detalj slike: KRK Art dizajn

 ZVEZDA SRPSKE NAUKE - 

Prof. Dr PAVLE SAVIĆ

Dr SIMO JELAČA

Pavle Savić (1909-1994) srpski naučnik svetskog glasa, čija je zvezda zasijala u Parizu, a zatim trajno sijala nad srpskim nebom. Srpski fizički hemičar, naučno se dokazao radeći u Parizu sa Irenom Žolio-Kiri (Irene Joliot-Curie), kćerkom Marije Kiri (Marie Curie).

Rođen je u Solunu, Grčka, gde su mu se roditelji, majka Ana i otac Petar, zatekli dok je otac radio u Grčkoj kao veterinar. Otac Petar mu je studirao u Parizu, gde je završio veterinu. Pavlova majka Ana bila je veoma jaka ličnost i požrtvovana kao majka. Odgajila je petoro dece, Pavle im je bio najstariji, i imao dva brata i dve sestre. I Anin brat, Pavlov ujak, Kosta Stojanović, završio je Filozofski fakultet, Velike škole u Beogradu, zajedno sa Mikom Alas i napisao veoma obiman rukopis ‘’O važnosti matematike u vaspitanju’’. Kao odličan student postao je asistent na katedri za fiziku i publikovao rad ‘’Atomistika - jedan deo iz filozofije Ruđera Boškovića’’, u kome su prvi put na srpskom jeziku objavljeni odlomci iz Boškovićevog dela ‘’Teorija prirodne filozofije’’. Eto, Pavle Savić je još u svojoj najranijoj mladosti imao priliku da čita naučne radove i od svoga ujaka nasledio je korene za fizičku hemiju i nuklearne nauke, što će mu postati profesija, koju je završio i kojom se bavio i proslavio.

Zbog vrste službi Pavlovog oca, porodica se često selila, pa su tako tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata živeli u Svilajncu, gde je Pavle započeo osnovnu školu. Po završetku rata prešli su u Beograd, gde je Pavle nastavio i završio osnovnu školu i upisao Drugu beogradsku gimnaziju. Predavali su mu čuveni srpski velikani Mihajlo Petrović-Alas i Milutin Milanković. Veliku maturu položio je u Požarevcu. Tokom gimnazije istakao se velikom zaiteresovanošću za matematiku, fiziku i hemiju. Studirao je fizičku hemiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i diplomirao 1932 godine. U njegovim generacijama veoma malo studenata studiralo je fizičku hemiju, jedan ili čak ni jedan godišnje.

Po otsluženju vojnog roka radio je na katedri za fiziku Filozofskog fakulteta, kod profesora Stojiljkovića, sa kojim je došao u sukob, i zatim prešao na Medicinski fakultet, na katedru za fiziku, kod profesora Dragoljuba Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Pavle Savić nije doktorirao, u njegovo vreme to nije bilo ni neophodno, niti neobično za profesore univerziteta. Beogradski Univerzitet dodelio je Pavlu Saviću diplomu počasnog doktorata 1957 godine. Sa profesorom Jovanovićem objavio je svoj prvi naučni rad ‘’O kolorimetrijskom merenju apsorpcije gama zračenja radijuma’’.

Profesor Jovanović predložio je Pavla Savića za stipendiju francuske vlade, koju je on dobio, u trajanju od šest meseci 1935 godine, kod Irene Žolio-Kiri, a kako se ubrzo dokazao veoma sposobnim, francuska vlada mu je stipendiju produžića na pet godina, do 1939 godine, kada je morao napustiti Francusku zbog početka Drugog svetskog rata. I Irena Žolio je Pavlu predlagala da nastavi ispitivanja svojih otkrića gasovitih proizvoda Fisije, i da ih dopuni u vidu disertacije, ali za to više nije bilo vremena zbog rata.

Pavle Savić je sa Irenom Žolio-Kiri otkrio izotope elemenata iz atoma uranijuma, bombardovanjem sa sporim neutronima barijuma. Time su prvi u svetu ostvarili proces fisije (cepanja atoma). Paralelno, sa njima, Liza Majtner (Lise Meitner) i njen sestrić Oto Robert Friš (Otto Robert Frisch) došli su do istog otkrića, koje su, na žalost, dostavili Otu Hanu (Otto Hahn), na uvid.

Radeći zajedno, Pavle Savić i Irena Žolio-Kiri, otkrili su elemente za koje su računali da su po Mendljejevom sistemu elemenata brojevi 93 i 94, slični radijumu i osmijumu. Međutim ponašanje tih elemenata bilo je sličnije aktinijumu (atomski broj 89). Tokom Januara 1939 godine, dok su Irena i Frederik bili na odmoru, Pavle je radio sam u institutu i eksperimentalno dokazao da se raspadom atoma urana pored elementa broj 56 (barium) dobija i plemeniti gas kripton (atomski broj 36), sa vremenom poluraspadanja od 20 minuta. To je potpuno odgovaralo procesu Fisije. Pavle je te godine učestvovao i u merenjima neutronskog preseka fisije, što je kasnije postalo osnova za proračune lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju. Francuzi i dan, danas, smatraju da su Irena Žolio-Kiri i Pavle Savić otkrivači procesa Fisije.

Pavle Savić je sa Irenom Žolio-Kiri predložen za Nobelovu nagradu 1939 godine, ali nagrada tada nije dodeljivana zbog početka rata, a u postupak dodele Nobelove nagrade umešao se Oto Han, koji je Ireni Žolio-Kiri i njenom mužu Frederiku Žolio (Frederic Joliot), predlagao da demantuju svoje nalaze, kao pogrešne, jer će on, suprotno, biti primoran da ih opovrgne, a to bi mu bilo veoma neprijatno. Kako se samo pravio dobronamernim, a u suštini bio je pokvaren do srži u kostima. Naravno, Pavle to nije prihvatio i kasnije je i sam Oto priznao svoju grešku. Oto Han je rad Lize Majtner, čim ga je dobio od nje, publikovao kao isključivo svoj, bez da je Lizu uopšte i spomenuo u tom radu. Tako je Oto Han 1945 godine dobio Nobelovu nagradu sam, a Pavle Savić i Irena Žolio-Kiri izgubili su je za samo jedan, jedini glas. Ni pred Nobelovim komitetom Oto Han Lizu Majtner, Pavla Savića i Irenu Žolio-Kiri nije ni spomenuo. Eto, to su činjenice kakav je on čovek bio. Činjenica je, verovatno, da i u Nobelovom komitetu odlučuju ekonomski i politički jače zemlje, pa je objašnjenje komiteta da je Irena, inače, već bila dobitnik jedne Nobeove nagrade. A za Pavle Savića, istinskog tvorca postupka Fisije, oni nisu marili, jer on je bio Srbin.

Po povratku iz Pariza, Pavle Savić se odmah uključio u pokret narodnog oslobođenja, a po Titovom nalogu, jedan od prvih zadataka bio mu je da instalira radio stanicu za vezu sa Moskvom. Tokom rata, sa svojom suprugom Brankom, radio je na šifrovanju za Vrhovni štab i NOV. Bio je potpredsednik AVNOJ-a i član vojne misije NOV u Moskvi. Godine 1944 učestvovao je na Antifasstičkoj skupštini narodnog oslobođenja Srbije i biran za člana Predsedništva, a kasnije postao i Predsednik privrednog saveta Srbije. Na trećem zasedanju AVNOJ-a 1945 godine izabran je za člana Zakonodavnog odbora i člana Ustavotvorne skupštine. Bio je član Saveta federacije, Nosilac je Partizanske spomenice 1941 godine, i još niz drugih odlikovanja, među kojima Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja.

Karijera Pavla Savića na Beogradskom Univerzitetu, posle rata, bila je: Profesor i dugogodišnji rukovodilac katedre Fizičke hemije na Filozofskom fakultetu (Prirodno-matematički fakultet), a zatim Prorektor beogradskog Univerziteta i dopisni, pa zatim redovni Akademik u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) i njen predsednik.

Boravio je na studijskom radu u Moskvi i radio u Institutu Fizičkih problema sa ruskim Nobelovcem Pjotrom Leonidovičem Kapicom, Lavom Landonom i Aleksandrom Šaljnikovim. Istraživali su ultra niske temperature, bliske apsolutnoj nuli (-273,16 stepeni S). Na tim temperaturama sve supstance prelaze u čvrsto stanje osim helijuma, koji na tim temperaturama ostaje tečan. I u tom polju Pavle Savić je rešio problem puzanja tečnog helijuma, što je do tada bilo nerešivo u svetu.

Od 1946 godine Pavle Savić prihvatio se zadatka izgradnje Nuklearnog instituta u Vinči, čiji je direktor postao nakon izgradnje i opremanja instituta. U Vinči je Pavle Savić forsirao fundamentalna istraživanja, umesto uvoza stranih tehnologija. Bio je član svih jugoslovenskih Akademija nauka, član Akademije nauka SSSR.a (1958), Njujorške akademije nauka (1960), Mađarske Akademije nauka (1970) i Atinske Akademije nauka (1975). Za dopisnog člana Akadenije nauka biran je 1946 godine, a za redovnog člana dve godine kasnije. Predsdnik Srpske akademije nauka i umetnosti SANU, biran tri puta uzastopno, (od 1971 do 1981). Od 1981 godine Predsednik SANU bio je Dušan Kanazir.

Publikovao je knjige: ‘’Od atoma do nebeskih tela’’ (1978) i ‘’Nauka i društvo’’ (1978). Publikovao je mnogobrojne naučne radove u zemlji i svetu, na osnovu kojih je stekao brojna priznanja istaknutih svetskih eksperata.

U Vinči je Pavle Savić uspeo razdvojiti vodonik, što je ključna reakcija u stvaranju ‘’Teške vode’’, a to je jedna od elementarnih čestica za stvaranje atomske bombe. Taj rezultat naučno je saopšten 1955 godine u Ženevi na Međunarodnoj konferenciji o miroljubivim primenama atomske energije. Teška voda ima značajnu ulogu u modulatoru neutrona u nuklearnim fisionim reakcijama. Sa saradnikom Akademikom Radivojem Kašaninom (1892-1989) uradio je četuri obimne studije ‘’Ponašanje materijala pod visokim pritiscima’’, koji su prevedeni na engleski i ruski jezik i štampani kao jedinstvena knjiga.

Od brojnih priznanja dobio je: Orden junaka socijalističkog rada (1979); Dva puta je dobio francuski Orden oficira Legije časti (1065 i 1976); Medalju Raderford (1979); Zlatnu medalju Lomonosova (1982); Medalju Kurnikova (1981); Srebrnu medalju Mendeljejeva (1984); Srebrnu medalju grada Pariza (1984); Medalju ‘’40 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1041-1945’’ (1985) i druge. Nosilac je Sedmojulske nagrade Srbije (1950) i nagrade AVNOJ-a (1966).

31 Januara 2024 godine Francuska Ambasada u Beogradu i Ministarstva nauke i tehnologije Francuske i Srbije proslavili su 20-godišnjicu Francusko-srpske naučne saradnje pod imenom ‘’Pavle Savić’’. Tokom tih 20 godina uspešne saradnje finansirano je 173 zajednička naučna projekta.

Legendarni glumac Predrag Miki Manojlović u filmu ‘’Čuvari formule’’ Dragana Bjelogrlića oživeo je lik Akademika Pavla Savića, koji je stvorio Vinču. Pavle Savić nagrađen je najvišim jugoslovenskim i međunarodnim priznanjima, medaljom Lige časti, Lomonosovom Zlatnom medaljom i Čašću Univerziteta Beograda. Pavle Savić je naučno spoijo Srbiju i Francusku.

Povodom 100-godišnjice rođenja Pavla Savića (1909-1994), Pošta Srboje izdala je specijalnu poštansku marku u njegovu čast sa njegovim likom.

Pavle Savić je bio naučnik i revolucionar, cepao je atome urana i šetao naučnim stazama kojima drugi nisu prošli pre njega.

Naučna zvrzda Pavla Savića zasijala je nad srpskim nebom, sija i sijaće još dugo, što ga je učinilo čvrstim velikanom, koji je dosegao do globalnih visina.

Pavle Savić je preminuo 30 Maja 1994 godine u Beogradu.

Autor ovom prilikom izražava svoju iskrenu zahvalnost Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu za date mu podatke, do kojih nije drugačije mogao doći.

PODELITE OVAJ TEKST NA: