumentovano dokazivanje. Naprotiv, iz ugla vernika koji svoje ubeđenje bazira na biblijskim tekstovima, pokušaću objasniti zašto ateisti mogu biti u pravu kad tvrde da Bog ne postoji.

Smatram da se mišljenje da Bog ne postoji uopšte ne kosi sa teorijom o stvaranju Sveta kako ga Biblija objašnjava. Način na koji je Bog stvarao prvih šest dana može se skraćeno prikazati u formuli „Bog reče i to bude“ da bi na kraju svakog dana izvršio kontrolu i potvrdio svoj rad „i vide Bog da je dobro“. Dakle, Bog je stvorio Zemlju i na njoj razdvojio svetlo od mraka, vodu od kopna. Stvorio je sve živo i neživo na Zemlji da bi na kraju stvorio i čoveka po liku svom, muško i žensko. Poenta celog stvaranja je u tome da je stvoreno samo ono što je Bogom izrečeno, mi ne znamo koliko je toga ostalo nestvoreno i čeka svoje vreme da bude stvoreno.

Primećujemo da su sisari među zadnjima stvoreni a posebno čovek, homosapiens. Što želim da ukažem? Proces stvaranja još uvek nije završen a kad će biti, mi ne znamo. Možda će zadnja kreacija biti sam Bog? Možda sedmi dan još nije nadošao, možda će u tom sedmom danu Bog konačno izreći sam Sebe i stvoriti Sebe.

Biblija je knjiga koja iščekuje Mesiju ali nije jasno šta ili ko je u stvari Mesija. Hrišćani su ga dočekali u vidu Gospoda Isusa Hristosa i iskristalisali svoju veru u samo njima specifičnog Boga. Naravno, vremenom su se i sami međusobno posvađali oko prirode vlastitog viđenja Boga; Svetog Trojedinstva ili Trojstva; Oca, Sina i Duha svetog.

Različite religije različito tumače prirodu Boga tako da uopšte ne čudi pojava filozofske misli koja negira postojanje Boga. Uzmemo li u obzir da sam Bog nikad Sebe stvorio nije a mi ne znamo da li će to uraditi u nekoj nama ljudima razumljivoj budućnosti, uopšte ne čudi pojava takvih filozofskih stavova.

Da li je moguća egzistencija nečega što nije stvoreno? Ako odgovor tražimo zdravim razumom materijalnog sistema u kojem obitavamo i koji se trudimo da razumemo, rezultat će biti u okvirima ateističkog shvatanja. Naravno, ako analiza stane na ovome mestu dobit ćemo jasnu ateističku sliku i ubeđenje da Bog ne postoji.

Tvorac svega može da se tumači na različite nedefinisane oblike gde je ateistima najdraži oblik „Slučajnost“ ili „Nepoznati uzrok“ koji je uzrokovao Veliki Prasak a posle toga Darvin, od amebe do čoveka. Suprotno „Slučaju“ ja pretpostavljam Stvaralačku Moć koja je postojala oduvek kao voljni potencijal i koja je uzrok ili kreator svega.

Koliko je njena priroda komplikovana vidi se u samoj konfuziji čoveka da je opiše. Od percepcije monoteističkih religija naspram paganskog mnogoboštva, opšteg deizma pa sve do agnostika i ateista, niko od njih nema kompletnu i jasnu sliku prirode Boga. Nasuprot tome svi su oni smatraju da su samo oni u pravu jer shvataju pojedine delove kao istinske celine.

Hrišćanstvo nam daje odličan primjer tog paradoksa. Priroda Boga je predstavljena kroz Sveto Trojstvo (Trojedinstvo) da bi na osnovu različitog tumačenja istog tog Trojstva došlo do nepomirljivog raskola na Istočnu i Zapadnu Hrišćansku Crkvu. To nam govori koliko ni jedna Hrišćanska Crkva nije neosporivo sigurna u prirodu Boga. Da li je Isus Hristos Bog, Bogočovek ili samo čovek? Da li je Sin jednak Ocu i koja je hijerarhija u Trojstvu? Da li je shvatanje Logosa potencijal za jeres? Sva ta pitanja ne pomažu nalaženju odgovora već samo objašnjavaju kompleksnost izvorne prirode Stvaralačke Moći.

Pokušaću objasniti zašto smatram da ateisti nisu u pravu kad smatraju da Bog ne postoji i da nije Bog uzrokovao pojavu Velikog Praska ili nekog drugog načina stvaranja Univerzuma. Ako u prapočetku nije postojalo ništa i nekim „Slučajem“ ili slučajnim uzrokom je došlo do pojave Velikog Praska, tad bi se taj „Slučaj“ manifestovao i dan danas. Verovatno bi se desio opet negde pored našeg Univerzuma i stvorio još makar jedan sličan Univerzum.

Ako pogledamo kako se Slučajnost ispoljava danas, shvatićemo da je za njeno ispoljavanje neophodno imati preduslove. Zemljotres se više ne dešava slučajno već znamo šta ga uzrokuje pa ga je čak moguće i predvideti. Vremenska prognoza je danas postala predvidiva iako je i ona predstava slučajnosti. Razne nepogode ili nesreće nisu faktor slučajnosti već spleta okolnosti. Ako dublje analiziramo, nalazimo da Slučajno ne postoji već samo splet okolnosti koje do slučaja dovode. Ako nekog „slučajno“ udari grom to nije potvrda slučajnosti već spleta okolnosti. Da osoba nije došla na mesto gde ju je udario grom verovatno ne bi bila udarena gromom.

Možemo povući paralelu sa Velikim Praskom i ustvrditi da je morao postojati splet okolnosti koji bi uzrokovao „Slučaj“ a on zatim početak procesa stvaranja. Ako nije postojalo ništa kako se pojavio neophodan splet okolnosti za uzrokovanje „Slučaja“. Dakle jedino postojanje „nestvorenog i nepostojećeg Boga“ kao Stvaralačke Moći je moglo predstavljati neophodan splet okolnosti za pojavu „Slučaja“ neophodnog za početak procesa stvaranja Univerzuma.

PODELITE OVAJ TEKST NA: