detalj slike: KRK Art dizajn

SREĆA

O srećo!

Rastočiva si.

Kao slad od meda.

Miris paprati.

Kao plamen u tinjanju,

sa tajnih lomača i vatri.

Par toplih rukavica

nosim uz hladan skut.

O srećo, upokojena...

Umirem poslednji put.

Bile su prvo boje.

Potom, glasovi i plamen.

Smola je tekla niz kose.

Namireni su voda i kamen.

Hoće li kamen, ćuteći,

međ' poslaganima, izvučen,

da se vrati na mesto?

O srećo!

Preotmi krunu svoju

i opet dođi na presto!

Ne daj patnji,

o srećo!

U tamnu škrinju je skloni.

Skloni i njenu senku,

koja đavolje progoni.

Bulbul negde se čuje.

Telom prolaze struje.

Bujični pljusak na obalama znanuje.

O srećo!

Ti si odluka!

Ima te, ko te snuje.

Ko te duboko u sebi

i ni iz čega čuje.

O srećo!

Rastočiva si!

Umolitvljena...

Krhka, nevina, čista,

drhtava, kao sena.

Prozaične, svilene puti.

Kao žena.

Najduže živiš, kažu,

ako o tebi se ćuti.

O srećo!

Sklopi oči,

nek' samo Bog te nasluti...

JESEN U SMEDEREVU

U mom je kraju rodilo grožđe.

Kitnjasti, sladni vinogradi...

Pa se prelivaju u svojim čokotima,

imaš osećaj da u ustima sladi.

Zašto je Smederevo najlepše u jesen...

Kada se senka tvrđave najdublje vidi...

U lepom, plavom, dubokom Dunavu...

Kad se i Sunce zidina postidi.

Poslednje putovanje to je bilo...

Letos...

U plavom talasu smo se topili.

Vratio si me u rodni grad...

Na majčinom grobu sveće okopnili.

Bio si čudan, napet, plahovit.

Mučile su te tajne, tajene od mene.

A ja sam, kao i uvek, čista.

Volela iskrenim osetom žene.

Mirne savesti, bez pokajanja...

Bez okruglog, pa na ćoše...

Dok si prste nečiste lomio.

Samo ti si i bio loše.

U mom je gradu rodilo grožđe.

Ja uvek biram ono crno.

Al' nisam od onda više odlazila.

I nisam ubrala ni jedno zrno.

Osmisli život fabulu radnje.

A ona nije što i siže...

Mnoge će jeseni u Smederevo dolaziti.

Samo je ova došla najbliže...

PONOĆNA KLAVIRSKA MUZIKA

Propinje se ponoć, kao da sutrašnjeg

dana nema.

Poslao si mi noćas muziku na klaviru.

Opasno dobru za mene ranjenu...

Opasno ubitačnu na ovom đavoljem piru...

Od mog života.

Kažeš:

„Nisam ništa htio...

Samo da podjelim ovo sa tobom.''

Ti ne znaš...

Da si, upravo, napravio dogovore

sa Bogom...

I ne znaš iz kojih džepova izvukao

iz mene si priču...

Ali znaš kako boli kada damari drobe

Pa strofu, kao refren sriču.

Čudesno blizu si, junače najlepših stihova.

Režeš mi svaki deo po deo tela.

Poslao si mi klavirsku muziku...

Noć da preguram...

A ja sam taman u ponor da bacim se htela...

...................

„Znam da pišeš i da si sama...

I ja sam između zemlje i oblaka sam.

Ja ovu božansku muziku, bukvalno,

fizički osjećam...

I želim samo tebi da je dam...''

PODELITE OVAJ TEKST NA: