detalj slike: KRK Art dizajn

DUBOKO NEBO

 Prof. dr Slađana Milenković

Knjiga „Nebo tako duboko”, autora Vesne Kapor, kraći je lirski roman i donosi univerzalne, ali i ozbiljne teme, priča o tragediji, o mladoj i prerano preminuloj devojci Tari Senici. Od prve stranice je potresan,uvlači u priču kao u vrtlog osećanja, iako nema mnogo radnje u smislu da ne pripoveda o mnoštvu događaja, saznajemo mnogo o odsutnom liku, o liku „mrtve drage” s tim što ona nije bila ničija draga još, a draga je svima koji su je poznavali. Govori o gubitku bližnjih, susretu ljudi sa smrću i reakcijama ljudi, bavi se temom samoće u novom veku i bori se protiv otuđenosti. Priča o tome kako se ponašamo kada se dese takve stvari, o bolu, o samoći i usamljenosti nakon emotivnog kraha.

Vesna Kapor pored romana „Nebo, tako duboko” (2021) objavila je i roman „Tri samoće” (2010), zbirke priča: „Po sećanju se hoda kao po mesečini” (2014), „Kao što i vama želim“ (2016), „Venac za oca” (2018). Ovaj roman,objavila je Srpska književna zadruga, dobio je nagrade „Meša Selimović” Kompanije „Novosti” i „Đuro Damjanović” Udruženja književnika Republike Srpske. Pisac Meša Selimović, čije ime nosi nagrada koje pripala ovom romanu, takođe, pripoveda o temi gubitka iz muške perspektive, a Vesna Kapor slika najveću bol, bol majke za izgubljenim detetom. U rečenici koja podstiče na pripovedanje, u čitaoce uvlači osećanje bola i podstiče ih empatiju: „Gde je tu čovek? Život, gde je?” nekakva je vrsta lajt-motiva i provlači se kroz ceo roman, u čemu se prepoznaje, i na podsticaj autorke, da je to citat iz romana M. Crnjanskog Dnevnik o Čarnojeviću.

Polazeći od stvarnih ličnosti i događaja, od bolesti i smrti devojke koja umire mlada, sa 19 godina, početkom 2019, Vesna Kaporslika suočavanje sa ovom tragedijom iz tri aspekta pripovedanja ili ugla lika - majčinog, očevog i naratorke ispričanog u trećem licu. Pratimo razmišljanja Tarine majke Mire, oca Dekija pripovedača, gledamo je njihovim očima, svim tim putevima približavamo se njenoj ličnosti. Kompoziciono knjigu čine priče, pisma što ga dovodi u vezu sa epistolarnim romanima, ali svakako pojačava njegovu ispovednu notu, ponegde poput „Glasova u vetru” Grozdane Olujić lirskog, pomalo fantazmagoričnog romana u kojem se likovi slikaju u susretu sa smrću. Tragika smrti, fatalizma susreta sa njom, univerzalna je tema u književnosti. Kažu da velikog pisca čini to kako piše o tzv. Velikim, večnim temama, kao što su ljubav, smrt, majka, domovina itd, a Vesnu Kapor ovaj roman potvrđuje kao velikog pisca. Prema autorkinim rečima knjiga je nastala nakon susreta sa majkom preminule devojke, te je ovom knjigom na neki način produžila život devojci i uvela je u večni život. Glasovi u vetru romana Kaporove vode unutrašnje monologe kao pisma za onostrano, obraćujući se njoj, devojci, slikaju je kao ličnost iznoseći istine o životu, o nestanku, o večnim pitanjima smisla života i prevelikog bola.

Roman je građen na kontrastu, od motiva života i smrta, preko bučnog i užurbanog grada i Tarine bolnice i umiranja, do formalnog plana, jasno odvojenih delova priče različitih likova, suprotstavljenih boja i svetla i tame, žute boje i plave kao neba dubokog od svih duša odletelih s ovog sveta.Dominantna tema je smrt od koje se beži, dok kao kontrast tome prikazuje život kao večitu zabavu.

Pored već pomenutih glasova, o Tari pričaju mladić s kojim se zabavaljala i sveštenik. U pripovedanju smenjivanje pripovedačkih perpesktiva čini ovaj roman mozaičkom pričom, kako je svaki lik iz svog ugla osvetljava, dobijamo celovitu sliku, u središtu je neizmeran majčinski bol, delovi teksta koje priča narator su i grafički istaknuti, drugačiji od ostalog, svi glasovi se slivaju u jedan i nisu u vetru, oni ostaju zauvek kao živi spomenik devojci.

Pripovedanje počinje Tarinom besedom koju je napisala u srednjoj školi kao sastav, a koji sadrži razmišljanje o priči i pričanju u maniru Ive Andrića mlada devojka se retorički pita: „Be­se­di­ti, zar ni­je je­di­na i več­na čo­ve­ko­va op­se­si­ja?” (5) i ova priča kao Askina igra pred vukom odvlači njenu priču od zaborava.Taj prološki uvod pod naslovom „Peščani sat sipi“, uvodi nas u priču o prolaznosti: „Govoriću o vremenu. Satovi otkucavaju. Neprestano. Časovi sipe.... Nema mesta, gde je čovek disao i prosipao reči, a da nije natopljeno setom ili jadom... Sve počinje žudnjom za večnošću. Za nedostajanjem,”(5). Kritičari su zapazili da iako je ovo knjiga o smrti, ona se samo jednom spominje, ali ovo je i knjiga o životu onih koji ostaju posle smrti bližnjeg i njihovom bolu. Iz ličnog iskustva, kako nije zatvorila prozor sa saosećanje sa ljudima iz svoje okoline ispisala je ove dirljive redove.

            Među bitnim porukama knjige ističe se da čovek u modernom svetu mora da se bori za čovečnost, za čoveka kako je napisala: „Zarobio nas je ovaj vek. Vek moranja. Proširio se kosmos ljudskih saznanja, ali odjek praznine putuje s kraja na kraj sveta... Naše moranje jede naš vek”(6). Svi nešto radimo zato što „moramo“, ona čitaoca iz tog oruđenog sveta, usmerava od jedinke, samoće ka drugom, u saosećanje, u kolektiv i ka bližnjima.

Autopoetičkih određenja ima na više mesta, naratorka se javlja u ulozi nekog ko objašnjava nameru i cilj pisanja i okolnosti kako je nastalo delo, izmičući se iz situacije lika u romanu, dajući nam uvid u drugo vreme u odnosu na radnju romana. Aluzija i citata pored ovog koji upućuje na Mi­lo­ša Cr­njanskog, ima i onih koji upućuju na intertekstualne veze sa An­dri­ćem, Ivanom V. Lalićem, Lor­kom, Mi­o­dra­gom Pa­vlo­vi­ćem.

Ovo nije hibridni tekst, niti antiroman, naginje ka noveli, ali i ka poemi arhaičnom plaču, prema već izrečenim stavovima kritičara, najbliže određenje žanra bilo bi lirski roman, epistolarni jer je pisan u svojevrsnim pismima, tako da se može i dalje analizirati dekonstrukcija žanra romana. Pričom da prevari smrt, autorka knjigeni ne pokušava, zna da je nemoguće, ali pričom uspeva da prevari zaborav, ispisujući ovu svojevrsnu tužbalicu, a može biti i jednostavo, čistu molitvu u suzama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: