detalj slike: KRK Art dizajn

Dva patuljka

Pošla su dva...

Punaška patuljka,

U pravcu obližnjeg brežuljka

Uzdišu,

Crvene se,

Žure

I, mogli bi da nam odu,

I nestanu,

Na neku tamo skrivenu stranu,

Ali, ako pljusnemo na njih vodu ―

Pljus,

Pljas,

Pljes

„Mokri smo, urnebeeeees!“

Kraj priče ― Rušenje!

Hitno na sušenje…

San male jelke

Na pijaci jedna jelka,

Raščupane kose,

Ostala je sama

Već čistači nose,

Kartone i smeće

I spušta se tama...

Koraci sve brži

Po pločniku zvone,

I oseća mala jelka

U samoći kako tone

Od jutros se nadala

Toplom, lepom domu,

Već je sebe videla

Na prazničnom tronu

Okićena sija, blista,

Girlande sa grana vise

Haljina joj sjajna, čista

Ispod trošne tezge,

Spava jelka mala

Bez ukrasa, i broševa od kristala

Sanjala je svoju šumu,

jorgane od plavog neba,

i jastuče ispod glave,

Od zelene meke trave.

Dolazak Deda Mraza

Kad irvasi kreću,

i preže ih Deda,

čitav dečji narod

s nespokojstvom gleda.

I samo ga jedno,

iz sve snage, brine,

da Dedin prtljag

stigne iz daljine...

Iza hitrih nogu ostaju prostranstva,

ledenog, čarobnog i beskrajnog carstva

Od čokoladica i ukrasnih loptica

povile se jelkice

Iza kulisa

na poklonima mašnice,

s'krili se pod mirisne,

jelkine grančice.

Želja

     Evo, već neko vreme hoda, kukajući, dok vuče nožice i izvrće stopala, čijim se prednjim delom spotiče o asfalt, na ivici plača, dečačić sa svojom bakom, tik ispred mene, u gradskoj gužvi, koja ne jenjava u predprazničnim danima ― punim iščekivanja i ushićenja.

― Doneće, doneće ― potvrđuje baka―ali moraš biti dobar.

―Dobar sam, samo želim da mu javim da požuri. Potrebne su mi te igračke.

―Ne brini, stići će― teši ga ona.

― Dobro, a kako će znati?

― Šta, kako će znati?

― Pa to, koje su za mene?                                        

― E, pa mi ćemo naručiti― dovija se baka,neubedljivo.

― Znači, on ima mobilni telefon ― zaključujedete, znatiželjno kriveći vrat, i podižući glavu ka ženi, očigledno umornoj, koja sve češće usporava kretanje zbog teške torbe koju nosi u drugoj ruci.

― Naravno ― ne dvoumi se, ni na trenutak, gospođa. ― Ne treba da mu pišemo.

―  Ne, zabrinuto potvrđuje dečačić, spuštajući glavu.

―Hodaju, zastajkuju,mališa zapitkuje, ali kao da nijenaročito zadovoljan, jer su odgovori koje dobija uopšteni; baka, čak, nije sigurna odakle Deda Mraz dolazi, koliko mu je godina, ni da li će na rogovima irvasa biti zakačeni praporci.

― Već vidim, kakoona naručuje poklone preko aplikacije, a Deda Mraz ihdostavlja kolima, pa posle potpisa o prijemu, odmah kreće dalje, i nekako mi je krivo zbog toga. Prisećam se bajkovitih izgovora iz svog detinjstva ― kako su se irvasi razboleli, ili je sneg suviše dubok, zbog čega su se sanke zaglavile, i pitam se ― da li bi vredelo pokušati?

   Prolazimo pored prodavnice mobilnih telefona i njegov pogled dugo ostaje prikovan za izlog radnje sa svetlucavim aparatima.

 „Eh, da barem imam neki od njih“ ― verovatnorazmišlja dete, „mogao bih i sam da ga pozovem.“

PODELITE OVAJ TEKST NA: