detalj slike: KRK Art dizajn

VREDAN DOPRINOS MODERNOJ PESNIČKOJ TRADICIJI

Obren Ristić, Časni soneti, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2021.

Marko Paovica

Pesnički glas Obrena Ristića odlikuje gusta slivenost lokalnog i univerzalnog, zavičajnog i nacionalnog, nacionalnog i kosmopolitskog. U njegovoj poeziji – bar od pesnikovog priklanjanja vezanom stihu u formi soneta pre nekih desetak, i više, godina –  doživljaj zavičaja artikulisan je po merilima vidno oprečnim onima na kojim počiva dominantno stereotipno predstavljanje lokalno-zavičajne tematike. Ristić, naime, ne apstrahuje, već naglašava, i posebno ističe, inače poznate prirodnogeografske, kao i one kulturnogeografske, posebnosti svoga istočnosrbijanskog zavičaja, u svojstvu prirodnog ambijenta, odnosno duhovne sfere njegove slojevite, čas stišane, čas ekstatične, u osnovi filozofično vizionarske i religiozne slike sveta. Pritom, slike sazdane kako prema  estetičkim tako i po ontološkim i kulturološkim merilima, o čemu najbolje svedoči njegova najnovija pesnička knjiga.

            Časni soneti Obrena Ristića, sačinjeni iz četiri poetske celine – dva sonetna venca: „Venac Tvorcu“ i „Neimarima drevnim“, potom pesničkog ciklusa „Inima znanim“ i kraćeg lirskog kruga „Video sam drugi svet“ – propraćeni su iscrpnim eksplikativnim pogovorom Srbe Ignjatovića, koji, za sada, svaki pokušaj sledećeg čitanja, pa i kada se klonimo doslovne reinterpretacije, čini uveliko repetitivnim poduhvatom. Pa ipak, krenimo, u najkraćem (!), kompozicionim tragom, kojim se prilježno, red po red, kretao i Srba Ignjatović, da bismo potom zastali nad gustim tematsko-značenjskim prepletom nove Ristićeve knjige.

            U himnično intoniranom „Vencu Tvorcu“ smenjuju se različiti motivi povezani iz soneta u sonet lirskom naracijom na ekspoziciji svestrane pohvale Tvorcu, kao šire, osnovne teme sonetnog niza. A reč je, čini mi se, o proslavljanju Tvorca kao vrhovnog pesnika, prema poznatoj romantičarsko-njegoševskoj analogiji između tvoračkog i stvaralačkog čina.

            Da je to tako, svedoči činjenica da je prvi sonet u nizu posvećen samoj pesmi, odnosno visokoj ceni i dugom procesu njenog nastanka, kroz „dane u noći predugih lektira“, što svakako pribavlja i časnu, asketsku komponentu njenoj lepoti i vrednosti. Predmet pevanja u sledećem sonetu postaju upravo apostrofirane „lektire“, shvaćene manje doslovno nego u prenesenom značenju, kao čitanje knjige života, to jest sticanje dragocenog životnog iskustva, koje, opet, vezama između predaka i potomaka, „priči toj drevnoj dopisuje[m] stranicu“. U trećem sonetu najpre se „sjedinjuju dela“ Tvorca i Stvaraoca posredstvom sakralnog motiva česnice, a potom dolazi do ukrštaja sakralne i folklorne simbolike oličene u „zavetnim knjigama“, koje u narednoj sekvenci poetskonarativnog niza ponovo iskrsavaju u sakralnoj ravni: da glas stvaraoca „obznane“ u atribuciji „žitija“.

            U petom sonetu uznosi se nad otvorenom „drevnom Knjigom“ pohvala umeću „livenja zvuka“, s prizvukom omaža pesničkom sabratu Radetu Tomiću, i izvodi se na svetlost dana čitava svita balkanske bojne i artističke simbolike – strele, neimari, zvonolivci – da u sedmom, „pod Starom planinom“ nastavi uzaludnu potragu za „strasnim poetom“, „majstorom razbornim što uznese ga lira“. (Uzaludnu, jer: „Čemu pevati kada nam i leta i zime / isto mirišu“!)

            Upravo to odsustvo razlike i posebnosti u aktuelnim vremenima i uniformnost savremenog sveta ne samo da uzrokuju negativan ishod potrage za savršenstvom umetničkih dostignuća nego i otvaraju opasnost nemogućnosti utemeljenja i punoće pevanja i svakog umetničkog iskaza. Otud se u osmom sonetu obelodanjuje nedostatnost savršenstva (jer nigde „modela dostojnog savršenog umetnika“) , a u sledećem – čisto ontološke posledice tog i takvog stanja: „Strašan je napor da reči ne izgube u glasju / Apostolski zavet da opevaju suštinu smelu / Zvuk na početku i na kraju Znak Slovo u pepelu / Zgaslo i Samo radosnu himnu žita u klasju“.

            U više poslednjih celina prvog Ristićevog sonetnog venca prethodno dominantna metafizička nastrojenost pesničkog glasa uzmiče pred religioznim pravoslavno-paganskim doživljajem poetskih sadržaja. Tako, u jedanaestom sonetu, pesnik vizionarski imaginira sopstveni onostrani udes vaznesenja nad najužim zavičajnim perivojem, uz aktivno sudelovanje svih prirodnih elemenata i alternativu hrišćanskog ili animističko paganskog spasenja. U pretposlednjem, četrnaestom sonetu svog „Venca Tvorcu“ Obren Ristić primerno razgovetno, u najširim razmerama, anticipira viziju Apokalipse prizivajući u prvoj tercini nepomutivu radost postapokaliptičnog trenutka: „Dane lepi osvani osvani belinom tvorca obznani u času / Kad ognjište poprima savršen oblik savršenog graditelja / Kuću za pretke i potomstvo potonje u svetlost zaodeni“. Završna tercina istog soneta još jednom ističe , a svojim poslednjim stihom doslovno uokviruje, dominantno metapoetsku tematiku celog niza – pevanje o biću, statusu i udesu pesnika, pesme i pesništva u savremenom svetu oličenom u prirodnim i duhovnim svojstvima pesnikovog zavičaja: „Ako sam pesnik samo me ovde dovoljno ima, u glasu / Bilja i voća, u cveću i trnju. Duša se u tišinu spustila. / Tolike žizni minuše a pesma tek izustila“. I najzad, naspram povremenih, mada retkih, hermetičnih zatamnjenja u sonetnom nizu „Venca Tvorcu“, njegove magistrale stilski transparentno,  retorički živo i semantički inovativno rezimiraju brojna iskustva Ristićeve meditativnolirske naracije na metapoetsko-autopoetičku temu o pesmi i pesniku. One su, kao što i sam naslov celine najavljuje, završni akord himnične pohvale Tvorcu.

            Ukrštaj prošlosti i sadašnjosti, svojevrstan presek dijahronijske i sinhronijske ravni zavičajnog areala, kao i oscilacije pesničkog glasa između njegovih prirodnih i kulturno-civilizacijskih posebnosti, na snazi su u sonetnom vencu „Neimarima drevnim“, kako je bilo i u prethodnom Ristićevom sonetnom nizu. Neprekidno relacionisanje u moćnim imaginativnim zamasima između zemaljskog i nebeskog, stvarnog i imaginarnog, prolaznog i neprolaznog – ali i praktikovanje sonetnih propozicija dugog stiha, izuzev korišćenja i izostavljanja rime – zajedničko je takođe njegovom jednom i drugom pesničkom poduhvatu dužeg daha.

            Na pitanje u čemu je razlika između njih, odnosno koja je novina drugog Ristićevog sonetnog venca, razgovetan odgovor sugerišu već njihovi naslovi, što Srba Ignjatović, da ga još jednom oslušnemo, izričito razjašnjava : „Nakon poznate nam apologije Tvorcu, u novoj lirskoj nisci najpre nam je najopazivija / najčitljivija apologija gradnje, neimarstva“. I zaista, ta, pre bih rekao, apoteoza „gradnje, neimarstva“ i svekolikog stvaranja otpočinje već u prvom sonetu novog Ristićevog venca te lirske forme: „Ako bih grad zidao dvore i kule kamene / nesvakidašnje naseobine na sunčevom blesku // [...] Ovde bih drevne doveo majstore“.

            A kako danas, u pesnikovoj viziji, izgledaju, gde su, i šta sve rade ti neimari, drevni majstori, čitamo u sledećem sonetu. Oni „Osećaju pulsiranje podzemnih voda na Tresibabi / U mom zavičaju i gibanje na malom prstu / Desne ruke Upravo one kojom podupiru zemljine //  Ploče  I mapu na malim raskršćima podno / Stare planine kao u središtu univerzuma [...] // Druga im ruka ostavljena leži na Svetom / Kosovu U žitnicama nebeskim prebira zlatno // Klasje“. Ova slivenost zavičajnog, nacionalnog i univerzalnog u jednom jedinom sonetu razliće se i blesnuti u zasebnim motivskim vrtlozima složenog lirskog toka: kad energičnom odlučnošću psalmopojca nad neuralgičnom nacionalnom aktuelnošću: „Majstore drevne zidare dične reč i slovo / U samu zoru dozvaćemo na Sveto Kosovo / Gospode“, kao u trećem, odnosno četvrtom sonetu: „Besmo li gosti ili domaćini sred oltara / dani kraćaju a noći izjedaju videlo / Jesmo li spremni ako smo oni koji jesmo I delo / Naše Nad Kosovom nebo se otvara“;  kad, opet, u idilično-mističnoj vizuri zavičaja: „Spava / Selo moje na istoku ne poimajući suštinu i tajnu vode // Dok izranjaju davno zaboravljeni gradovi kule u stroju / I sveta brda“, na jednom drugom mestu, koje se upotpunjuje i sasvim adekvatnim zazivom: „O Bože, kakvo je ovo vreme // Ako me ponovo rodiš zadoj me vedrim stihom“ (šesti sonet), ili u viziji univerzalne neminovnosti datoj u trinaestom sonetu, čija fantastična završnica dugo lebdi pred očima: „Kao veliki vazdušni balon ili razigrana jata // ptica selimo se u visine. Svet nestaje lagano / Događaj koji ništa neće odgoditi u ovoj jari / Ni novi sunčev zrak ni sutrašnji varvari“.

             Mada se motiv varvara javlja tek negde pri kraju sonetnog niza, anticipacija „sutrašnjih varvara“ predstavlja ne samo smisaonu opoziciju „drevnih neimara“, kako  je istaknuto u Ignjatovićevom pogovoru, nego i antitezu njihove apoteoze u drugom Ristićevom sonetnom vencu. Jer Obren Ristić, za Kavafijem, prihvata neminovnost istorijske cikličnosti civilizacija, koje se rastaču i preobražavaju pred varvarskim najezdama, dok Jovan Hristić govoreći, kao što je poznato, sa užeg društvenoistorijskog i kulturološkog stanovišta, oponira Kavafiju uverenjem  da „varvari nisu rešenje“. (Najkompleksniju tematizaciju motiva varvara i sindroma varvarstva ostvario je u srpskom pesništvu Mirko Magarašević, pevajući u svojoj prvoj knjizi Pogoci za vučije i druge oči o našim jučerašnjim varvarima, u Varvariji o onim klasičnim, kavafijevskim, a u Glasovima Kosova o ovim današnjim.)

            No, ko pažljivije prelista i dva poslednja lirska kruga Časnih soneta, u stvari samo pretposlednji, osetiće svakako i vitalistički prizvuk Ristićevog doživljaja varvara. Ni antičkih, ni jučeranjih, ni sutrašnjih, već – svagdašnjih. Imam u vidu poseban pesnikov afinitet za zavičajni svet prirode, jasno osetan i u sonetnim vencima, ali ovde više parcijalno sagledavan: kad u strahotnoj konfiguraciji planinskog predela, razornim potencijalnim energijama njegove utrobe i stihijskoj silini prirodnih elemenata („Na drvenom Žlnskom mostu“); kad u jezovitoj vrisci „mitskih konjanika“, nagonskom prikradanju zveri i paničnoj reakciji „pasa čuvara“ („U gorama čudo“); najzad, u povratku čistoj divljini, neukrotivoj ćudi i elementarnoj vitalnosti prirode („Balada o staroplaninskom konju“).  U navedenim i sličnim pesmama Ristić u stvari afirmiše iskustvo življenja u krilu prirode, sa svim njegovim izazovima i prednostima, sugerišući stalno otvorenom korelacijom sa kosmičkim prostranstvom ili sa „večnosti Oca i Sina“ iskonsku istinu strahote i blaženstva prvorodnog postojanja.

            U tom pogledu, Ristića ipak ne zatičemo, kako je to rečeno, na čistom  Rastkovom tragu povratka prirodi i primitivnim formama društvenog života i kulturno-umetničkih sadržaja. Jer, Ristić se niotkud ne vraća programski pretpostavljajući, kao Rastko, kulturnom kolonijalizmu racionalističkog latino-galskog Zapada programski iracionalistički  izraz mladićkog doba naroda. Ristić se, i u ovim pesmama,  oglašava kao autentičan poetski glas istočnobalkanskog, ujedno, istočnohrišćanskog  duhovnog podneblja težeći kosmopolitskom sazvučju po meri sopstvene duhovne pripadnosti. A ko pažljivije oslušne brujanje njegovih Časnih soneta u celini, prepoznaće u njima, pored  sličnosti  Rastku i već pomenute direktne aluzije na Radeta Tomića, i razgovetan eho dobro asimilovanih pesničkih glasova Crnjanskog, Miljkovića, Pavlovića...bilo u vidu metapoetskog ili duhovnotradiciskog dijaloga.

            A ko, uz to, još i napregne sluh, mogao bi i da, po srodnim značenjskim nizovima klasifikuje najfrekventnije reči-motive-simbole Ristićevih Časnih soneta: zavičaj, istok, Stara planina,Tresibaba, Rtanj, Crna Reka, Krajina, Timok; vode, snegovi, kiše, vetrovi, mrkline, svetlost, beline, sunčev sjaj; rodna kuća, ognjište, ikona; Sveto Kosovo, Sveta Gora, Atos; časna trpeza, časne dveri, freska; Tvorac, Gospod, Knjiga, Slovo, Znak, Pesma; neimari, drevni majstori, sutrašnji varvari... Ako svaki od predočenih nizova i ne predstavlja kontinuiran sadržinski tok u gustom prepletu sa ostalima, tačnije u punoj slivenosti lirske naracije, onda svakako čini niz tekstualnih signala, koji snažnoj matici, i složenoj matrici, Ristićevog pevanja, maestralno dicsciplinovanog u Časnim sonetima, pribavlja značenjski, duhovni ili poetički identitet.

            Tako prvi niz toponimijski iscrtava geografsku mapu pesnikovog zavičaja; drugi, ne bez izvesne obojenosti samog pesničkog glasa u isti mah, oživljava prirodna svojstva zavičajnog podneblja. Treći – varijacijama motiva kuće, ognjišta i ikone – sugeriše arhetipsko-sakralnu dimenziju najužeg životnog ambijenta. Četvrti niz u pevanje egzistencijalnouniverzalistički zaokupljeno zavičajnom temom unosi najviša znamenja srpskog duhovnog i kulturnotraddicijskog identiteta, na legitimacijskom tragu Svetogorskog istočnika i Kosovskog zaveta. Trijada motiva sledećeg niza širi sakralnu simboliku zavičajnog prostora sve do njegovog neba, ali prvenstveno simbolički sakralizuje himnički tonalitet pesničkog glasa sa jasnim poetičkim implikacijama.  Jasnim, razume se, svakom ko poznaje simboliku hramovnog prostostora i mobilijara pravoslavne bogomolje. Jer ako je, da podsetimo, časna trpeza sto u centralnom delu oltarskog prostora na kojem se vrši prinošenje i osvećenje darova Gospodu Isusu Hristu, onda su, prema našem pesniku, i njegovi časni soneti, pesme uopšte, nadahnute ljubavlju i čudom postojanja a pročišćene/osvećene asketizmom traganja za savršenstvom forme, takođe pesnikovo uzdarje Gospodu za Bogom darovani život i moć  pesničkog govora  A pesnik, kao i bogoslužitelj, prvi među bogougodnicima. Ako su, dalje, carske dveri ulazna vrata u oltar, najsvetiji hramovni prostor kao simbolično Gospodnje boravište , u koje imaju pristup samo sveštenoslužitelji, one, pomerene u pesmi na ulogu kapije neba simbolički preobraćaju u hram ceo fizički prostor zemlje i neba, a pesnika u svojevrsnog sveštenoslužitelja u svetu. I to bi bio – ako ne izgubimo iz vida rodnu kuću, ognjište i ikonu – drugi stepen sakralizacije pesnika, pesme i sveta prema (auto)poetičkom stanovištu  pesnika Časnih soneta.

            Sledećim nizom, mahom jovanovskojevanđeljskih simbola – Tvorac, Gospod, Knjiga, Slovo, Znak, Pesma – u Časnim sonetima Obrena Ristića dostiže se treći stepen sakralizacije poezije, pesnika i sveta na tragu romantičarsko-njegoševske poetike hrišćanske logosnosti, danas još izrazito praktikovane kod Matije Bećkovića. Pesnik tu više nije samo bogougodnik slavoslovlja  Tvorcu, i Tvorevini, već bogonadahnut i bogopodoban  Stvaralac Pesme i Poezije, kao što je i Gospod za romantičare bio NajvećiPesnik – „Jer u početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ“.

             Sa posledljim nizom navedenih simbola – neimari, majstori drevni, sutrašnji varvari – Ristić se opet, na samosvojan način, vraća arhaičnoj kulturno-civilizacijskoj prošlosti i nedoglednoj budućnosti sopstvenog zavičaja., sadržinskim i duhovnim horizontima Pavlovićeve Skitije i njegovih ezoteričnih spevova Divno čudo i Zlatna zavada, sagledanim, međutim, sa sasvim autentičnog životnog i promenjenog istorijskog iskustva A takođe i datim u zahtevnijoj, vidno inoviranoj pesničkoj formi.

            Stoga su, sve u svemu, Časni soneti Obrena Ristića apsolutna habilitacija velikog dela modernog srpskog pesništva propuštenog kroz sito i rešeto osvedočenog pesničkog dara, često koreferentnih a nezavisno probuđenih, i proživljenih, interesovanja. Posebno, vredan, nezaboravan doprinos modernoj tradiciji srpskog kulturološkog i metafizičko-religioznog pevanja.

            Banalnom zabunom ispušten kroz prste ovoga koji piše, u pravom času i na pravom mestu..

(Trag, br. 70/2022, Vrbas)         

PODELITE OVAJ TEKST NA: