detalj slike: KRK Art dizajn

Vrednost čoveka

Aleksandra Đorđević

Da stavimo na tas čoveka, a izuzmemo zvanje, imanje, postignuća i talente, šta ostaje?

Dolazimo na ovaj svet goli, sa unutarnjom vrednošću koja se ne menja, koja je apsolutna i, u idelnom svetu, neotuđiva – život. Ako je život sam po sebi dostojan ljubavi, da li je i svaki čovek?

Ako se osvrnemo, koliko nas je volelo čoveka po samoj njegovoj unutarnjoj vrednosti? Koliko je odnosa trpelo, projekata propalo, prijateljstava stradalo, ljubavnika ostavljeno, brakova razrešeno, samo zato što nije prevashodno vrednost čoveka ono što diktira naše misli, reči i dela?

U mladalačkim lutanjima prihvatali smo i odbijali ljude, nekada rečju – direktno – nekada bez reči. Uzimali smo i ostavljali verujući u svoje razloge, ali kad smo bili ostavljani, da li je postojao razlog koji bi opravdao izbor koji ne uključuje mene? Čak i danas, većina nas rekonstruiše prošlost kako bi se osećala dobro u vezi sa sobom. Jer u stvarnom svetu naša vrednost ipak nije dovoljna da veže za sebe svako biće, bez uslova. Zapravo, često ono što je stečeno: moć, obrazac, iluzija, prevagne nad životom, a to zna svako ko je ikada patio, bio ostavljen, pao. S druge strane, nedopustivo je da nas ne bira predmet naše želje, kojoj, uostalom, pridajemo najveću vrednost.

Drugi je, dakle, merilo vrednosti čoveka, a istovremeno i predmet, tj. objekat njegove pažnje. Da bismo stvorili realističnu sliku o sebi, za razliku od idealne, kreirane glasovima vaspitača, potrebno je staviti na jedan tas ono što o sebi znamo, na drugi ono što drugi o nama znaju. Između te dve realnosti nalazi se ja sa vrlinama i manama, talentima i slabostima, ja vredno ljubavi. Međutim, koga pitati za procenu kad se dvoumimo  između ljudi koje volimo, a kojima ne verujemo, i onih koje ne volimo, a verujemo da nas ne bi štedeli? Ko je u stanju da se u toj meri odvoji od svih svojih slabosti, krivice i rana i prihvati sud onoga ko nam nije naklonjen?

Slušamo često o bezuslovnoj ljubavi, čitamo da čak ni roditeljska ljubav prema detetu nije bezuslovna. I kad ga preplavi najmoćniji od svih strahova – gubitak – teško da i jedan roditelj može da zamisli svoje dete u ulozi dželata. A ako kojim slučajem upravo taj scenario zaživi, da li volimo dete koje je opoganilo, oskrnavilo, ubilo? Šta se dešava sa „nepromenljivom“ vrednošću takvog života? Majke, ljutite se na svoje sinove jer žena koja se ljuti je moćna žena koja drži uzde u svojim rukama. Ona koja plače je nemoćna i rađa čoveka koji će biti osuđen da se oseća odgovornim za sreću svoje majke, supruge, ćerke. Očevi, razgovarajte sa svojim ćerkama, ne pokazujte ih i ne upravljavajte njima jer samo autonomna bića rađaju autonomna bića.

Mi smo skup misli, osećanja i umeća, jedinstvene kombinacije postojećih, već viđenih elemenata. Ako bih sutra ostala nepokretna, ako bih oslepela, i ne bih više mogla da slikam, pišem, plešem, ko bih onda bila? Mi smo skup iskustava i način na koji volimo, trpimo i osećamo jeste način na koji se manifestuje naša vrednost. I verujem da može za vreme jednog života da poraste, kao što može i da opadne, ta vrednost čoveka, koja je za mene iznad vrednosti života.

PODELITE OVAJ TEKST NA: